“Biti slobodan je zapravo negativno stanovište čitavog fenomena, dok je biti odgovoran njegovo pozitivno stanovište. Sloboda se može izroditi u puku samovolju, ukoliko se ne živi u smislu odgovornosti. Zato bih želeo poručiti da se kipu Slobode na Istočnoj obali pridruži i kip Odgovornosti sa Zapadne obale”
Viktor Frankl
Čarls Darvin je 1872. napisao naučnu raspravu o emocijama, u kojoj je iznosio argumente u prilog empatiji kao “činiocu opstanka vrsta”. Za razliku od sisara, vodozemci ne pokazuju nikakav znak empatije (čak i jedu sopstvene mladunce). Primetimo da je Darvinovu socio-biološku ideju anticipirao kineski mudrac Meng Ce (3 v. p.n.e) kada je napisao: “Svi ljudi imaju um koji ne podnosi da vidi patnju drugih.” Savremena socio-neurologija je potvrdila da su oni bili na dobrom tragu. Dok je kod sisara ta radnja instinktivna, ona je kod čoveka naučena (za nju postoje predispozicije), tj. svako dete mora da “poveže” u svom mozgu neuronska kola za empatiju, kako bi ona mogla da dolaze u fazu rezonance u društvenoj praksi. Slično je i sa “povezivanjem” neuronskih kola koja detetu omogućavaju da se kasnije koristi simboličkim jezikom.
Rano detinjstvo isto onoliko koliko i nasleđe određuje dalji tok života čoveka. Dete je biološki nesamostalno i da bi preživelo potrebno mu je okruženje. To društveno okruženje predaje mu dva specifično ljudska impulsa, bez kojih ono ne bi stasalo u čoveka: predaje mu sposobnost simboličkog jezika i empatije. Simbolički jezik je jezik kojim mi izražavamo unutrašnje iskustvo kao da je čulno iskustvo. Simbolički jezik je jezik u kojem je spoljašnji svet simbol unutrašnjeg sveta, simbol naše duše i našeg duha. Znači, simbolički jezik nadilazi profanu definiciju po kojoj simbol predstavlja “nešto što stoji umesto nečeg drugog”! S druge strane, empatija, mišljenje sebe u drugom, je osnovni preduslov društvenosti, tj. socijalizacije. Kao najznačajnija komponenta emocionalne inteligencije, empatija nam daje emocionalnu pismenost. Već oko prve godine života dete se uči da uočava emocije drugih, tj. započinje sa razvojem socijalno-kognitivnih veza.
Ukoliko u porodici ne postoji pozitivna empatska atmosfera (kod, na primer, ljudi koji su preživeli holokaust, kod ratnih veterana i sl.), dete neće naučiti da se u daljem životu koristi emocionalnim saznanjem, ostaće “hladne glave i zaleđenog srca”. Kretanje krož život tih emocionalno slepih osoba nalikuje kretanju po minskom polju: samo je pitanje trenutka, tj. okolnosti, kada će “eksplodirati”, a budući da nemaju saosećanja niti samilosti prema drugima, posledice njihovih postupaka najčešće budu katastrofalne po društvenu zajednicu. Skeniranje mozgova psihopata pokazuje pomanjkanje sistema neuronskih mreža koje se stiču u amigdali, u moždanom modulu koji je veoma bitan za čitanje emocija, te zato oni nisu u stanju da opažaju emocionalni bol dugih.
Slučajevi poput Brejvikovog i “Betmenovog” (ubica iz bioskopa u Denveru), ali i slučajevi poput Slobodana Miloševića ili Ratka Mladića, to vrlo dobro ilustruju. Procene govore da u svetu danas živi oko 3 odsto emocionalno potpuno slepih osoba (psihopate). Ako tom broju dodamo i one osobe koje su emocionalno slepe u velikoj meri (narcisoidne osobe, makijavelisti itsl.), stanje na našoj planeti postaje veoma “eksplozivno”. Kako se boriti sa tom pošasti? Teško, jer su se društveni procesi neverovatno ubrzali. Kao što je primetio Preston, “u današnje doba imejlova, putovanja na posao, čestih selidbi, predgrađa-spavaonica, razdaljine sve više onemogućuju automatsko i tačno opažanje emocionalnog stanja drugih, bez čega je empatija nemoguća”.
Ako je, pre nego što dođe do tragedije, veoma teško detektovati potencijalnog Brejvika ili “Betmena” jer žive u anonimnosti, nema opravdanja da na najvažnije funkcije u državama dolaze emocionalno slepi ljudi poput Hitlera, Staljina, Pol Pota, Miloševića. Jer, budući da su javne ličnosti, bez obzira na njihovu sposobnost prerušavanja, savremena društva poseduju i sredstva i institucije koje su u stanju da ih detektuju, tj. demaskiraju pre nego što počine neko veliko zlo! A to će biti moguće i u Srbiji samo pod jednim uslovom: da naša kulturna i politička elita jednom savlada istorijsku lekciju o pogubnosti koju su svetu donosile “etike uverenja”. Jer ljudi koji su vođeni “etikom uverenja” (koja je, pride, uvek apsolutna, esencijalistička), na primer hrišćanin, musliman, hindus i ini, ispunjavaju svoju dužnost u skladu sa verskim zapovestima, a što se tiče ishoda, tj. posledica njihovih postupaka – e, to područje je prepušteno Bogu. Oni, pak, koji su vođeni “etikom odgovornosti” (građanska društva) smatraju da “moraju odgovarati za predvidive posledice svojih postupaka”! Kao što kaže Fihte, “ove posledice možemo pripisati svom vlastitom delovanju”.
Peščanik.net, 24.07.2012.
