Ivan Čolović – intervju

Razgovor vodio Damir Pilić

U lani objavljenoj knjizi “Za njima smo išli pevajući – junaci devedesetih” tvrdite da zlokobne političke i mitološke naracije iz devedesetih, koje su dovele do više uzastopnih ratova na prostoru bivše Jugoslavije, ne samo da još uvijek nisu pokopane, već da se, naprotiv, te devedesete vraćaju i danas. U međuvremenu je za predsjednika Srbije izabran bivši Šešeljev najbliži suradnik Tomislav Nikolić, dok je predsjednikom HDZ-a postao Tomislav Karamarko. Je li to doista povratak devedesetih na ove prostore?

Ideja da se devedesete vraćaju podrazumeva da su one u međuvremenu negde bile nestale, što je samo delimično tačno. U predgovoru knjige koju spominjete pokazao sam da se u popularnoj kulturi devedesete dobro drže. A u to se lako možemo uveriti, na primer, svaki put kad fudbalski navijači dobiju priliku da pokažu svoje rodoljublje, držeći u rukama slike ratnih zločinaca iz devedesetih. Kad je reč o politici, mnogi političari koji su se pojavili u to vreme i danas su na vlasti, uključujući i one koji su pridoneli da devedesete steknu neslavnu reputaciju decenije razaranja, pljačke i ratnih zločina. Ali ovi političari se nisu vratili na vlast, nego su tu bili sve vreme, tako da naša politika, a mislim i na Srbiju i na Hrvatsku, već više od dve decenije čuva sasvim solidan kadrovski kontinuitet.

Ali, s druge strane, tačno je da su neki od ovih kadrova stasalih devedesetih – a vi spominjete dvojicu – danas izbili u prvi plan. Neki od njih su danas na važnijim položajima nego što su bili ranije. Takvih najviše ima danas u Srbiji. Pored novog predsednika Nikolića, to se odnosi i na novog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića i na novog premijera Ivicu Dačića. Ali, ni ovaj njihov uspon ne govori o današnjem povratku devedesetih.

Ne treba zaboraviti da je Dačić i u prethodnoj vladi, koju je predvodila Demokratska stranka Borisa Tadića, bio zamenik premijera i ministar policije, odnosno imao veću moć nego u vreme kad je bio Miloševićev omladinac i glasnogovornik. Zato mu se može verovati kad kaže “nema povratka u devedesete”. Ako je u Srbiji došlo do povratka devedesetih, onda se to dogodilo mnogo ranije, još pre skoro deset godina, posle ubistva Zorana Đinđića u martu 2003. godine. Tada je počela restauracija devedesetih, kako je to razdoblje srpske politike definisao Teofil Pančić.

Koliko se današnje srpsko društvo razlikuje od onog iz 90-ih godina? Odnosno, koliko je doktrina Slobodana Miloševića još uvijek prisutna u srpskom društvu?

Milošević nije imao neku svoju doktrinu. On je sredinom osamdesetih preuzeo ideologiju i politički program srpskih nacionalista i s njima sklopio neku vrstu neformalnog saveza. Na istom, nacionalističkom talasu plovili su tada i mnogi drugi politički lideri, među njima i Šešelj i Drašković, a kasnije će, posle Đinđićeve smrti, tim putem nastaviti Koštunica. Miloševića je Srbija uglavnom zaboravila, pa i njegov đak Dačić sve ga ređe spominje, tako da on uglavnom mirno počiva u svom grobu ispod lipe u Požarevcu.

Ali doktrina, to jest jedna verzija etničkog nacionalizma, koju je i on prihvatio, ne stoji tako loše i ne počiva u miru. Ta doktrina čini skoro uzaludnim pokušaje da se spozna i prihvati odgovornost za zločine počinjene devedesetih, jer prema njoj nacija stoji iznad svega, i ništa što je učinjeno u borbi protiv neprijatelja nacije ne može biti zločin. Dozvoljava se mogućnost da su se među naše rodoljube infiltrirali neki kriminalci i pljačkali i ubijali civile, i mi ćemo se izvinuti zbog tih zločina, ali i to ćemo učiniti samo pod uslovom da se i druga strana izvini za zločine učinjene nad našim ljudima. Ali ja vjerujem da se u Srbiji, kao uostalom i u drugim zemljama naše regije, gde se nerado govori o ratnim zločinima, odnos prema ovoj temi mora promeniti. To je bar moja prognoza, hajde neka ne bude dugoročna, neka bude srednjoročna, pa ću možda i ja doživeti njeno ostvarenje.

Što je s Kosovom? Je li se srpsko društvo pomirilo s gubitkom tog dijela teritorija? Je li Kosovo još uvijek važna društvena, odnosno mitološka tema u Srbiji? Koje teme i mitovi danas prevladavaju u srpskom društvu?

Nemam sasvim sveže podatke o istraživanju mišljenja srpske javnosti o Kosovu. Pre nešto više od godinu dana u listu “Politika” objavljeni su rezultati jedne ankete u kojoj je postavljeno pitanje o podeli Kosova. Skoro polovina ispitanika bila je za podelu, a oko jedne trećine protiv toga. To pokazuje da se od nekad nezamislive ideje da Kosovo može biti izvan Srbije danas došlo do ideje da bi bilo dobro da se zadrži makar i samo njegov severni deo. I to ne ide uz do juče neprikosnovenu parolu “Kosovo je srce Srbije”. A poseban problem predstavlja to što su ovakve ideje u suprotnosti sa slovom srpskog ustava, u čijoj preambuli – koju je smislio Vojislav Koštunica – piše da je Kosovo neotuđivi deo Srbije.

Drugi, noviji podatak koji govori o gubitku intenziteta kosovske teme u srpskoj politici je relativno mali prostor koji je u srpskim medijima dobila ove godine proslava Vidovdana u medijima. U izveštajima s proslave našla se i groteskna scena u kojoj patrijarh Irinej, uzdignutim prstom i spominjući “sveto mesto srpske istorije”, pokušava da smiri okupljene Srbe. Oni se pred njim guraju goli do pojasa i skandiraju imena Mladića i Karadžića uz povike “Dajte nam oružje”, ljuti što ih je kosovska policija naterala da skinu gornji deo odeće, navodno iz razloga sigurnosti.

Ovakva marginalizacija i trivijalizacija kosovskog mita u medijima ipak ne sprečava vodeće političare da ga i dalje evociraju u visokom, herojskom maniru. Tako je Vuk Jeremić, bivši ministar spoljnih poslova Srbije, a sada predsedavajući Generalne skupštine UN-a, nedavno izjavio da će on svoju novu poziciju u ovom međunarodnom telu, koje je – ne mogu da se toga ovde ne setim – drug Tito zvao Asambleja – iskoristiti da spreči sve pokušaje da se Kosovo tamo pojavi kao nezavisna država. Ali nije on to rekao tako, u prozi, nego u junačkom, epskom stilu. Kosovo može u UN, isprsio se Jeremić, “samo preko mene mrtvog”.

Naravno, ima ovde u Srbiji i drugih političkih mitova, a to je u dobroj meri postao i govor o Evropi. Ipak, daleko smo od “evroze”, kako je moj prijatelj Mitja Velikonja nazvao teror propagande koja je, ne prezajući ni od čega, nagovarala Slovence da glasaju za priključenje Uniji. U stvari, ja se tom teroru mita o Evropi potajno nadam, da se bar malo odmorim od raznih Mladića-Jeremića-Obilića.

U već spomenutoj knjizi “Za njima smo išli pevajući“ opisujete heroje 90-ih, od srpskih akademika do nogometnih huligana. Jesu li svi oni, po vama, jednako odgovorni za ono što se događalo 90-ih?

Jednako odgovorni sigurno nisu. Kao što je poznato, zapovedna odgovornost je veća od odgovornosti onih koji greše slušajući komandante. Ali, ni tu se takozvani lanac odgovornosti ne završava, jer ni komandanti ne komanduju na svoju ruku, nego osluškuju šta kažu žreci, šta kažu ideolozi, “čuvari zavjeta”, oni koji proizvode i distribuiraju ideje u ime kojih se komanduje, a zatim komanda izvršava. Hoću da kažem da kad govorimo o odgovornosti za zločine, iza zapovedne, ali i iza političke odgovornosti, treba uočiti i ideološku odgovornost, koja se obično previđa. A ideje ubijaju. Naslov knjige Amina Maalufa o politici identiteta – “Ubilački identiteti” nije puka igra rečima. Ovaj francuski pisac imao je prilike da u Libanu, zemlji svog porekla, vidi krvavu stranu nacionalnih identiteta.

Postoje li razlike, i kakve, između narodnih heroja iz doba socijalizma i novih heroja iz 90-ih koje opisujete?

U komunističkoj Jugoslaviji postojao je državni kult heroja. To su najpre bili samo ratni heroji, koji su dobijali orden narodnog heroja ustanovljen marta 1943. Postojale su njihove kanonske biografije, nalik na kultne spise svetaca, a uspomenu na njih čuvali su spomenici i škole, fabrike, društva i drugi kolektivi koji su nosili njihova imena. Prvi narodni heroj nije bio Tito, ali taj je propust kasnije ispravljen tako što je jedino on bio tri puta proglašen herojem. Poslednji put je ovaj orden dodeljen 1991., kada je njime odlikovan major JNA Milan Tepić, koji je septembra 1991. poginuo u skladištu oružja pored Bjelovara, koje je podigao u zrak ne želeći da ga preda hrvatskim snagama.

Ništa slično nije postojalo u toku devedesetih. Junaci koje sam ja opisao bili su to neslužbeno, njih su slavili mediji, narodni pevači, guslari, fudbalski navijači, a država se ustezala da ih službeno prizna, jer su mnogi bili iz sveta kriminala. Koristila je njihove usluge, a kad joj više nisu bili potrebni, odbacila ih je, pozatvarala, a neke likvidirala. Nedavno sam u nekom hrvatskom mediju video vest da se priprema uspostavljanje ordena Junaka otadžbinskog rata. Ne znam šta je u međuvremenu s tim bilo.

U istoj knjizi na kraju postavljate pitanje treba li Srbiji neki novi patriotizam? Kako biste danas odgovorili na ovo pitanje? I naravno, treba li i Hrvatskoj neki novi patriotizam?

Moj odgovor je i danas isti. Ne treba spasavati čast patriotizma čiju su reputaciju kompromitovale hulje koje su, kako se često kaže, od njega napravile svoje poslednje utočište. Teško se od patriotizma može napraviti nešto bolje. On se, kako sam pokušao da objasnim, hrani ljudskim mesom i nijedan drugi jelovnik mu ne prija. Ako hoćemo da afirmišemo vrednosti pravde, solidarnosti, bratstva, tolerancije, odgovornosti i uopšte građanske vrline, ne treba nam patriotizam. Zato sam ja vrlo zadovoljan time što se te vrline u osnovnim školama u Srbiji, a ako sam dobro obavešten, od ove godine i u Hrvatskoj, uče pod imenom građansko vaspitanje, odnosno građanski odgoj.

Novi ministar kulture u Srbiji Bratislav Petković izašao je s programskom izjavom da umetnost u Srbiji mora biti patriotska. Naravno, time on nije hteo da kaže da umetnost treba da pruži utočište huljama, ali izgleda da ovaj patriotski nastrojeni ministar ne misli da patriota treba nešto da učini za svoj narod i državu, jer su novinari iskopali podatak da on duguje državi porez u iznosu od oko osamdeset hiljada evra. Tako se i on, kao čovek koji izbegava da plati porez, savršeno uklapa u gore spomenutu lošu reputaciju patriotizma.

Kao autor knjige “Balkan – teror kulture“, smatrate li da Balkan doista pati od manjka kulture, kako se to često navodi u zapadnoj historiografiji? Drugim riječima, jesmo li mi Balkanci doista nedovršeni Europljani?

Moja dijagnoza je da Balkan pati od viška govora o kulturi, od velikog, idolatrijskog klanjanja nacionalnoj kulturi, od religiozne vere da je kultura medij naših malih nacija. Zato sam već u naslovu knjige najavio da ću se u njoj obračunati sa stereotipom koji Balkan slika kao prostor s manjkom kulture. Naše deklarativo precenjivanje kulture i pokušaj da se njome nadoknade svi nedostaci, i manjak posla i manjak zdravlja i manjak demografski i manjak finansijski, ne udaljava nas od Evrope, ali nas vezuje za jedno stanje duha karakteristično za Evropu iz vremena romantizma. U tom smislu mi kasnimo, i čudimo se što nas Evropa ne razume, mada život dajemo, a ponekad ga drugima uzimamo, boreći se za nacionalnu kulturu, za Volksgeist i Voksseele, za stvari koje smo od Evrope baštinili i od njih načinili osnovu naših nacionalnih identiteta. Mi smo dovršeni Evropljani, ali Evropljani starog kova, Evropljani nacionalisti. Evropa je otišla dalje. I našim nacionalevropejcima ostaje tanka nada da će se ona, kako kažu, “vratiti sebi“.

Što je s bibliotekom “XX. vek“? Koju ste knjigu zadnju objavili, a koja je sljedeća u planu?

Hvala na pitanju. Dobro je. Poslednji naslov, knjiga pod brojem 202 je zbornik eseja Zdravka Zime pod naslovm “Adam i Eva u raju“. Za jesen pripremam novih pet naslova: oglede nemačkog etnologa Klausa Rotha o svakodnevnoj kulturi u istočnoj Evropi pod naslovom “Od socijalizma do Evropske unije“, “Istoriju antropologije“, francuskog autora Roberta Deliegea, knjigu antropologa Marka Živkovića, profesora Univerziteta u Alberti (Kanada) o imaginariju Miloševićeve Srbije, koja se zove “Srpski sanovnik“, zatim knjigu takođe intrigantnog naslova – “Nebeska Jugoslavija“, o interakcijama političke mitologije i pop-kulture, čiji su autori slovenski antropolog Mitja Velikonja i Vjekoslav Perica, nekadašnji Splićanin, danas profesor povijesti na Sveučilištu u Rijeci i, konačno, novo izdanje znamenite knjige ruskog folkloriste Vladimira Propa “Morfologija bajke“. Sve će to biti predstavljeno na Petom međunarodnom sajmu Biblioteke XX vek, koji će biti održan 25. oktobra u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu. Pa, izvolite.

Slobodna Dalmacija, 05.09.2012.

Peščanik.net, 06.09.2012.

IVAN ČOLOVIĆ NA PEŠČANIKU