Umetnost i politika – znamo, cenjeni publikume, da to uopšte nije srećan spoj. Politika, da kažemo, operiše najnižim strastima, dočim bi umetnost trebalo da nas, makar i privremeno, uzdigne iz odvratnog blata svakodnevice. Najbolje je – i za politiku i za umetnost – da se nađu što dalje jedna od druge. Ali tako nešto je uspevalo na veoma malo mesta i veoma retko. Ovde, kod nas, nikada i nikako. A moralo se, mora i moraće se. Jer je srpska politika takva: u sve se meša, sve bi da kontroliše i još zahteva da je saborno volimo, takvu kakva je. Svi znate kakva je, pas je s maslom ne bi pojeo, da ne dužim, nego da pređem na stvar.
Potegnem tako u petak u Novi Sad na premijeru predstave „Ubiti Đinđića“ u režiji Zlatka Pakovića. Pre toga nisam gledao ni jednu Zlatkovu predstavu (tek sam relativno nedavno saznao da je po profesiji reditelj), ali sam znao da je čovek rafinisanog ukusa, pa sam očekivao da će se uspešno izboriti sa veoma klizavom temom. Tu sam se prevario. Ali u pozitivnom smislu. Predstava „Ubiti Đinđiča“ je više nego uspešna. Tu, dame i gospodo, politika nijednog trenutka nije nadjačala umetnost, iako je reditelj, uz pomoć sjajne ekipe glumica i glumaca, na scenu novosadske „Fabrike“ izveo sve ključne personae dramatis iz devedesetih i sa početka dvehiljaditih. Više je, međutim, udarao po znanim nam i kobnim patriotskim matricama koje u ovoj zemlji prikrivaju mnoga nepočinstva. Paković ih je prikazao onakvima kakvi vaistinu jesu – kao opasne klovnove, a ne onako kako si oni laskaju sebi – kao istorijske ličnosti.
Budući da sam nevičan pozorišnoj kritici, detaljnije osvrte prepuštam ljudima iz te branše, a ja ću da prozborim neku o atmosferi. Bilo je to veče petog oktobra, dvanaest godina daleko od onog prevratničkog, sada sve više prekrivenog (organizovanim) zaboravom. Iako je nekolicina momaka i devojaka ispred fabrike tražila „kartu viška“, očekivao sam da će gužva biti veća. Kad ono, jok. Gotovo knap! Što, kad bolje razmislim, uopšte nije bilo loše. Ali jedna stvar je ipak naprosto upadala u oči. Osim Zorana Živkovića, ni pred „Fabrikom“ ni u „Fabrici“ nije bilo ama baš nikog ni iz beogradske ni iz vojvođanske demokratskostranačke otadžbinske uprave. Dobro, bila je te večeri u Novom Sadu, još jedna, politički svakako blagougodnija predstava, ali – kad opet bolje razmislim – nedolazak visokih funkcionera DS-a perfektno se uklopila u dramaturgiju i opštu atmosferu predstave. A ona je umnogome podsećala na čuveni film „Kabare“, ako ga se sećate.
Danas, 07.10.2012.
Peščanik.net, 08.10.2012.
