Ja sam beli Rom

 
Ako bismo popisali razloge zbog kojih decu treba oduzeti roditeljima, teško da bi se plava kosa našla na listi. Ove nedelje su, međutim, upravo zbog toga dva romska deteta iz Atlona i Dablina odvedena iz svojih porodica. Lov na veštice počeo je posle otkrića “plavog anđela” Marije u romskom naselju u Grčkoj. Romi se sada tretiraju kao otmičari dece dok ne dokažu da su nevini, a policija i socijalne službe spremne su da zaskoče svakog romskog roditelja koji se usudio da napravi plavokoso dete. Zasad je DNK testom ustanovljeno da je dete iz Dablina zaista potomak svojih roditelja.

Da se razumemo, plava kosa jeste retkost u romskim zajednicama. Ipak, još su ređi “čistokrvni” ili tatčo Romi. Mada je tipično da se Romi među sobom nadmeću oko čistoće porekla, dovoljan je i površan pogled na britansku zajednicu pa da se vidi da je tu bez sumnje bilo puno mešanja. I sam sam iz bogate genetske mešavine – majka mi je delom bugarska Romkinja, delom Romaničal (engleska Romkinja), dok mi je otac delom Romaničal a delom irski čergar (Traveller) – pa i nije bilo neko iznenađenje kad sam se rodio bele puti i s plavim očima.

Predstava o Romima kao kradljivcima dece stari je rasistički stereotip. Otkako sam rođen, u porodici su zbijali šale da sam ukraden. Iz veze moje majke i romskog muškarca rođeno je još troje dece, znatno tamnije kože. Bio sam potpuno drugačiji od svih u familiji sve dok, na moju sreću, šalu o “ukradenoj bebi” nije nasledio moj mlađi brat, rođen sa izrazito svetlom kosom. U trenutnim okolnostima, pitam se koliko je ova šala više uopšte smešna. Implicitna rasistička poruka je da plava kosa pripada čistijoj, beloj rasi. Ako slučaj male Marije iz Grčke deluje udaljeno, Irska je odmah tu u komšiluku. Hoće li moja mama i očuh biti sledeći romski par kojem će nadležni zakucati na vrata? Hoće li moj brat biti sledeće romsko dete ekspedovano na DNK analizu?

Otkako je Marijin slučaj dospeo na naslovne strane, čvrsto branim stav da nije na meni da presuđujem o krivici romskog para osumnjičenog za njenu otmicu. Navodni otmičari i romska zajednica u kojoj žive uporno tvrde da je Marija neformalno usvojena pošto je napuštena po rođenju. To nije tako nemoguće – među Romima neformalno usvajanje i staranje o deci nije retkost. Godinama sam živeo sa svojom bakom Romkinjom – nije bilo formulara, potvrda i uverenja, ali sasvim sigurno nisam bio otet. Konačno, teško da iznenađuje otpor prema državnim službama koje tako dugo sprovode opresiju nad našom zajednicom. Štaviše, kako država očekuje od romske porodice da se upusti u birokratske procedure za usvajanje kada su najčešće sasvim isključeni iz obrazovnog sistema?

Sve je izglednije da grčko pravosuđe neće uzeti u obzir mogućnost neformalnog usvojenja. Uspon i uticaj Zlatne zore, ultradesničarske partije, trebalo bi da zabrine svakog ko očekuje pravično suđenje. Pa i irska policija je svoju istragu započela podstaknuta običnim rasističkim spekulacijama. Dominacija desnice i otvoreno bigotski stav prema Romima, ne samo u Grčkoj već širom Evrope, verovatno će imati znatan uticaj na suđenje Marijinim navodnim otmičarima. Slika Roma kao rutinskih otmičara dece, narko dilera i rođenih kriminalaca, kako ih predstavljaju mediji, ne odražava stvarnost ali će gotovo izvesno oblikovati ishod Marijine priče.

Nevolje koje trpi 12 miliona Roma koliko ih danas živi u Evropi ignorišu se od njihovog dolaska na kontinent pre 1.500 godina. Romi su bili žrtve ropstva, prisilne sterilizacije, segregacije u školovanju, getoizacije i prisilne asimilacije. Procenjuje se da je nacistička Nemačka ubila oko 500.000 Roma – među njima je bilo i mojih rođaka – nikad nisu plaćene reparacije, niko se nije izvinio, ne pominju se ni u školskim udžbenicima. Siromaštvo je među Romima endemsko – milioni porodica žive u getima u kojima nema ni tekuće vode. To za mene nameće važno pitanje: zašto su sada, posle vekova stradanja i progona, Romi konačno vredni prostora u medijima?

Ako nas je slučaj male Marije ičemu naučio to je da su državne službe i mediji u osnovi rasistički. Pa ipak, na svakih hiljadu rasista dođe jedan komentator s levice koji osuđuje način na koji se rešava navodna Marijina otmica i kako se o njoj izveštava. Ne pada mi na pamet da se odreknem njihove podrške ali želim da preispitam njihove namere. Opresivna gotovo kao i sam rasistički slučaj, jeste činjenica da se glas Roma jedva čuo od kada je Marija postala udarna vest. Umesto toga, Marija je glavna tema za neromske komentatore koji su preuzeli odbranu Roma.

Progon evropskih Roma traje hiljadama godina i Marijin slučaj samo je vrh ledenog brega. Zato pitam, hoće li komentatori i dalje biti tako borbeni kada Marija padne u medijski zaborav a rasizam nastavi da traje?

*Nakon pisanja ovog teksta, DNK analizom ustanovljeno je da je Marija biološko dete romskog para iz Bugarske, Saše Ruseve i Atanasa Ruseva.

 
Filip Borev, The Guardian, 25.10.2013.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 27.10.2013.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Čije je more?

The New Yorker – Leonarda u školskom autobusu

Süddeutsche Zeitung – Objasnite, gospodine Oland