Iduće godine navršiće se dve decenije od izbijanja rata u Bosni – i od početka žestoke rasprave o intervencionizmu, koja će postati jedno od najžučnijih moralnih pitanja našeg doba. Sada će i Libija, kao uspešan primer zapadnog intervencionizma, morati da se uzme u obzir.
Ovo pitanje je podelilo prijatelje i ujedinilo neprijatelje. Demokrati mlađi od 30 godina bili su praktično jednako orni da zarate s Irakom kao i republikanci stariji od 65, prema jednoj anketi Istraživačkog centra Pew iz oktobra 2002, kada su se liberalna ratobornost i konzervativna američka arogancija ujedinile sa tragičnim posledicama.
Ovo centralno pitanje večite spoljnopolitičke rasprave između realizma i idealizma pokrenulo je lavinu optužbi i poslužilo kao katalizator ideje o odgovornosti za zaštitu, usvojene u Ujedinjenim nacijama. U središtu ove polemike stoje oprečna viđenja same prirode američke moći.
Poput mnogih iz moje generacije, i ja sam postao intervencionista u Bosni. Zgrožen ovim pokoljem, i lažima i glupošću zapadnjačkih političara koji su ga produžavali, shvatio sam da oprez – ili tačnije, licemerje prerušeno u obazrivost – može biti isto tako poguban kao i nesmotrenost.
Rat iz vrlo konkretnih razloga i sa isto takvim konkretnim zločinima, počinjenim uglavnom od srpske strane, predstavljen je kao vekovni sukob obavijen balkanskom maglom i moralnim izjednačavanjem, kako bi strašljivi zapadnjački lideri opravdali smrtonosnu odluku da ništa ne učine.
Tako sam sedeo u Sarajevu i kipteo i pokušavao da probijem maglu rečima. Pokušavao sam da ispričam ko koga ubija pod budnim okom „mirotvoraca“ Ujedinjenih nacija i besmislenih NATO aviona, koji su patrolirali pustim nebom. Da li je u Sarajevu trebalo da se ponovi Minhen?
Hladni rat nas je moralno otupio. Činilo se da je sve to neizbežno kao okretanje Zemlje oko svoje ose. Garantovano međusobno uništenje blo je grozno; ali bilo je i utešno utoliko što su opcije bile ograničene. Sada, sa propašću Sovjetskog Saveza, trijumfalni Zapad suočio se sa varvarstvom na evropskom tlu i dobio nezgodnu slobodu da deluje. Nećkao se. Ljudi su ginuli.
NATO je konačno bombardovao srpske položaje 1995. Rat je nedugo zatim završen. Alijansa je ponovo bombardovala na Kosovu 1999. Ubrzo nakon toga okončana je zločinačka vladavina Slobodana Miloševića. Zapadna intervencija u okrutnom ratu u Sijera Leoneu dovela je do prestanka tog sukoba. Biti liberalni intervencionista značilo je pripadati ponosnoj generaciji koja je otkrila pravedni rat.
Novi vek je otpočeo u ovom zenitu post-hladnoratovskog intervencionističkog ciklusa. U svojoj važnoj knjizi „Ikarov sindrom: istorija američke nadmenosti“, Piter Bajnart pokazuje kako takvi ciklusi dolaze i prolaze – i kako lično iskustvo ume da čoveka zaslepi, ali i da mu otvori oči. On citira briljantnog istoričara Artura Šlezingera, koji upozorava da će rat u Zalivu 1991, koji je brzo proterao Sadama Huseina iz Kuvajta, najverovatnije izazvati „opasnu štetu po ključne interese“ Amerike i ponovo ga citira kako poredi argumente u prilog bosanskoj intervenciji sa onima koji su doveli do vijetnamske katastrofe.
Kroz prizmu Vijetnama, rata koji je vrlo strastveno i bolno preživeo, Artur Šlezinger je posmatrao mogućnosti u narednim sukobima.
Bajnart opisuje kako mu se, i pored obožavanja Šlezingera, u to vreme smučila vijetnamska analogija, sa njenim konstantnim upozoravanjem protiv intervenisanja. Poučen bosanskim iskustvom, podržao je rat u Iraku. Klatno je promenilo pravac. Vijetnamska preterana obazrivost ustupila je mesto bosanskoj nadmenosti.
I ja sam potpao pod njen uticaj. Mea culpa. Kolika god bila Sadamova monstruoznost, i kakvu god svet imao korist od njegovog odlaska, taj rat sa svojim opravdanjem i načinom kako je vođen – pod lažnim obrazloženjem, bez mnogih najbližih saveznika Amerike, uz neznanje i nesposobnost – bio je mrlja na američkoj savesti.
Libija je, u svetlu ove štete, predstavljala rizik za predsednika Obamu. Razlozi protiv intervencije bili su brojni – Americi nije bio potreban treći rat u muslimanskoj zemlji i samoniklo Arapsko proleće bilo je centralni moralni argument. Ali dopustiti Moameru el Gadafiju da počini masakr najavljen u Bengaziju bilo bi neoprostivo.
Intervencija je izvedena kako treba – uz legalitet snažne podrške Ujedinjenih nacija, potpunu podršku evropskih saveznika Amerike, i tiho naoružavanje pobunjenika. Libijski narod je oslobođen ludačke tiranije. Za razliku od Iraka, teret je podeljen: Amerika je obavljala obaveštajne misije i dostavljala gorivo dok su Francuzi, Britanci, Holanđani i ostali bombardovali. Irak je bio pogrešna prizma za posmatranje Libije. Drago mi je što sam odoleo tom iskušenju. Još jedan ciklus je otpočeo.
Na kraju, mislim da je intervencionizam neodvojiv od same američke ideje. Ako se Amerika povuče u izolacionizam, ona prestaje da bude to što jeste – nacija posvećena, koliko god u tome ne uspevala, univerzalističkom idealu slobode.
Nema zacrtanih doktrinarnih odgovora – uspešna intervencija u Libiji ne znači da je intervencija u Siriji izvodljiva – ali ideja da zapad ponekad mora biti spreman da se bori protiv varvarstva za svoje vrednosti predstavlja jedinu nadu da će 21. vek biti manje okrutan od dvadesetog.
Rodžer Koen, The New York Times, 29.8.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 02.09.2011.
