Odmah na početku da napomenem da neću ulaziti u analizu moralne, političke i druge podobnosti ni jednog od kandidata za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, pokušaću čak da ne pominjem imena, nije nam to sada bitno.
Pre par meseci proces izbora poverenika za ravnopravnost privukao je pažnju medija, javnosti, kandidati su bili izloženi, svako je mogao da kaže šta im zamera. Nekima je toliko toga rečeno u lice da su s pravom odustali od kandidovanja. Civilno društvo bilo je veoma aktivno.
Bio je to februar, prvi pokušaj da neko od kandidata dođe pred poslanike, doista ne lično, već samo u “formi predloga”.
Sve mi to liči na prvi krug izbora za neke više funkcije (neki bi rekli čak i za predsednika). Ali nismo otišli dalje od skupštinskog Odbora za ustavna pitanja, jedini preostali kandidat nije prošao “stroge” kriterijume, razgovor sa kandidatom ih nije zadovoljio. Dobro, ima tu malo i politike.
Potom dolazi drugi krug izbora za poverenika, dvoje od troje kandidata nisu više u igri, odustali, povukli kandidature, nisu se ponovo javili. Nije dobro da ostanemo samo sa jednim kandidatom o kome se raspravlja, te se stoga pronalazi još jedno ime, još jedna biografija.
Ako slabije stojite sa matematikom, da saberem i oduzmem umesto vas – imamo dva kandidata sve i dalje liči na izbore za neku jaku političku fotelju, drugi krug se bliži.
U prvim nedeljama po pojavljivanju dva kandidata, opet svi imamo nešto da kažemo, civilno društvo zauzima jasan stav, ima malo i otpora, težih reči. Prolaze nedelje, odbor za Ustavna pitanja se bavi drugim temama, ne pokreće se pitanje izbora poverenika.
Javnost i mediji uzdržaniji, nema više te analize, civilno društvo je ispucalo svoje argumente i ceo proces izbora se ostavlja u rukama jednog skupštinskog odbora. Mogu konačno na miru da razmatraju dva kandidata, da cene sve što je izneto i da skupštini proslede samo jedno ime.
Međutim, odbor za ustavna pitanja tu donosi odluku da o onome o kome su se izjašnjavali u prvom krugu nemaju potrebe ponovo da se izjašnjavaju.
Princip koji se time uvodi je da se o svim kandidatima ni ne glasa na odboru, dovoljno je glasati samo o nekima. Poruka koja se šalje je samo dokaz slabosti parlamenta, dokaz da odbori imaju pripremljena rešenja, rasprava je nešto što se polako proteruje iz skupštine, kao i iz skupštinskih odbora, a prelazi u odbore političkih stranaka.
Da li to znači da smo pogrešili kada smo se u drugom krugu svih proteklih predsedničkih i inih izbora izjašnjavali o kandidatu, nije bilo potrebe, to smo uradili u prvom krugu.
Da smo tako razmišljali, sada bi nam mnoge institucije drugačije izgledale.
Epilog: Narodna skupština Srbije 5. maja 2010. godine izglasava sa 126 poslanika odluku o izboru Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i konačno poslednji mehanizam predviđen Zakonom o zabrani diskriminacije može da stane na svoje noge.
Umesto zaključka: sa ovakvim teretom, slučajno ili namerno, mnoge institucije su započele svoj rad u Srbiji. Nekima je to smetalo u daljem radu, nekima nije, jedino nam preostaje da se uzdamo u to da će pritisak svih nas koje zanima rad poverenice za zaštitu ravnopravnosti imati dovoljnu snagu da ipak stvorimo jaku nezavisnu instituciju.
Autor je izvršni direktor Komiteta pravnika za ljudska prava
Peščanik.net, 08.05.2010.
