Irsko NE Lisabonskom sporazumu na prvom refendumu u julu prošle godine evropski analitičari ocenjuju kao veoma lukav i proračunat potez, jer nijedna druga taktika ne bi tako maloj zemlji dala toliki kapacitet za pregovaranje sa Briselom. Ponovno izjašnjavanje organizovano je pošto je Evropska unija napravila ustupke Irskoj, pre svega u vezi sa pitanjem vojne neutralnosti, abortusa, poreskih stopa i broja komesara u Evropskoj komisiji, odnosno garancijama suvereniteta. Ostatak Evrope, međutim, još nije u prilici da odahne, iako je više od 60 odsto Iraca glasalo za Lisabonski sporazum, jer taj dokument čeka na potpis poljskog i češkog predsednika. Izvesno je da će Leh Kačinski, prvi čovek Poljske, koji je čekao ishod irskog referenduma, sada potpisati sporazum, zbog čega se pažnja evropske javnosti fokusira isključivo na Prag.

Najaktuelnije pitanje sada je kako ubediti češkog predsednika Vaclava Klausa da potvrdi ključni dokument Unije. Češka vlada i parlament su još prošle godine ratifikovali sporazum. Vaclav Klaus je, međutim, kritikovao čelnike EU ocenjujući da bi raspisivali referendum «sve dok konačno ne bi uspeo, a oni dobili odgovor koji im odgovara». Na demonstracijama čeških evroskeptika, održanim dan nakon što su saopšteni nezvanični rezultati irskog referenduma, Klaus je rekao da bez obzira na takav ishod, on neće potpisivati taj sporazum, odnosno okončati ratifikaciju u Češkoj, sve dok o njemu ne odluči Ustavni sud Češke. Taj sud je već jednom odlučio da je Lisabonski sporazum u skladu sa češkim ustavom i da ne gazi suverenitet zemlje. U svakom slučaju, sedamnaest senatora bliskih Vaclavu Klausu je nedavno potpisalo žalbu protiv Lisabonskog sporazuma, na taj način dajući mogućnost predsedniku da sačeka sa potpisivanjem, dok ne vidi kako će sud da se izjasni po tom pitanju.

I dok se opozicija u toj zemlji nada da će vlada i parlament prisiliti predsednika da potpiše Lisabonski sporazum, tako što bi skresali budžet njegove kancelarije, ili mu ograničili putovanja u inostranstvo, mogli su se čuti još radikalniji zahtevi – da Vaclav Klaus bude proglašen za izdajnika zemlje – jer izigrava volju naroda. U danima koji slede, čelnici EU, a pre svega predsedavajuće Švedske, razmatraće sa češkim ministrima šta bi trebalo preduzeti kako bi se napravio sledeći korak.

Ne bi, međutim, trebalo iz vida izbaciti ni London, jer je navodno šef britanskih konzervativaca Dejvid Kameron, pismom zahtevao od Vaclava Klausa da ne potpisuje sporazum pre izbora u Britaniji. Najverovatniji budući premijer Ujedinjenog kraljevstva ne krije da planira da, ukoliko zaista dođe na vlast, raspiše referendum o sporazumu, iako ga je parlament već ratifikovao. 

Francuski list Le Figaro, recimo, pod naslovom “Nakon glasanja u Irskoj, češka pretnja”, piše da Dejvid Kameron, koji se nada da će naslediti Gordona Brauna na mestu premijera Ujedinjenog kraljevstva, računa na pomoć Vaclava Klausa, kada je u pitanju zaustavljanje Lisabonskog sporazuma. Svojih pet minuta, kako piše Le Figaro, iza kulisa čeka i treći čovek – Britanac Dejvid Kameron – žestoki evroskeptik. On je, kako se navodi, obećao da će zaustaviti dalje jačanje EU institucija ukoliko sledećeg proleća postane premijer, što je, sudeći prema anketama, veoma izvesno.

Britanski BBC ističe da politička osetljivost koja okružuje drugi irski referendum pokazuje da je put pred Lisabonskim sporazumom manje jasan nego što bi to mnogi EU lideri želeli. Kako se navodi, evroskeptični češki predsednik Vaclav Klaus je još uvek u poziciji da zaustavi kompleksnu mašineriju ratifikacije, na dodatnih nekoliko meseci. Međutim, mogućnost da lider konzervativaca Dejvid Kameron, koji je “favorit na sledećim izborima”, zaista raspiše referendum o sporazumu ukoliko on do tada ne stupi na snagu, komentatori BBC-a vide kao malo verovatnu. U Evropskoj uniji se, kako se ističe, nakon irskog prihvatanja sporazuma, očekuje pojačan pritisak na Češku i ubrzana aktivnost na pripremama za promene koje sporazum treba da donese. Ističući da bi na odluku ustavnog suda u Češkoj moglo da se čeka i nekoliko meseci (što bi povećalo izglede da Kameron dođe na vlast pre nego što sporazum stupi na snagu), BBC ističe da je predsednik Vaclav Klaus izjavio da “nikad više neće biti referenduma u Evropi” u vezi sa tim pitanjem.

Ruska državna novinska agencija prenosi izjavu ruskog ministra spoljnih poslova, u kojoj se ističe da će ratifikacija Lisabonskog sporazuma, čije su šanse pojačane rezultatima referenduma u Irskoj, doprineti razvoju odnosa Rusije i EU. List piše da rezultati pokazuju da se više od dve trećine irskih glasača opredelilo u korist Lisabonskog sporazuma, koji reguliše nova pravila za donošenje odluka u Uniji. “Nadamo se da će primena Lisabonskog sporazuma dati dodatni podsticaj razvoju EU, povećati njegov praktičan efekat, i ojačati sposobnost strana da interaktivno rešavaju zajedničke probleme”, navode se reči Andeja Nesterenka, ministra spoljnog Rusije.

Lisabonski sporazum je potpisan u Lisabonu 13. decembra 2007. Da bi stupio na snagu potrebno je da ga ratifikuju sve članice EU. Ukoliko to bude slučaj, sporazum će zameniti Rimski ugovor kojim je osnovana Evropska zajednica, kao i Ugovor iz Mastrihta. Najznačajnije promene koje bi uveo Lisabonski sporazum su glasanje u Savetu ministara kvalifikovanom većinom, veća uloga Evropskog parlamenta u zakonodavnom procesu, eliminacija sistema “tri stuba” EU kojima se uređuju odnosi unutar Unije, poništavanje odredbe Ugovora iz Nice kojom se ograničava broj komesara, uvođenje funkcije Predsednika Evropskog saveta, kao i funkcije Visokog predstavnika za spoljne poslove. Takođe, ukoliko bude ratifikovan, sporazum će Povelju o osnovnim ljudskim pravima učiniti pravno obavezujućom.

Ukoliko Srbija zaista krene putem punopravnog članstva u EU, to znači da Ministarstvo spoljnih poslova neće više biti u prilici da pronalazi svoje političke partnere u diktatorskim režimama, istaknutim po kršenju osnovnih ljudskih prava. Paradoks koji je reagujući na vest o uspešnosti irskog referenduma, izrekao Vuk Jeremić, šef srpske diplomatije, može se objasniti jednim delom «euforijom» oko povećavanja mogućnosti proširenja Unije, odnosno prijema novih članica. Ali Jeremić je najpre rekao «da će Srbija učiniti sve da kroz vrata EU prođu sve zemlje zapadnog Balkana», a potom ocenio da bi «odnosi u regionu mogli biti daleko bolji nego što jesu».  Prenebregao je činjenicu da je proterao crnogorskog i makedonskog ambasadora, jer su te zemlje priznale nezavisnost Kosova, a za odnose sa Hrvatskom je ranije izjavio da su daleko od idealnih.

Predsednik Srbije Boris Tadić za zastoj u integracijama ponovo je prozvao Holandiju koja je, kako je naveo, «za sada jedina od 27 zemalja članica Evropske unije koja uslovljava dalje evrointegracije Srbije». Paradoksalnost predsednikove izjave ogleda se u rečenici u kojoj zemlju od čijeg stava, kako tvrdi, zavisi evropska sudbina građana Srbije, «ponosno» stavlja u istu ravan: «Holandija ima svoj stav, a mi imamo svoj».

Budući da Lisabonski sporazum predviđa i mogućnost istupanja zemlje članice iz zajednice, opasnost da se, recimo posle niza godina do učlanjenja a potom i boravka u Uniji, na vlast u Srbiji vrate antievropske snage Vojislava Koštunice i njegovih saveznika, ostaje za sada u domenu romantične fantastike.

 
Peščanik.net, 05.10.2009.

Leave a Reply