Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Ova vračarska ulica se do pre 5 godina zvala Avalska, da bi u sklopu velikog urbanističkog projekta Gorana Vesića bila preimenovana u Ulicu Nikolaja Krasnova. Dve godine kasnije, podignut je i spomenik arhitekti Nikolaju Petroviču Krasnovu (1864-1939) preko puta Arhiva Srbije, inače zgrade koju je ovaj ruski emigrant, nekadašnji carski arhitekta, projektovao krajem 20-ih godina prošlog veka. Svečanom otkrivanju spomenika, pored Vesića, prisustvovali su tadašnji ministar kulture Vladan Vukosavljević, ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko, kao i gosti iz Moskve. Ovaj spomenik se ne razlikuje od mase novijih spomenika koji su pod vlašću SNS-a projektovani i otkriveni u Beogradu. Arhitekta Nikolaj Petrovič izranja iz kamenog bloka (slično Gagarinu), zagledan u svoje građevinske projekte. Na fotografiji iz 2019, pored spomenika poziraju nasmejani domaćini i gosti, funkcioneri i stručnjaci. Krasnov je bez izraza na licu, zadubljen u planove koje treba realizovati. A bilo ih je mnogo. Savremena urbografija Beograda, ne računajući onaj deo „na vodi“, obeležena je njegovim zdanjima: današnja zgrada Vlade Republike Srbije, Ministarstvo inostranih dela, stara zgrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Palata na Terazijama br.14, samo su deo njegovih monumentalnih građevina.

Krasnov se nikada nije vratio iz emigracije. Umro je u Beogradu 1939. na mestu inspektora Arhitektonskog odeljenja pri Ministarstvu građevine. U Rusiji je pre Prvog svetskog rata imao kratak blistavi period dok je radio u Jalti (1911-12), ostavivši iza sebe impozantnu građevinu Livadijskog dvorca, u kome je februara 1945. održana konferencija trojice lidera antifašističkog saveza. Čerčil, Ruzvelt i Staljin, svako u svojoj varijanti zimskog kaputa – Džugašvili, razume se, u šinjelu – pozirali su upravo na tom mestu, poručujući da je odluka o prekomponovanju sveta doneta. Otprilike onako kako bi se moglo desiti nakon Putinove krvave konkviste u Ukrajini. Samo to neće biti u Jalti, niti će on biti deo antifašističkog saveza, kako inače voli da ističe rusku poziciju povodom svečanosti i vojnih parada kakva je upriličena i ovog 9. maja, zajedno sa novokomponovanom maskaradom koja se zove Parada „Besmrtnog puka“.

Beograd je oberučke prihvatio rusku ritualnu šetnju sa fotografijama pokojnika poginulih tokom Drugog svetskog rata. Od 2016. pa nadalje, došlo je do saobražavanja sa ruskim militarističko-svečarskim formama na mnogo nivoa. Uglavnom, forma je stizala iz Rusije a sadržaj se produkovao na domaćem terenu. Međutim, dok su ranije povorke išle iz pravca Spomen parka oslobodiocima Beograda i kretale se ulicama Ruzveltovom i Bulevarom Kralja Aleksandra, sve do Skupštine grada Beograda, gde bi se cela manifestacija završavala svečanim koncertom ruske muzike, ovoga puta je „Besmrtni puk“, predvođen velikom figurom Putina i latiničnim slovom „Z“, okončao svoj marš na groblju. Pored ruskog ambasadora Bocan-Harčenka, ovoj manifestaciji su prisustvovali: ministar Nenad Popović, funkcioner SPS-a Dušan Bajatović, kao i predstavnik Dveri. Klicalo se Rusiji i Putinu, a osnovna poruka ove grobljanske povorke bila je da su „Srbija i Rusija oduvek bili na pravoj strani povesti“. Bio je ovo vidljivi deo usaglašavanja spoljne politike Srbije sa evroazijskim integracijama.

Onaj nevidljivi deo, koji se godinama sprovodi preko tobožnjih narodnih inicijativa, moguće je danas videti u Ulici Nikolaja Krasnova na Vračaru. Reklo bi se, jedna obična vračarska ulica koja spaja Katanićevu i Ulicu kneginje Zorke (nekadašnju Ulicu Ivana Milutinovića). Jednosmerna je i idući od Katanićeve naniže, pošto se zaobiđe tipski kiosk na uglu – anđeoski ćošak, slučajni prolaznik ne bi mogao da vidi bogzna šta. Prljave fasade, jedan kafe-šop, Osnovna škola „Sveti Sava“ sa dubokim betonskim dvorištem iza ograde, rešetke na prozorima, metalne table kao zaklon budućeg investitorskog zamaha i turistička agencija na kraju. Preko puta nje – apoteka „Sveti Sava“. Odnedavno, valjda od dobijanja dva miliona glasova na izborima, ili možda malo ranije, od početka ruske agresije na Ukrajinu, ova ulica postala je interesantna falangističkom delu SNS-a, koji se specijalizovao za slikanje i odbranu murala Ratka Mladića. Tako je i Ulica Nikolaja Krasnova postala polje „umetničkih intervencija“ radikalsko-naprednjačke mladeži.

Po broju fasadnih intervencija plavom bojom, ispisanih rukom, ovaj sokak od 203 koraka, počeo je da prednjači u odnosu na sve ostale beogradske ulice. Čak 5 puta je ponovljen nacionalistički grafit „Ratko Mladić – Heroj!“ On dočekuje i ispraća slučajnog prolaznika, najpre frontalno, iza trafike, na ispustu prve zgrade koja tu pravi „zub“, potom odmah niz ulicu levo, pa iza škole, naizmenično sa obe strane ulice, da bi se konačno Krasnov „zapečatio“ grafitnim „Mladićem“ sa donje čeone strane, na uglu sa Ulicom kneginje Zorke. Šta je bila poruka partijske vojske za podizanje putinovske euforije u ovom delu Beograda?

Reklo bi se da je ovom intervencijom na fasadama ulice koja nosi ime ruskog arhitekte, primitivna nacionalistička svest pokušala da dopuni svoj politički simbol novim sadržajem. Dakle, ne samo Srebrenica, već novi ratni savez sa Putinovom Rusijom u „specijalnoj operaciji“ porobljavanja Ukrajine. Nešto kao poruka, „onako kako je bilo u Srebrenici neka bude danas u Marijupolju“. Ovakvo vezivanje novog bratstva po krvi sa Rusijom nije invencija vračarskog naprednjačkog street arta. To dobro zna i ambasador Rusije Aleksandar Bocan-Harčenko, kao i njegov bosanski kolega Igor Kalabuhov, koji je desetak dana pre početka ruske agresije na Ukrajinu, posetio Bratunac i tamo se sreo sa načelnikom opštine i predstavnicima Udruženja Istočna Alternativa, koja je svojevremeno lepila plakate sa likom Putina na Poljoprivrednoj zadruzi u Kravici, u čijim su hangarima 13. jula 1995. streljani zarobljenici iz Srebrenice. O toj ideološkoj simbiozi odličan tekst je napisao sarajevski pisac i analitičar Haris Imamović.

S druge strane, ne treba zaboraviti da je Vračarski plato s okolinom, pored spomenika Stefanu Nemanji i Predsedništva, najbolje čuvani i kontrolisani deo Beograda. Komunalna policija krstari neprestano u svojim range roverima, kontroliše parkiranje, čuva zelene površine, interveniše kada deca naprave nekakve izgrede u parku. Međutim, Nepoznati Neko je mirno napisao svoje poruke u Ulici Nikolaja Krasnova i niko nikada neće pokrenuti istragu zbog toga. Komunalci ne vide u tome ništa loše, oni neće zvati svog šefa, niti će bilo ko obavestiti Vesića. Naprotiv, oni slede edukativni nalog koji je dat očigledno sa najvišeg mesta, jer ovakvi grafiti su danas, pored „ruske topografije“, najprisutniji u zonama osnovnih škola, čime su postali neizostavni deo kurikuluma.

Peščanik.net, 10.05.2022.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)