Želim da razvijem nekoliko teza o homoseksualnosti. Imate homoseksualce koji zauzimaju stav: ono što radim je moja potpuno privatna stvar. Ipak, stvari koje se dešavaju u seksualnoj sferi nisu privatne i lične, već znače život ili smrt nacije…

Zato se moramo odrediti prema ovom stavu, jer će on nastaviti da nas opterećuje. Nemogućnost da se borimo protiv njega znači kraj naše države…

Ukoliko vam ova izjava zvuči poznato, ukoliko ste pomislili da je to rekao neki od više-manje umerenih srpskih političara u žučnim raspravama uoči donošenja Zakona protiv diskriminacije, moram vas razočarati. Da biste se setili ove rečnice, morali biste prisustvovati govoru Hajnriha Himlera upućnog SS jedinicama februara 1937. godine.

Ovde je neophodno dati kratak pregled događaja koji okružuju ovu izjavu osnivača i vođe SS jedinica, koji se „proslavio“ i kao tvorac koncentracionih logora u kojima su, pored miliona Jevreja i pripadnika/ca drugih naroda koji nacistima nisu bili po volji, stradale desetine hiljada homoseksualnih osoba. Iako je oštrica naci-terora bila uperena protiv osoba seksualnih opredeljenja koje se danas nazivaju LGBT populacijom, nacisti su posebno okrutno progonili homoseksualce, budući da su u njima videli otvoreno podrivanje vladajuče ideologije umnožavanja i širenja „gospodarskog naroda“ (Herrenvolk).

Kao deo namere nacista da „pročiste” nemačko društvo i njihove težnje da propagiraju “nadmoć arijevske rase”, homoseksualci su proglašeni “socijalno nastranima” i „socijalnim parazitima“. Ubrzo po preuzimanju poluga moći u Nemačkoj 30. januara 1933. Hitler je zabranio sve organizacije homoseksualaca i lezbejki, mesta okupljanja homoseksualaca su napadana, a najavljivan je i konačni obračun sa njima. Već 6. maja 1933. nacisti upadaju na Institut za seksualne nauke u Berlinu, čiji članovi su bili pobornici promena zakona o seksualnim prestupima, abortusu i homoseksualnost, a četiri dana kasnije hiljade knjiga iz biblioteke ovog instituta su se našle na lomači, kao deo velikog javnog spaljivanja knjiga u akciji „Protiv ne-nemačkog duha,“ kako je nazvan sam čin spaljivanja,

Tajna policija (Gestapo) je 1934. godine formirala jedinicu koja se bavila isključivo homoseksualcima i jedna od prvih stvari koje je ova jedinica učinila je bilo prikupljanje i pravljenje „ružičastih spiskova”, tj. popis svih homoseksualaca u Nemačkoj.

1. septembra 1935. godine usvojena je izmena člana 175. Krivičnog zakonika i time je zakonski uređeno oštro kažnjavanje homoseksualaca koje je usledilo. Hajnrih Himler je godinu dana potom osnovao Centralnu kancelariju Rajha za suzbijanje homoseksualnosti i abortusa u okviru Gestapoa.

Broj stradalih homoseksualaca tokom progona koji su na osnovu ovih zakonskih rešenja usledili teško je utvrditi, ali dostupni podaci govore da je između 1933. i 1945. po toj osnovi uhapšeno oko 100.000 osoba, od čega je 50.000 osuđeno. Procenjuje se da ih je u koncentracionim logorima stradalo 10-15.000. Velik broj je poslat na front, u samoubilačke vojne jedinice i radne logore, a prisilna kastracija homoseksualaca je bila jedan od često korišćenih oblika progona.

Bez namere da pravimo neumesne analogije između nacističke Nemačke i Srbije danas, uz naglašavanje činjenice da su u krivičnom zakonodavstvu Srbije još krajem devedesetih ukinute odredbe koje se odnose na homoseksualizam, nužno je naglasiti da je argumentacija (ili, tačnije, „argumentacija“) koja se protiv usvajanja antidiskriminacijskog zakona koristi i u Skupštini i u medijima, slična, povremeno i identična argumentaciji koja je poslužila kao povod za progon homoseksualaca u nacističkoj Nemačkoj, o čemu se i danas veoma malo zna i piše.

Najnoviji slučaj deljenja letaka sa slikama Bobana Stojanovića koje su skinute sa njegovog privatnog naloga zapravo ima jednu jedinu nameru: da podrži odijum javnog mnenja protiv homoseksualaca kao „degenerika i bolesnika“, što ostavlja gorak ukus u ustima, jer između toga i akcije pravljenja „ružičastih spiskova“ koju je sprovodila nemačka tajna policija ne postoji nikakva razlika.

Prognoza: ukoliko politička elita, vladajuće stranke i sam predsednik države ne izađu u javnost sa jasnim stavom da zbog seksualne orijentacije, bez obzira da li je ona privatna stvar ili se javno ispoljava, niko ne sme da bude diskriminasan, odnosno da su istopolno orijentisani ljudi ravnopravni sa heteroseksualnima, i da u tom smislu uživaju ista prava, Srbija će umesto bele šengenske liste dobiti ružičaste spiskove.

Autor je pravnik u YUCOM-u

Peščanik, 24.03.2009.

TEMA – PARADA PONOSA +