Prvi deo stvaranja nove vlade počeo je davno, pre više godina. DS se merdžovala sa SPS-om, na to se dodali još LDP i URS, više zbog broja nego zbog ljubavi. Dogovor je glumački odlično funkcionisao: svako radi za sebe a puni se zajednička kasica prasica. Tako je i bilo. Ako se neko malo odmetne i nagazi glavnog šefa, kreće mala kamapanjica preko tabloida koja može da nestane, da je već sutra nema, pod uslovom da se zabludela ovčica prizove k svesti. A ako taj neće i tera dalje, opomena prelazi u pretnju, a to znači da stvar stiže u ruke državotvorne Politike i liberalnog Danasa. Sve je to lepo teklo, sem što se Dinkić povremeno džilitao, na šta je svaki put dobio lekciju od Kurira. Evo i sada ista stvar, opet zaplet oko Dinkića i Kurira. Priča se da je tražio pet ministarstava. Stvarno mnogo. Većih posledica po medije ovog puta neće biti, jer su odavno shvatili šta se od njih očekuje.

Drugi deo pravljenja nove vlasti se dešava sada. Kada su stvari hitne, jer vlast mora što pre da se sastavi da bi se pokazalo da se “uozbiljila” (a i da bi Boris Tadić smirio živce), onda na scenu stupa Dodik. Nije dovoljno što koalicioni partneri trče na njegov kauč, jer se odande sve bolje čuje. Kad mu se brat Boris požalio da ne može da se sastavi vlast, a premijersko mesto ga čeka, sve zarad apetita Čede Jovanovića koji traži četiri ministarstva, Dodik je lično morao da se umeša i da se dobro razdere da tako ne može. A pre njega se javio Dačić da pritiska Čedine apetite. Dečko izdajnik, a apetiti ogromni! Ne može tako, ako se taj ne smiri, Dačić neće u vladu s ljudima koji smatraju da je Republika Srpska genocidna tvorevina. Onda se nadovezao Dodik i krenuo lično da preti. Dobio je reč u nedeljnoj Politici, da svima poruči šta ima. U vladu ne mogu takvi koji ružno misle o Republici Srpskoj. Obavestio nas je šta su pijemontski planovi, od čega su “matični degenerici” (citirano prema Sonji Karadžić) dobili gorušicu. Onako uzgred, da ne pretera u komplimentima i ne povredi prijatelja Borisa, odao je priznanje novom predsedniku da se, izgleda, dobro razume u srpsko nacionalno pitanje. Ma neće biti. Pa u šta se razume, ako se u to ne razume!

Kad je to rekao, shvatila sam koji su to hudožestveni glumci. Predstava se odvijala dovoljno dugo, ali nekako i dovoljno dinamično i bez velikog kreščenda. Rešenje je nađeno u fromuli – ili svi ili niko. Tako je najbolje. Nemojte se više nikada razdvajati. Kad je to rešeno, deo predstave o programu i principima, na čemu se tobože i danju i noću radilo, bezbolno je otpao. Dačić od koga se strepelo je odlučio pravedno, čisto socijalistički, da vlade neće biti samo sa LDP, nego mora u njoj da bude i URS. I sada je sve u redu, svi su tu. Vlada neće zavisiti od LDP-a, nego samo od njega, od Dačića.

Tako smo ušli u završnicu. Mudrošću svog negdašnjeg šefa, Ivica je pametno zaključio da “nije jednostavno napraviti parlamentarnu većinu – nisu samo brojke u pitanju već i politički program, i za nas bi bila prihvatljiva vlada u kojoj bi bili i URS i LDP”. Gde on tu vidi političke programe, kad se opet, kako kod da okreneš, vidi samo kombinatorika i otimačina za ministarstva i pljačku. Kako smo dobili na političkom programu, kad su tu svi? Pa tako se završava predstava, kad su svi na bini.

Peščanik.net, 12.06.2012.

Srodni link: Vesna Pešić – Svi za jednog, jedan za sve!

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).