Septembar, mesec Parade ponosa. Vi ste se u Crnoj Gori još onomad odužili Evropi i prebrinuli brigu – i to bez većih žrtava u ljudstvu i materijalu, a nas, ovde u Beogradu, briga tek čeka. Tim pre što Beograd nema more, tu Sigurnu kuću za LGbT populaciju.
Vlada Srbije, ionako do guše u problemima, u septembru prosto ne zna kud udara. Zabrani li Paradu ponosa, zameriće se uticajnim evropskim zemljama i njihovim (još uticajnijim) ambasadorima, dozvoli li je – izaći će na zao glas među svojim glasačima, zakletim braniocima „tradicionalnih“ i „porodičnih“ vrednosti. Ista ta vlada – samo u nešto drugačijem sastavu – umalo nije pala pre par godina, kada je brzopleto dozvolila održavanje Parade ponosa. U večitoj želji da vuk bude sit, a da ovce ostanu na broju, Vlada je policiji izdala naređenje da prema gnevnim tradicionalistima postupa obazrivo, uz minimum primene sile, pa je Vladina policija fasovala dobre batine. Lepo se, međutim, videlo da dobro organizovani borci za pravoslavnu seksualnost imaju na umu nešto mnogo više od seksualnosti. Meni je, recimo, cela ta furtutma delovala kao traljavi pokušaj državnog udara. Izgleda da je sličan utisak stekla i Vlada Srbije, pa je sledeće godine – iz bezbedonosnih razloga – zabranila održavanje parade.
Vlada Srbije je, pretpostavljam, imala bolje informacije od mene. Nije htela da se izlaže nepotrebnom riziku, bez obzira na svu narogušenost takozvane međunarodne zajednice. Možda ne bi bilo previše očekivati od Vlade Srbije da pojmi da njen posao nije zaštita partikularnih „tradicionalnih vrednosti“ već zaštita ustavnog poretka, bez kojeg nema nikakvih vrednosti, ali endemski populizam je po ko zna koji put odneo pobedu nad zdravim razumom. Može, nadalje, biti da je Vladi Srbije u jednom trenutku bilo jasno da je, čineći ustupak malograđanskom mentalitetu, u neku ruku predala vlast malograđanštini, ali nije se više imalo kud. Uzalud su bila sva dobronamerna skretanja pažnje Vladi da Parada nije seksualno, nego vrlo osetljivo političko pitanje. Vlada je procenila da je Parada ponosa „skup visokog rizika“ i – sledstveno – zabranila njeno održavanje. I time ništa nije postigla. Niti je vuk bio sit, niti su ovce ostale na broju. Najparadoksalnije u svom tom zamešateljstvu je što Paradu ponosa mnogo više od LGBT populacije priželjkuju njeni zakleti protivnici, jer je održavanje Parade idealna prilika za ličnu promociju, političko nasilje i lov u mutnom. Može nekom zazvučati sublesasto, ali na protivljenju Paradi se prave karijere. Neke od njih i vrlo uspešne. Onoliko uspešne koliko su u Srbiji procesi modernizacije i konsolidacije države neuspešni. Da sve bude dodatno komplikovanije, i SPC drži stranu braniteljima „tradicionalnih vrednosti“, smećući sa uma da homoseksualnost možda jeste težak greh, ali da su samovolja i gordost mnogo teži.
Pobjeda, 12.09.2013.
Peščanik.net, 13.09.2013.
