Moglo bi se reći da je seča generalnih direktora velikih javnih preduzeća, uz najavu Vlade Srbije da će slediti i čistka mnogobrojnih direktora na nižim nivoima – nije neočekivana s obzirom da od 730 javnih preduzeća u Srbiji čak 510 rade s poslovnim gubicima.
Problem dakle nije u smeni onih koji su čak i u državnim monopolima različitih nivoa, od grobalja do lutrije, od vodovoda do iznošenja đubreta, i tako redom – gde je teorijski prava umetnost ostvariti gubitak – ipak uspeli da zabeleže poslovne minuse, nego je problem kako su i zašto te firme nerentabilne i da li one mogu ostvariti profit samo pronalaženjem sposobnih, poštenih i kreativnih poslovnih lidera, te kako takve pronaći.
Neko će reći da za svaki poslovni neuspeh postoji na hiljade izgovora. Najčešći izgovor je da se cene usluga ovih preduzeća decenijama drže na suviše niskom nivou, te da ta preduzeća nemaju političku podršku za prinudnu naplatu te cene od siromašnog stanovništva. Drugi najčešći izgovor je da javna i komunalna preduzeća opterećuje prevelik „reket” političkih stranaka, onih koje su od Vlade dobile pravo da postavljaju „svoje ljude” na čelo pojedinih preduzeća u državnoj svojini, pa je čak američki ambasador u Beogradu navodno izjavio da je to loš način za finansiranje političkih partija. Ima još niz izgovora za gubitke u javnim preduzećima koje iznose sami direktori, a koje ovde nema smisla dalje nizati (zatečena i nepromenljiva kadrovska struktura, nizak tehnički nivo zatečene opreme, prejaki sindikati sa alavim članstvom, suviše komplikovane procedure za preduzimanje bilo kakvog poslovnog poteza, itd).
Sada se, međutim, najviše ističe da je problem u bahatoj trošadžijskoj prirodi raznih nestručnih i nesposobnih „šojića” koji upravljaju javnom svojinom isključivo u korist svoga blagoutrobija, ličnog komfora, pa i privatnog novčanika. Vučićev kabinet je otuda nedavno izmenio zakon o javnim preduzećima i navodno se odlučio da preseče „stranačko kadrovanje” i da poslovne lidere u javnim preduzećima bira na konkursima, po kriterijumima stručnosti i dokazane poslovne sposobnosti, te da od njih traži profitno poslovanje. Naročito se za to u više navrata javno založio ministar privrede i v.d. ministra finansija Dušan Vujović, iznoseći procenu da najveći deo javnih preduzeća može poslovati profitabilno i doprinositi jačanju budžetskih prihoda države, što bi bilo veoma važno sada kada se Srbija muči sa teškim budžetskim deficitom i stalnim rastom javnog duga – u velikoj meri i zbog dugova i gubitaka javnih preduzeća.
Meni se čini da je stalno isticanje bahatosti i nesposobnosti stranačkih kadrova da profesionalno i profitabilno vode preduzeća u državnoj svojini u izvesnoj meri zadojeno i željom da se zaustavi privatizacija preduzeća u javnom vlasništvu, to jest da se marginalizuju praktično svetska iskustva da državne firme nisu motivisane da rade efikasno, nego da su motivisane da s njima budu zadovoljne vodeće političke snage u državi. Čak je, na primer, i jedinstvena uspešna firma u državnom vlasništvu u svetskim razmerama, koja je jedno vreme bila simbol inovativnosti i efikasnosti, finska „Nokia”, u međuvremenu privatizovana i prodata, jer je počela da zaostaje u svetskoj tržišnoj utakmici.
Zbog toga mi se čini da se od transparentnih konkursa za izbor doista profesionalnih menadžera u javnim preduzećima u Srbiji (navodno bez obzira na stranačku, odnosno nestranačku pripadnost), očekuje previše i da bi bolje bilo ako bi se bar javna preduzeća na nivou Srbije (dakle ona koja nisu komunalna) što pre privatizovala, jer bi tada ona dobila potpuno drugačiju poziciju prema državi i političarima, potpuno promenila motiv poslovanja, pa i kriterijume za postavljanje top menadžera u tim preduzećima. A državi bi ostalo pravo da postavi granice tim motivima i da u privatizacione ugovore uglavi svoju normalnu rentu (što nije uradila prilikom prodaje NIS-a).
Novi magazin, 01.08.2014.
Peščanik.net, 03.08.2014.
