Samarra

 
Uspon džihadističke sunitske snage na severoistoku Iraka spektakularan je događaj u pravom smislu te reči. On istovremeno pokazuje pogrešan stav vlade u Bagdadu i premijera Nuri al-Malikija koji je na svaku terorističku pojavu reagovao krajnje iznenađeno. Onda je zazivao boga i pozivao svoje prijatelje u pomoć, pri čemu je upravo on odgovoran za dolazak i jačanje džihadista. Njegovi prijatelji su toga takođe svesni, a pre svega Iranci, koji su u ovoj igri često učestvovali vođeni sopstvenim interesima, pokušavajući da kroz Malikija prikriju sopstvene greške.

Sunitski džihadisti koji ratuju pod imenom Islamska država Iraka i (Velike) Sirije, skraćeno ISIS, uspeli su da tokom juna gotovo bez borbe zauzmu Mosul, drugi ili treći najveći grad u Iraku. Brzinom kojom se irački bezbednosni aparat raspao, padali su i ostali gradovi u ovom većinski sunitskom regionu. Iračka armija je prilikom povlačenja za sobom ostavila znatne količine vojne opreme, među kojom i brojna američka oklopna vozila. Džihadisti su zarobili veliki broj ljudi, često bez ikakvog razloga, a u jednoj od filijala iračke centralne banke pronašli su pola milijarde dolara. ISIS-u su se u međuvremenu priključile i druge radikalne naoružane grupe. Stanovništvo koje nije izbeglo slavi prodor ISIS-a kao „oslobođenje“, „ustanak“ ili čak „revoluciju“.

Kurdi su iskoristili priliku i zauzeli Kirkuk, za njih veoma važan grad. Oni već godinama osporavaju iračkoj vladi kontrolu nad ovim gradom, koji je bogat naftom ali i etničkim napetostima.


Džihadist u ormaru

Ovaj drugi centar konflikta nije dospeo na naslovne strane, jer svet sa nevericom posmatra naizgled nezaustavljivu ofanzivu džihadista. Premijer Maliki, ali i njegovi saveznici i rivali iz šiitskog tabora, američka administracija i veliki deo medija pokazuju neskriveni strah da bi ISIS mogao da zauzme i uništi šiitske svetinje u Samari, što bi dovelo do novog verskog rata, ili da čak osvoji i Bagdad i pretvori delove Iraka i Sirije u veliki kalifat.

Malikijev poziv na opštu mobilizaciju odnosio se na njegove pristalice. Odazvale su se samo verske milicije i nekolicina šiitskih vođa. Iran je takođe poslao ljude koji bi trebalo da organizuju paravojne odrede i da aktivno učestvuju u borbama. SAD su uputile dva nosača aviona u region, iako Barak Obama od 2011. pokušava da konačno okonča američko prisustvo u Iraku.

Ali još uvek nemamo odgovore na najvažnija pitanja koja nameće ovaj debakl. Kako se prenaduvani irački vojni i bezbednosni aparat – jedan od najvećih na svetu sa milion naoružanih vojnika u zemlji od 25 miliona stanovnika – raspao tako brzo po ulasku džihadista?

Kako objasniti popularnost ISIS-a uprkos tome što su njihovi prethodnici iz al-Kaide ostali u lošem sećanju naročito u Mosulu kada su 2007. u pokušaju da zauzmu grad masakrirali ljude na ulicama? Zašto lokalne sunitske vođe, poput Malikiju bliske porodice Nujeifi, nisu u stanju da pruže minimalni otpor ISIS-u? I što je najvažnije: šta je rezultat vladavine Malikija, koji je planirao da se i treći put kandiduje za premijera?

Iako je bio samo marginalna ličnost iz redova islamističko-šiitske Dawa partije, Malikiju je 2006. pripalo mesto premijera. Smatran je idealnim kompromisnim kandidatom, jer je važio za prilično bezopasnog čoveka. U tom periodu je besneo rat između sunitskih formacija i šiitskih milicija. Reč je o grupama proizašlim iz zajedničkog otpora američkoj okupaciji, razjedinjenih snažnim osećanjem međusobnog progona. Maliki je podržao akcije šiitskih milicija, upotrebivši ih kao pomoćne snage u borbi sa naoružanim sunitskim grupama.

Malikijeva reputacija i strategija doživele su duboku promenu kada mu je Vašington 2008. obezbedio sredstva za izlazak iz začaranog kruga verskih sukoba. SAD su podsticale osnivanje sunitskih milicija za borbu sa al-Kaidom, istovremeno podržavajući ponovno uspostavljanje kontrole nad nezavisnim šiitskim milicijama. Iako je Maliki igrao samo sporednu ulogu, uspeo je da stvori imidž državnika koji namerava da prevaziđe logiku građanskog rata kako bi ponovo stabilizovao zemlju.

S vremenom je Maliki počeo da se identifikuje sa ulogom spasioca i stvara kult ličnosti snažno oslonjen na simboliku Sadamovog režima. Ove paralele nisu smetale njegovim šiitskim pristalicama koje su, pozivajući se na patnje pod bivšim režimom ili na navodnu „nesposobnost vladanja“ iračkim narodom, sada sve nade polagale u vođu, doduše sličnom starim tiranima, ali koji je ipak iste vere kao i oni.

Maliki je „borbu protiv terorizma“ učinio svojim glavnim argumentom za ostvarenje čitavog niza ciljeva. Postepeno je preuzimao sve veću moć proširivši kontrolu nad ogromnim bezbednosnim aparatom, koristeći ga za sopstvene političke ciljeve.

Od decembra 2010. Nuri al-Maliki funkcijama premijera i vrhovnog komandanta vojske pridodaje i one ministra odbrane i unutrašnjih poslova. Strah od vakuuma vlasti osujetio je svaki pokušaj njegove smene, osiguravši mu američku i iransku podršku. Obama je od ulaska u Belu kuću želeo da se što pre povuče iz Iraka, dok je Teheran Malikija smatrao čovekom dovoljno sposobnim da ostane na vlasti a koji će se postarati da Irak poštuje iranske interese.

Maliki nikako nije jedini koji je svoj politički program sveo isključivo na „borbu protiv terorizma“. Gotovo sve njegove arapske kolege su koristile isti izgovor kako bi opravdali najteža kršenja ljudskih prava. To je važilo za Hafiza al-Asada, oca današnjeg sirijskog predsednika, ali i za alžirske generale tokom 90-ih, Gadafija u Libiji kao i za Zine El Abidine Ben Alija u Tunisu. Čak je i Ali Abdulah Saleh, bivši predsednik Jemena do svog pada 2012. izgradio sistem opstanka na vlasti zasnovan na pretnji od al-Kaide.


Jak Maliki, slab Bagdad

Suočeni sa besom, nezadovoljstvom i velikim nadama koje je probudilo arapsko proleće, svi ugroženi režimi pozvali su se na „borbu protiv terorizma“.

Doduše, irački premijer je u korišćenju ovog izgovora bio daleko bezobzirniji od svojih kolega, jer se svesno i sistematski udaljavao od sunita istovremno podrivajući iračku državu. Ova destruktivna politika bila je kranje neshvatljiva pošto se Maliki nalazio u veoma snažnoj političkoj poziciji, za razliku od Bašara al-Asada, koji od 2011. vodi sličnu politiku, ali pod pritiskom širokog i spolja podržanog ustaničkog pokreta koji otvoreno zahteva rušenje režima.

Iako je Maliki bio pošteđen takvog pritiska, odlučio se da marginalizuje ili raspusti plemenski organizovane sunitske milicije i izgradi bezbednosni aparat snažno verski obojen i podložan korupciji. Svaka sunitska opozicija osuđivana je kao „terorizam“, što je dovelo do arbitrarnih hapšenja i brojnih kršenja ljudskih prava.

Pored bolnih sećanja na poraz u nedavnom građanskom ratu, iračke sunite muče i protivrečna osećanja. Oni su besni zbog vladinog tretmana, ali su istovremeno ohrabreni ustancima u susednim zemljama i užasnuti fatalnim naoružavanjem opozicije u Siriji. Oni od 2012. pokušavaju da izraze svoje nezadovoljstvo kroz organizovane i mirne forme protesta. Prve demonstracije završene su stalnim blokadama velikih trgova u iračkim sunitskim gradovima. Glavni zahtev bila je reforma države kako bi se sunitima omogućilo zadovoljavajuće učešće u vlasti.

Ali Maliki je ostao nepokolebljiv. Novi teroristički napadi za njega nisu predstavljali znak upozorenja, već opravdanje za nastavak oštrog kursa. Sa druge strane, opcija upotrebe sile postepeno je sticala sve više pristalica među sunitima.

Maliki je istovremeno u sirijskom sukobu stao na Asadovu stranu. Odbacivao je svaku kritiku represivnog sirijskog režima, iako je Asad ignorisao sve pokušaje Malikijevog posredovanja u konfliktu. Premijer Iraka je otvorio granice ka Siriji za Šiite koji se kao dobrovoljci – u okvirima iranske politike podrške Asadu – bore na strani režima iz Damaska.

Ovi džihadisti, pristalice religiozne vizije o predstojećem smaku sveta, nesmetano su putovali ka Siriji. Neki su ostajali u Iraku i širili versku propagandu, protestovali na ulicama i organizovali milicije.

Isti čovek koji je tvrdio da je okončao građanski rat učinio je sve kako bi ponovo mobilisao aktere starog konflikta. A šta su o tome imali da kažu uticajni ambasadori SAD i Irana? Njihovi stavovi su barem do zauzimanja Mosula bili prilično slični. Obe strane su pružale bezrezervnu podršku iračkoj vladi dok su se množili znaci predstojeće katastrofe. Zvona za uzbunu trebalo je da se oglase još prlikom ponovne pojave naoružanih sunitskih grupa i šiitskih milicija.

Katastrofa koja se trenutno odvija u Iraku dugo se nazirala u eroziji državnih struktura. Profesionalnost i saradnju bezbednosnog aparata ugrožavali su politizacija policije i vojske i korupcija na nivou banana republika. Bezbednosni organi postali su instrument klijentelističke politike, dok su njihovi članovi svoju lojalnost režimu pokazivali apsurdno velikom izlaznošću na izborima i glasanjem za Malikija.

Maliki je ograničio ulogu parlamenta, okružio se klikom profitera, prekršio olako data obećanja i time sebi uskratio nephodni politički manevarski prostor. Verodostojno rešenje krize nije moglo da ponudi ni poslušno pravosuđe.

Situacija je veoma slična i u ekonomiji. Pošto je vlada nastavila politiku sistematske pljačke prihoda od nafte, svi drugi razvojni projekti su zaustavljeni. Malikijev sistem počivao je na strategiji za preživljavanje koja urušava institucionalne temelje jedne ionako krhke države.

U ovim okolnostima profitirao je čitav niz aktera, Malikijevi unutrašnjopolitički partneri koji su dobili svoj deo kolača, ali i njegovi rivali koji su dugoročno računali na slabosti svog protivnika. Iran, šiitske milicije i kurdska regionalna vlada mogle su da imaju samo koristi od slabe i raznim uticajima podložne vlade u Bagdadu. SAD su se sa druge strane isticale držanjem po strani. Njihova strategija „povlačenja“ svela se na ignorisanje svega što bi moglo da uspori njihov odlazak.

Na kraju smo dobili paradoksalni rezultat – sa jedne strane Maliki se pokazao kao nesposobni sektaš, dok je sa druge strane ojačao svoje pozicije. Izgledi za njegov reizbor nisu bili tako sjajni tokom 2012. Nezadovoljstvo se najviše osećalo u šiitskim krugovima – zemlja je bila relativno stabilna, ali se činilo da sve stoji u mestu. Godinu dana kasnije počeo je novi talas nasilja koji je mesečno odnosio oko 1000 života. Sve je podsećalo na crne godine 2006. i 2007. Posledica je bila sve veća popularnost čvrste ruke – Malikija. Sada je njegov odlazak sa mesta premijera krajnje neizvestan, iako je ISIS preuzeo kontrolu nad Mosulom. Razloge treba tražiti u činjenici što ga još uvek podržavaju Šiiti i Iran, dok se ostali akteri pribojavaju od vakuuma vlasti.

Ova kriza nameće nekoliko pitanja, ali bi bilo pogrešno ograničiti se na očigledne zaključke – odgovornost SAD za ovaj debakl, Malikijevu ličnost koja personifikuje čitav problem ili na opasnost od „terorizma“. Pri tome se previđa suština – način vršenja vlasti i priroda institucija.

Ovde je ličnost premijera od sporednog značaja, ključno je okruženje koje je njegova politika ne samo stvorila, već ga za to i nagradila. Kada je Nuri al-Maliki, marta 2014, organizovao veliku međunarnodnu konferenciju o „borbi protiv terorizma“, među učesnicima su bili i predstavnici UN, koji su posmatrali i aplaudirali ovom spektaklu.

Ovde opisane zloupotrebe su pošast koja muči ceo region. Uspešnost Asadove strategije iznurivanja čini ga delom rešenja, umesto delom problema. General Abdel-Fatah al-Sisi, koji je od juna i zvanično novi predsednik Egipta, svet posmatra kroz prizmu vojnih tajnih službi, ali mu zbog hroničnog straha od vakuuma vlasti svet daje blanko punomoćje. Uprkos tome što nije učinila ništa na unapređenju demokratije, vladajuća kraljevska porodica u Bahreinu ne mora da strahuje od međunarodnih sankcija.

Ovi režimi čak ni ne pokušavaju da prevaziđu podele u svojim društvima, bilo kroz ideologiju, ekonomski razvoj ili represiju, već ih često koriste ili ih dodatno produbljuju. A kada se radikalizuje jedan deo njihovih društava, onda računaju na podršku drugog dela. Time su pošteđeni napora i truda koji bi morali da ulože u razvoj konstruktivnog političkog programa. Ukratko – na vlasti ih održava strah od onoga što dolazi posle njih.

Svi oni podrivaju nacionalni karakter državnih institucija, lišavajući ih njihove autonomije, kako bi sami postali nezamenjivi. Onda ovaj program prodaju pod etiketom „borbe protiv terorizma“ i pozivaju se na „demokratske“ izbore koji počivaju na histeričnom glasanju jednog dela stanovništva sa jedne i kobnom bojkotu drugog dela stanovništva sa druge strane.

Na iračkom primeru možemo da vidimo gde nas vodi takav oblik vršenja vlasti. Ostaje samo pitanje zašto se upuštamo u ovu igru.

 
Peter Harling, Le Monde Diplomatique, jul 2014.

Sa francuskog preveo Jakob Farah

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 26.07.2014.