„Istina o Francuskoj revoluciji“

 
Nedavno se u izdanju Dveri srpskih i Catene mundi pojavila kratka studija, sada već preminulog, ravnogorskog emigranta dr Marka S. Markovića (1924-2012), pod naslovom Istina o Francuskoj revoluciji. Svoje prvo izdanje ova knjižica je doživela 1995. godine u Beogradu, u okviru biblioteke „Politika i obraz“. Glavni urednik ove male biblioteke, koja je priredila nekoliko Markovićevih naslova, bio je Nebojša M. Krstić (1964-2001). Nepoznat široj javnosti u Srbiji (za razliku od emigracije gde je svojim pisanjem stekao izvesnu reputaciju), Marković će predstavljati jednu od živih spona između mlade pravoslavne desnice koja se formira devedesetih i desnih idejnih strujanja iz perioda Drugog svetskog rata.

Svoj emigrantski život Marko S. Marković provešće u Francuskoj, a od druge polovine devedesetih biće često prisutan u Srbiji. Višegodišnje specijalizacije iz različitih oblasti društvenih nauka Marković je krunisao 1975. godine doktoratom iz političkih nauka na Pravnom fakultetu u Parizu, odbranivši tezu „Filozofija nejednakosti i političke ideje Nikolaja Berđajeva“. Iako solidno obrazovan i načitan, Marković u svojim političkim razmišljanjima neće doživeti gotovo nikakvu promenu. Određeni stavovi, koji su se kod njega formirali u ranoj mladosti, ostaće prisutni do kraja života. Na nišanu Markovićeve kritike naći će se marksizam i boljševici, ali će pažnju usmeravati i na masone, islamsku emigraciju u Evropi, politiku Zapada prema Srbima i Novi svetski poredak. Smatrao je da će se rešenje za srpsko pitanje naći tek onda kada Rusija ponovo postane carevina, a spas za sve pravoslavne narode video je u stvaranju „moćnog političkog bloka“. Takva politička grupacija biće sposobna da se suprotstavi Zapadu, ali i da zaustavi i otkloni perspektivu Trećeg svetskog rata. Iako oduvek antikomunistički raspoložen, Marković je devedesetih godina prošlog veka bio mišljenja da su bivši komunisti, od svih tadašnjih političkih opcija, najefikasniji u rešavanju srpskog pitanja. Od novijih francuskih političara najviše će simpatija pokazati za Žan-Mari le Pena.

Uoči poslednjih parlamentarnih izbora (maja 2012) a neposredno pred smrt (27. aprila), Marko S. Marković će javno podržati Dveri.

Prema mišljenju izdavača, Marković je studijom Istina o Francuskoj revoluciji svrstao sebe u red konzervativnih kritičara revolucije, kako one prve, Francuske, tako i one druge, Oktobarske, popunjavajući na taj način deficit u domaćoj javnosti kada je u pitanju ova tematika. Ukratko, Marković podvlači revolucionarni teror kao samu srž Francuske revolucije (1789-1799) i smatra je neodvojivom od one boljševičke iz 1917. godine: „Na Zapadu je to bila najveća eksplozija bogoborstva i gonjenja hrišćanstva od Nerona pa do 19. veka. Po broju žrtava – blizu 700.000 – Francuska revolucija je takođe zauzimala prvo mesto, sve do one boljševičke… Negacija slobode,… otvorila je put totalitarnoj tiraniji 20. veka.“^[1] Ali glavni motiv za pisanje ove knjige (1995) je u tome što bi se teror mogao ponoviti: „U času kada se u Jugoslaviji raspravlja o demokratskoj budućnosti zemlje bilo bi tragično kada bi učeni ljudi našeg naroda ponovo došli da se napajaju na izvorima kolektivnog besnila Francuske revolucije. Ako se pomisli da su tu tražili nadahnuće i najveći ideolozi marksizma, a da isti uzroci rađaju iste posledice, bolje je izaći iz tog začaranog kruga, dok još ima vremena.“^[2] Međutim, da li kod samog Markovića postoji apsolutni otklon od terora vlasti prema sopstvenim građanima?

U tekstu pod naslovom Sveti Sava, svetitelj i prosvetitelj (koji predstavlja jedan od stubova Markovićeve filozofije, prema mišljenju njegovog poštovaoca Vladimira Dimitrijevića), autor prebacuje srpskim istoričarima nedovoljno razumevanje nemanjićke istorije, pa kaže: „Ni na kraj pameti im nije padalo da se mnogo pre njegova (Savina – V.V.) politika može objasniti religijom nego religija politikom. Ljudima XX veka teško je da to sebi predstave, ali to je istina: Nemanjići su iskreno i ozbiljno verovali u Boga.“^[3] Kao argument za ovu tvrdnju Marković navodi Savino izmirenje zavađene braće nad moštima Stefana Nemanje (Sv. Simeona Mirotočivog) nakon međusobnog rata, i zaključuje: „Kakva vera i kakva religiozna tradicija su već morale postojati u Stefanu i Vukanu, kada su oni mogli da budu impresionirani moštima svetog Simeona Nemanje! Ko bi od nama savremenih političara i državnika promenio svoju politiku, kada bi mu neko pokazao mošti njegovog oca?“^[4]

Samo nekoliko stranica kasnije, kada govori o progonu bogumilske sekte od strane Stefana Nemanje, Marković menja svoj pristup. Sada je on taj koji tumači istoriju isključivo iz političke perspektive: „Neprijatelji svake vlasti, svake hijerarhije, protivnici braka, odbijajući da idu u rat, bogumili su apelovali na anarhične nagone slovenskih plemena koje su Nemanja i srpski vladari pre njega s teškom mukom složili i disciplinovali. Za mladu srpsku državu i Srpsku crkvu to je bila smrtna opasnost koja je pretila da za dve-tri godine uništi ono što se za tri veka sagradilo i da Južne Slovene ponovo pretvori u bezglavo ljudsko stado. Nemanjina reakcija bila je munjevita.“^[5]

Ono što je zajedničko srednjovekovnom i kasnijem revolucionarnom teroru, uz sve druge specifičnosti, jeste objava rata od strane vlasti delu sopstvenih podanika/građana. Vidimo da je Marković imao razumevanja za srednjovekovne progone, za razliku od onih revolucionarnih, i da je pokušao da ih opravda političkim razlozima, iako je na osnovu početne postavke morao da zaključi da se radilo o verskom progonu (što bi svakako bilo bliže istorijskoj istini).

Ovo je samo deo problema. Marković nastavlja dalje: „Borba između bogumilskog i svetosavskog duha nije završena, ona se nastavlja kroz vekove sve do danas… Bogumilstvo je oličeno u našem anarhizmu, individualizmu, duhu razdora, i uskogrudog sektarizma. A Srbi koji su pravi sledbenici svetog Save prepoznaju se po tome što nisu protiv vlasti, nisu za rušenje i „odumiranje države“. Srbi se mogu ne slagati s jednim režimom i biti protiv nepravde u državi, ali nikada protivnici same države. Savlađivanje anarhičnih težnji, to je najdragocenije političko nasleđe koje je Sava Srbima ostavio.“^[6] Ako znamo da lociramo učenje o „odumiranju države“, onda je prilično jasno ko su u 20. veku, prema mišljenju Markovića, naslednici nekadašnjih bogumila. To su komunisti.

Moglo bi se osnovano pretpostaviti da je poređenje bogumila i komunista bilo jako blisko tadašnjoj publici (tekst Sveti Sava, svetitelj i prosvetitelj Marković je objavio 1975. u emigraciji), pre svega ako se ima u vidu da su i među samim jugoslovenskim komunistima postojale slične ideje. Kako piše Aleksa Đilas u knjizi Osporavana zemlja, sukob između Jugoslavije i SSSR-a izbacio je „u prvi plan potrebu za idejama i politikom koje bi ojačale unutrašnje jedinstvo Jugoslavije… Pojedini istaknuti hrvatski i srpski komunistički intelektualci čak su pokušali da zagovaraju neko romantično revolucionarno jugoslovenstvo, određujući duh nezavisnosti i pobune kao bitno svojstvo Južnih Slovena. Svoja shvatanja su temeljili na primeru južnoslovenskih hrišćanskih jeretika, koji su se suprotstavljali vlasti i dogmi i Rima i Carigrada, kao i na ogromnoj otpornosti koju su Južni Sloveni pokazali u borbama za nezavisnost od Otomanske i Habsburške carevine.”^[7]

I pored toga što Marković kombinuje različite pristupe kada je u pitanju tumačenje istorijskih događaja, dajući prednost čas religioznim motivima čas političkim, oba su motiva vodila istom: istrebljenju unutrašnjeg neprijatelja. Nakon svega izloženog moglo bi se zaključiti da je za Markovića teror vlasti nad sopstvenim građanima nedopustiv ako je uperen protiv hrišćanstva. Ali je zato dozvoljen onda kada treba utvrditi jedan pravoslavno-hrišćanski poredak, i onda kada taj isti poredak treba braniti. Izgleda da nam ovo, kroz ponovno štampanje Markovićeve knjižice i dugogodišnju saradnju sa njim, poručuju i Dveri.

 
Peščanik.net, 24.12.2012.