Nada se vratila. Nada da će se Evropa spasiti od poplavnih talasa krize. Duga istorija zajedničkih dostignuća se isplatila. Na leđima više od pola veka izgrađivanih institucija mogli bi dosegnuti obalu, a šanse nisu tako male da će Evropa tamo stići u daleko boljem stanju od onoga u kome je krenula: snažnija i pravednija.
To će se dogoditi uprkos Nemcima a ne njihovom zaslugom, jer se nemačka politika pod Angelom Merkel nije zalagala niti za snažniju ni za pravedniju Evropu. Na evro samitu prošle nedelje bili smo svedoci kroćenja goropadne kancelarke. U Evropi hegemonija jedne sile ne prolazi. Evropa nije severni Atlantik. Legendarna noć u Briselu je pokazala da je i Nemačka ranjiva. Kada jug podigne temperaturu i ledena kancelarka dolazi do tačke topljenja. Na jugu je Merkelina politika štednje prošle nedelje doživela neuspeh. Na jugu se nalazi socijalni korektiv kontinenta, a ako se Nemačka odučila od levičarske politike to se nije desilo na jugu.
Merkelina ekipa se nadala da će se pokazati da Oland i nije tako ozbiljno shvatao celu priču sa socijaldemokratskom politkom kada pobedi na izborima, jer su tako nešto već videli kod kuće i to kod socijaldemokrata iz SPD-a. Oland je održao reč. Ušao je u savez sa Španijom i Italijom. Merkel u Briselu nije bila izolovana – bila je u slabijoj poziciji.
Ali politika nije igra. Ne radi se o tome, ko će pobediti, već o tome kako želimo da živimo. A veliki broj ljudi u Evropi ne želi da se povinuje neoliberalnom ekonomskom diktatu. I na taj način možemo da tumačimo rezultate samita u Briselu, a Nemačka će se sa tim morati pomiriti. Integracija iziskuje prilagođavanje jer Nemačkoj u Evropi neće ići ništa bolje nego imigrantima u Dujzburgu.
Zašto Angelu Merkel smatraju pametnom političkom taktičarkom? Sredstva kojima se ona služi nisu suptilna. Od početka krize Angela Merkel se sve više i više oslanja na neumorno širenje logike permanentnog vanrednog stanja. Da li je do sada i jedan kancelar tako često ignorisao Ustav? Pravila, procedure, principi – sve se raspada tokom plovidbe kriznim brzacima.
U ovim brzim danima sve informacije bi imale samo „konačnu vrednost polu raspada“, a ona je parlamentu mogla da saopšti samo „gotove rezultate“, rekla je Angela Merkel predstavnicima narodnog suverena, koje je, koliko nas sećanje služi, dužna da sveobuhvatno i što je pre moguće obavesti. Savezni Ustavni sud je izdvojio ovu formulaciju Angele Merkel u svojoj presudi koja kancelarku žestoko i nedvosmisleno kritikuje zbog njenog ignorisanja demokratskog procesa. Merkleova je od reči kancelarska-demokratija čula samo prvu polovinu. Iza njenog ekstremističkog pragmatizma skriva se hibrid njene moći. Ali u tome leži njena slabost, a ne njena snaga. Nils Minkmar je u Frankfurter Allgemeine Zeitung-u napisao: „Kancelarka baš u krizi ograničava politički fundament na svoju ličnost“ – i time i svoj manevarski prostor.
To joj se neće osvetiti ni u kabinetu, ni u frakciji a ni u partiji. Tamo joj niko ne postavlja granice, ali u Briselu i Karlsrueu (sedištu Ustavnog suda Nemačke) sede oni koji su to učinili.
Angela Merkel je tokom krize uveravala Nemce da od zajedničke valute mogu profitirati a da pri tome ne snose odgovarajuće troškove. Ali će ih morati snositi: evro se može spasiti samo transfernim plaćanjima i odricanjem od suvereniteta, a očuvanje evra je zaista u nacionalnom, suprotnostima prožetom interesu.
Ove interese dele uostalom i partija Die Linke i investitori. Socijalizam i kapitalizam su uvek bile internacionalističke ideologije. Obema je cilj, iz različitih pobuda, prevazilaženje naconalne države. Obe imaju interes da se Evropa definiše novim nadnacionalnim prostorom i sporiće se o tome kako oblikovati tu novu Evropu. Iz tog razloga ustavna žalba Die Linkea protiv Fiskalnog pakta sadrži u sebi protivrečnost. „Ukoliko logika Fiskalnog pakta odnese prevagu“, piše predsednica Linke-a Katja Kiping, „parlamenti će na kraju sprovoditi samo neoliberalnu doktrinu. Demokratija će se zarobiti u ludačkoj košulji nepostojanja alternative.“ Možemo i ovako posmatrati celu stvar. Ali uprkos prvom utisku možda će se ovaj Pakt pokazati kao pravi blagoslov.
Fiskalni pakt će novu politiku preraspodele učiniti neophodnom. Država više neće moći tako lako da pozajmljuje novac na finansijskim tržištima, a time će birači dobiti novu odgovornost. Birači će odlučivati hoće li dovoditi one partije na vlast koje će budžet sanirati štednjom, zatvarati bazene i škole ili će izabrati one koji će sprovoditi drugačiju poresku politiku. Birači će odlučivati da li će država štedeti na ljudima ili će uzimati novac od bogatih. Prvi korak je učinjen: porez na finansijske transakcije, koji će se konačno uvesti, prema studiji Nemačkog insituta za ekonomiju – mogao bi samo Nemačkoj doneti 11 milijardi evra.
Spiegel, 02.07.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 04.07.2012.
