Samo mirno i ne nastavljaj

 
„Noćobdija menja perjani krevet za mogućnost da zaspi kao klada“, glasio je oglas humoriste Pjera Daka u časopisu L’Os à moelle (Kost s moždinom) davne 1938. Trećina francuskih građana bi ga razumela jer i oni imaju problema sa spavanjem, što pokušavaju da reše psihotropicima, supstancama za promenu raspoloženja koje deluju na centralni nervni sistem. Francuzi konzumiraju najviše psihotropskih lekova u Evropi (Nemci ih ne vole mnogo), i Francuska je na drugom mestu, odmah iza Belgije, po potrošnji sedativa. Pošto su sedativi i antidepresivi vrlo slični, možemo pretpostaviti da nemirne noći imaju više veze sa brigama nego sa posteljinom. Istraživanje u kome su ovi podaci otkriveni datira iz 2012, tako da broj ljudi koji dobro spavaju verovatno i dalje opada.

Neobičan potencijalni lek, umetnička sijesta, poslednjih godina stiče popularnost – nema zavisnosti, nema neželjenih efekata. Može se praktikovati uz muziku, literaturu ili pripovedanje, i ne treba je mešati sa nezainteresovanom publikom koja drema za vreme predstave – njena svrha i jeste da uspava. Théâtre de la Criée naziva ovo „originalnim konceptom“, a neiskusni će se možda zbuniti. Ovo pozorište poziva ljude da legnu u slabo osvetljenoj sali, oko izvođača koji drže koncert ili pričaju priče. Od posetilaca se traži da donesu svoj jastuk. Poneko zadrema, dok su drugi omađijani tim neobičnim iskustvom slušanja u ležećem položaju. Ne treba da vam bude neprijatno ako zaspite.^[1]

Suština mnogobrojnih varijacija je uvek ista: lezite, opustite se i neka vam pažnja odluta. „Elektronske sijeste“, koje su počele u Tuluzu 2002. i u kojima sada možemo uživati u pariskom Musée du quai Branly, „odaju počast sporosti“ i cilj im je da preplave „ljubitelje muzike talasima spokoja“.^[2] Tako je i Klod Levek 2011. napravio L’Hymne à la joie (Odu radosti), instalaciju u Galeries Lafayette – 20 poljskih kreveta u blago osvetljenoj prostoriji sa muzikom istoimenog stava Betovenove Devete simfonije koja se vrti u krug. Umetnik kaže da instalacija „pruža mesto za meditaciju gde možete doživeti san na javi“.^[3]

Sve više kulturnih institucija uvodi jastuke i ležaljke za kontemplaciju, od festivala Manosk, koji pruža priliku za književne sijeste, „akustične pesme prošarane čitanjima i… potpunom relaksacijom za one koji utonu u san“, do Théâtre Garonne u Tuluzu, koji organizuje „nappeninge“ (nap+happening). Na pitanje o čemu bi trebalo da kontemplirate u ležaljci, obično se nudi odgovor koji podraumeva „spuštanje lopte, usporavanje, zaustavljanje trke – konačno“,^[4] i „pretvaranje vašeg života u san“.^[5]

Jaslice za odrasle

Ovo bi možda moglo da predstavlja rimljanski koncept otium, delatnost bez ekonomske svrhe, stanje bez obaveza (za razliku od negotium, posao); moglo bi da bude podsetnik na našu dužnost da uživamo u kontemplativnim, nezainteresovanim oblicima dokolice. Moglo bi biti izraz Prava na lenjost (1880) Pola Lafarga, Marksovog zeta, koje je napisao kao ironičnu reakciju na „pravo na rad“. Ali verovatno nije to, osim možda u izobličenoj, lažnoj formi. Sudeći po proklamovanim namerama, cilj je da se omogući ljudima da zatvore oči i pobegnu u atmosferu jaslica za odrasle, gde umetnost – koja je dugo imala funkciju da razbudi umesto da uspava – postaje blago hipnotička, pretvara se u pomoćno sredstvo za relaksaciju i kreiranje finog ugođaja. Traga se za užitkom isključenja, za počinkom pomoću umilnih zvukova, za blagim trenutkom u brutalnom svetu.

Umetnički i kulturne inovacije retko su odvojene od okruženja, tako da ne čudi što „zverski svet“ otkriva blagodeti sijeste. Neoliberalno ukidanje podele između profesionalnog i privatnog preuzima i odmor, i preko novih tehnologija zahteva da rad nikad ne prestane.

Već je u toku lobiranje za sijeste na radnom mestu. Sajt Atlantico je u novembru 2013. primetio da se sijesta „iako još uvek predstavlja tabu u Francuskoj… praktikuje u svim ostalim delovima sveta“; ona „poboljšava koncentraciju… smanjuje psihosocijalne rizike, redukuje odsustvovanje i sprečava nezgode na radu“. Sijesta vas razbuđuje, tvrdi Slate (Slate.fr, 29. 9. 2013). Preduzeća kao što su Google i Huffington Post instalirala su sobe za dremanje na poslu.

Francuska još uvek ima svoje tabue, ali ima i ideja na pretek: u Lionu, France Télécom-Orange je eksperimentisao sa „smirenim stolicama“ u „smirenim prostorima“ sa relaksirajućim svetlima i muzikom, gde zaposleni mogu da se opuste dok im je disanje regulisano pulsiranjem svetla.^[6] Postoje kompanije specijalizovane za sijeste na radnom mestu: „smireni prostori“ se mogu iznajmiti za 900 svra mesečno. Sijeste još nisu upisane u francuski ustav kao u Kini, ali stvari se menjaju. Postoje sijesta-barovi, sa masažom i bez masaže, u Francuskoj, Belgiji, Japanu i SAD, kao i projekat Zzz, čiji je sponzor gradsko veće Pariza, u okviru kojeg su na obale Sene postavljeni teretni kontejneri prepravljeni u kabine za odmor (potrebno rezervisati, maksimalno osmoro ljudi).

Logična kulminacija ovog brzo rastućeg fenomena bili bi kursevi sijeste. Traganje za opuštanjem i eliminisanjem stresa predstavlja potiskivanje zabrinjavajućih uzroka uzbuđenja: radoznalosti, neslaganja, napetosti ili žudnje. Od publike se više ne očekuje da prizna ili ospori neko umetničko delo, niti da pokaže kritički duh. Ona je svedena na pojedince koji doživljavaju zadovoljstvo opuštanja, bez rizika. Poruku je zamenila masaža, osećaj je zamenjen čulnim iskustvom: dajemo sebi oduška i prepuštamo se. To nam pruža toplo zadovoljstvo ljudskih tela koja se opuštaju u tišini, svetkovinu zajedništva bez sukoba, pospani mir sa blagom kulturnom glazurom koja štiti od strasti i pošteđuje nas intelektualnog i emocionalnog naprezanja – tog trošenja koje bi sijesta na radnom mestu trebalo da nadoknadi.

Naravno, u ovome ima dobiti – odmoran čovek radi bolje, i možda će biti naklonjeniji nadređenom koji pokazuje zabrinutost za zdravlje svog radnika. Možda se nešto slično dešava na tim jastučnim koncertima, gde učesnici napuštaju stanje budnosti (sa njenim odlukama, brigama i sukobima) i predaju se udobnom, istina kratkotrajnom, osećanju unutrašnje harmonije: antitezi političke i društvene sfere. Traganje za mirom, ljubavlju i zenom više deluje kao sublimirana manifestacija ljudske iscrpljenosti i bespomoći, gde se kolektivno delovanje pretvara u paralelno mirovanje, pod firmom duhovnog obogaćenja. Godine 1859, Ivan Gončarov je objavio Oblomova, vrlo popularan roman čiji je protagonista voleo indolenciju i dražesne snove; nedugo zatim, u Rusiji su buknuli politički nemiri.

 
Evelyne Pieiller, Le Monde diplomatique, 14.02.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 27.02.2014.