Priznaću vam nešto: voleo bih, intimno, da su Priština, Gnjilane i Prizren ostali u državi čiji glavni grad se zove Beograd. Ali, još više bih voleo da su i, recimo, Ljubljana, Bled, Zagreb, Umag, Baščaršija i Kavadarci ostali u državi čiji glavni grad se zove Beograd, u državi u kojoj sam se rodio, proživeo prvih 26 godina, i naivno verovao da će ona biti tu zauvek, i kad mene više ne bude. Čovek obično misli da su države dugovečnije od ljudi, to je valjda nekako “normalno”. Ali, ne lezi vraže, nevolja je u tome što te države više nema, pa se nije imalo u čemu više ostati (kako i zašto je do toga došlo? eh, o tome smo tomove ispisali, i još ćemo). A bogami, ako ćemo pravo, nema više ni onog Beograda, onog koji je bio i sposoban i dostojan da bude glavnim gradom jedne takve države. Ovakav kakav je sada, ovako obimom predimenzioniran, a svime drugim smanjen i skučen, on jedva pridržava i ovo što mu je ostalo. Ako nastavi da se smanjuje sve misleći da raste i da se uzdiže, jednog će se jutra uistinu probuditi – kako nacionalistički zloguki proroci odavno najavljuju; oni su dokazani majstori samoispunjavajućih proročanstava – gradskih zidina opasanih državnim međama na sve četiri strane. Kada se već ispovedam, reći ću i da mi je to što Ljubljana, Zagreb, Tribunj ili Skoplje (moj prilično slučajni rodni grad) više nisu Moja Zemlja ipak mnogo teže palo, jer me za njih svašta u životu vezuje, nego što to više nisu Priština, Gnjilane ili Prizren, jer me za njih lično ne vezuje ama baš ništa: intimno, emotivno, kulturološki, kako god hoćete, to su za mene “bele mrlje”. Ali, to ne znači da ne uvažavam bol onih kod kojih je to drugačije. Naprotiv, razumem i jako dobro pamtim tu i takvu bol, iskusio sam je 1991. i potonjih godina. Samo što ja, valjda, nekako nisam dovoljno duševan, pa nisam svoju intimnu patnju sublimirao i preokrenuo u ratnu ili makar huligansku agresiju – mora da je to u pitanju, nema šta drugo. Sigurno je greška u meni.

Šta me je, zaboga, odvelo ka ovim kontemplacijama? Ne toliko što su nam “zli susedi zabili nož u leđa” priznajući “lažnu državu” u kojoj su Priština, Gnjilane i Prizren (a o tome će se narednih dana, slutim, guslati do iznemoglosti), koliko jedno drugo Priznanje, jedno od onih koja se, po zvaničnoj jeremijada-doktrini ovdašnje vlasti, Nikako Ne Bi Smela Dogoditi. A evo se bogme dogodilo, pa nam sada samo preostaje da čekamo da nam nebo padne na glavu.

Kanada je, dakle, priznala Kosovo. Pih, izdajnici javorovog lista… Ozbiljno, po jeremija-doktrini, to nije smelo da se dogodi. Zašto? Zato što Kanadu, jelte, ugrožava latentni separatizam, pa bi ona po toj osnovi trebalo da se solidariše sa Srbijom. Samo, taj separatizam u stvarnosti uopšte nije latentan, veoma je transparentan: ne baš malecki deo stanovništva pretežno frankofonog Kvebeka zastupa(o je) ideju da bi Kvebek trebao da bude samostalna država, članica UN. Postoje, i sasvim legalno deluju, političke stranke, mediji i razne institucije koje zagovaraju tu nezavisnost. Te stranke izlaze na izbore, nekad prođu bolje, nekada lošije. Na tu je temu organizovan i referendum, ali je – tesno, doduše – pobedila federalistička opcija. Drugim rečima, opcija nezavisnosti je načelno legalna i legitimna, ali ona nema u Kvebeku kredibilnu većinu. Sve dok je stanje stvari takvo, Kvebek ostaje u Kanadi, sa ili bez priznate nezavisnosti Kosova.

U Škotskoj vlast, tj. relativnu parlamentarnu većinu po prvi put ima independistička partija SNP Aleksa Salmonda. Pa ipak, istraživanja pokazuju da solidna većina Škota nije za punu nezavisnost. Ali, šta ako se to čvrsto i nedvosmisleno promeni, i ako se ta promena izborno, možda i referendumski valorizuje? Ništa, Škotska će postati nova članica EU i UN. Englezi neće zbog toga u hordama nahrupiti ka severu, da se silom obračunaju sa “drskim suknjašima”. Ili, evo Belgije: hoće li ta čudna zemlja uopšte opstati? Trenutno to izgleda neizvesnije nego ikada, ali se svi slažu da je najgore što može da se desi to da od jedne države nastanu dve. To bi, istini za volju, bilo nekako tužno i otužno – kao neprijatan poraz jedne više, plemenitije ideje nadetničkog državnog zajedništva – ali ipak, teško da bi zbog toga nekome mogla pasti glava s ramena. Pošto je sve to ionako EU, nova “granica” bila bi već u startu virtuelna, simbolička; tačnije, bila bi tek fiskalna, a to i jeste – više nego jezik i ostale “identitetske” začkoljice – koren većine međubelgijskih nesporazuma… Dobro, ali šta je sa Baskima? Zar ETA ne baca bombe? Da, ali ETA možda “mrzi Madrid”, ali ipak je najnezadovoljnija samim “običnim” Baskima, koje uredno zlostavlja: oni, naime, znatnom većinom ne pokazuju preterani entuzijazam za nezavisnu Baskiju, uz sav svoj izraženi nacionalizam i “običajni” otklon prema ostatku države. Ko ne veruje, neka pogleda kako na tamošnjim izborima prolaze “tvrdi” independisti. O Kataloniji da i ne govorimo: svakako “Kastilja” nije među omiljenim imenicama u Barseloni i okolini, ali “večiti derbi” sa Real Madridom ipak bi malo ko žrtvovao… Razumeli ste: sve dok je tako, biće ovako kako je.

Zašto navodim sve ove primere? Od mučnine, ništa drugo. Zato što ne mogu više da slušam mizerno, glupo, debilno kokodakanje ovdašnjeg “patriotskog” bašibozluka, koji je svih ovih godina sve učinio sa sroza Srbiju na najniže grane, e da bi se onda zgražavao “zašto niko neće s nama, k’o da smo kužni?!”; e pa, ja nisam, niko normalan u ovoj zemlji nije, ali vi jeste kužni! I sve dok se vi pitate za nešto, svako će lako sticati “legitimitet” da štrpka ovo nešto zemlje sa raznih strana. Kako god, taj se bašibozluk svakog božjeg dana po našim glajhšaltovanim novinčinama i televizijetinama celomudreno a blentavo, pompezno a plitko iščuđava nad Velikim Nepravdama i Duplim Standardima: zašto Teksas ne bi bio nezavisan? Zašto Vels ne bi proglasio samostalnost? Pa zato, prijatelji, što to tamo nema nikakvu podršku, ili ima slabu podršku, ili u “najboljem” slučaju ima nedovoljnu podršku. A nivo podrške se egzaktno meri: preko izbora pre svega. Pa tek ako mašala poraste i približi se većini, onda se može na referendum, ili šta već. Samo što obično ne poraste… Nezavisnost Teksasa podržava šačica ekscentrika; nezavisnost Kosova nedvosmisleno, odlučno i kontinuirano podržava barem devedeset odsto stanovništva. Ko ne razume tu razliku i njene teško izbežne posledice – naročito kada su “zgodno” iskombinovane sa maksimalnom kompromitacijom i svakovrsnim slabljenjem “matične” države – taj jedva da je sposoban da sam nađe put do kupatila kad ustane izjutra, a kamoli za neke složenije “intelektualne” operativne zahvate.

A da li ja “podržavam nezavisnost Kosova”? Ne. Zašto bih? Ja, naime, ne podržavam ni nezavisnost Srbije! Ali je ipak uvažavam kao deo životne stvarnosti, kao što uvažavam kišu, pa nosim kišobran. Ono što sam “podržavao” više ne postoji, rasturilo se (rastureno je, to jest), i nezavisnost Srbije dete je tog procesa. Ja to dete nisam hteo, no ipak sam ga dobio, pa ga nunam, štaviše, gledam da mu budem od koristi, koliko mogu i znam. Nezavisno Kosovo, pak, dete je nezavisne Srbije – unuče Jugoslavije, takoreći. Razmnožavanje deobom, tako to zove biologija. Dakle, rodili su ga počinioci “prvobitnog greha” s početka devedesetih, ali sada, gle, ne bi da ga ljuljaju, nego ga podvaljuju meni i drugima koji im nismo čak ni sveću držali dok su išli u štetu. Jedina pravedna kazna za njih je da budu naterani da baš oni priznaju tu nezavisnost, a ne svi mi koji s tim nemamo ništa; i oni to znaju, ili bar slute, i zato toliko dreče, prenemažu se i zaklinju se da Neće Nikad. Loša savest ti je čudo: radi svoje čak i kod onih koji su empirijski dokazali da savesti nemaju.

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 20.03.2008.