U publikaciji “Srbija i EU” tvrdite da se tokom predpristupnog i pristupnog perioda nije mnogo obraćala pažnja na cenu tog mukotrpnog procesa. Koliki su realni troškovi i iz kojih izvora treba da se podmire, kada je u pitanju specifičan slučaj dvostrukog koloseka pregovora SCG?

Za razliku od „propagande za sreću“, koja se sistematski širi iz Brisela, a sastoji se u prećutkivanju ili prikrivanju troškova, a javnom glorifikovanju koristi od ulaska u EU, ulazak u EU je evidentno povezan sa određenim troškovima. Teško je tačno izračunati troškove, ali se u analogiji sa zemljama koje su upravo ušle u EU može reći da oni iznose nekoliko procenata BDP godišnje. Ključni troškovi su vezani za usvajanje skupe regulacije, pre svega u oblasti rada, zaštite okoline, socijalne politike i zaštite potrošača. Skupa regulacija poskupljuje poslovanje, pa je zato nešto manje ulaganja, niže su stope rasta i profiti, itd. Dvostruki kolosek ili odvojeno pregovaranje ne predstavljaju problem, važno je da se zna s čime se ide, setite se podele Čehoslovačke 1992.

Poznato je da u periodu od 2004-06. godine iz fondova EU, kojima rukovodi Evropska agencija za rekonstrukciju izdvojila za SCG € 977 miliona za razne programe? Možete li da objasnite kako će se do kraja ove godine kao i u narednom periodu 2006-13. godine kretati finansijska podrška?

Ogromna većina sredstava sada dolazi preko EAR, što je formalno pripojeno programu CARDS. Dok ne postane kandidat ili član zemlja ne može koristi sredstva iz kohezivnog i strukturnih fondova EU, sem neke krajnje simbolične sume. Korišćenje ovih fondova, gde je glavnina sredstava EU, pretpostavlja uspešno okončanje ugovora o Stabilizaciji i pridruživanju, za šta će Srbiji trebati verovatno 8-10 godina. U oktobru će tek početi pregovori o tom ugovoru.

Za sada se ne može reći kako će institucionalno izgledati podrška EU Srbiji i drugim zemljama zapadnog Balkana, jer 2006. treba da se restrukturiraju fondovi EU, tako da se mnoštvo sadašnjih svede na 5-6. Pomoć će dolaziti u visini koja je i sada, samo je pitanje kako će se zvati fond.

U toku je realizacija nekoliko programa – KARDS, INTEREG … Kako ocenjujete njihovo sprovođenje i moguće efekte po ukupan privredni ambijent?

To što dolazi preko CARDS (EAR) čini preko 98% pomoći EU Srbiji. Ta sredstva, kao ni drugi oblici strane pomoći, nemaju praktično nikakav dugoročni uticaj na razvoj zemlje. Oni su korisni samo onima koji učestvuju u izvođenju tih programa i za neke male interesne grupe, koje dobiju sredstva i privremeno prosperiraju. Prosperitet neke zemlje uopšte ne zavisi od pomoći, već od reformi koje izvede. Za reformu nema volje, pa će nam budućnost biti siva. Niko ne misli o reformi, samo se pitaju šta će negde dobiti, što je užasno pogrešno. Sivilo koje nas čeka je posledica te pogrešne percepcije.

Iskustva deset novih članica EU 2005-06. godine ukazuju da su odobrena fondovska sredstva u visini od € 9-12mlrd godišnje imala i negativnih efekata. Kako to objašnjavate i da li postoji mogućnost da se takav “scanario” ponovio u našem slučaju?

Subvencije koriste samo nekim interesnim grupama (poljoprivreda, R & D, neke industrije, deo političara i birokrata kojima raste moć i uticaj, deo intelektualaca koji pružaju usluge vladi oko integracija, neke PR agencije), koje su ipak ogromna manjina u svakom društvu. Ogromnoj većini društva i privrede subvencije direktno štete, jer povećavaju moć države, subvencije i rente. Time se inače loša struktura podsticaja još više pogoršava. Firme još više zavise od države, preduzetnici troše više vremena na dobijanje renti, nastaje neproduktivna papirologija, povećava se korupcija. Korist od subvencija iz Brisela je daleko manja od štete koju donose zemljama, ali su korisnici pomoći mnogo bolje organizovani i glasniji od neorganizovane većine. Zato nastaje pogrešna percepcija u zemljama koje teže ulasku u Uniju da su subvencije korisne.

Kolika su dosadašnja ulaganja EU u stabilizacione programe za područje zapadnog Balkana, i koliki deo “kolača” ide susedina – Hrvatskoj, Makedoniji, BiH, Albaniji, a koji deo pripada SCG?

Ukupna pomoć EU za zemlje zapadnog Balkana 2004-06. iznosi oko € 5mlrd. Srbija dobija oko 20%, ostali 80%. Računa se da je ukupna pomoć razvijenog sveta ovim zemljama u poslednjih desetak godina bila oko $ 22mlrd.

Iz ugla poznatog analitičara, ali i kritičara ekonomskih kretanja i evropskih integracija, smatrate li da će put pregovaranja rezultirati pozitivnim ishodnom i može li se licitirati i sa 2012. godinom?

Nema govora o 2012. Za Srbiju nisu predviđeni izdaci u kohezivnom i strukturnim fondovima za period 2006-13, iz čega se može zaključti da EU računa da Srbija u tom peridu ne može postati ni kandidat ni članica EU. To znači da Srbija najranije može ući u EU 2014. Verovatno će to biti i nešto iza toga, možda oko 2017, ako Unija tada bude uopšte postojala i ako ulazak bude i dalje privlačan.

Pod uslovom da do toga dođe, kakva će u tom slučaju biti poslovna “karta” ovog prostora. Naravno polazeći od sadašnjeg stanja ukupnog rasta, proizvodnje, inflacije, zaposlenosti… Kakvi bi trebali ući u Evropu?

Srbija do tada mora rešiti svoja politička, teritorijalna, manjinska, regionalna pitanja. Mora postati i tržišna privreda koja je funkcionalna, održiva i u stanju da izdrži pritisak konkurencije u EU. Kod nas se stvara utisak da se u Uniju ulazi zato što ćemo tamo rešiti državna i teritorijalna pitanja i da nas Unija izdržava. To piše i u strategiji Vlade Srbije za približavanje Uniji. To je strašno pogrešno, zemlje moraju rešiti osnovna pitanja pre nego što uđu u Uniju. Nivo ekonomskih sloboda se mora poboljšati bar do nivoa sadašnjih članica sa začelja liste EU25, a to su Slovenija, Poljska, Francuska i Grčka. To znači da zemlja treba da bude bar negde oko 70 mesta od 150 zemalja, na listama ekonomskih sloboda i investitora. Teško je govoriti koje bi makro pokazatelje trebala da ima, bilo je zemalja u EU sa stopom nezaposlenosti od 22%, inflacijom blizu dvocifrene, budžetskim deficitom od 8%, javnim dugom od 125%. Pretpostavljam da Srbija može imati neki pokazatelj na tim graničnim vrednostima, ali ostali moraju biti znatno bolji. Teško je sada govoriti o tome, jer pričamo o nekoj 2017.

 
E-magazin, septembar 2005.

Peščanik.net, 10.09.2005.

Leave a Reply