Gospodo iz Vlade Republike Srbije, vreme je da se priberete i da javnosti i biračima date neki znak da ste se uzeli u pamet. Na primer: da povučete taj opasni i slaboumni predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju.
Lepo su vam razumni ljudi govorili da se okanete ćorava posla; da je za slobodu štampe bolje manje nego više regulacije; da je postojeće zakonodavstvo sasvim dovoljno. A onda je Vlajko Senić lepo objasnio o čemu je reč: njima iz Gay 17 Schluss postojeći zakonski propisi nisu dovoljni, jer njih nema u ministarstvima koja ih sprovode. Možete o Vlajku Seniću misliti šta hoćete, ali on je barem bio iskren. Stvar je, dakle, jasna: Mlađan Dinkić se igrao doktora Frankenštajna kad mu je trebalo, a sada se čudovište raspomamilo i treba mu uvrnuti rep. Odatle i ta nova nakaza od zakona. „Cilj je Rodić Raja, a odoše naša jaja“, što reče moj drug Milan Milošević. Umesto da Mlađa i Raja ponovo sednu nasamo i vide to između sebe – ljudi su, dogovoriće se – gejovi sada ucenjuju vladu ovom budalaštinom, a na opštu štetu. Oni bi da zakolju bika za bele bubrege (evo ti, Rajo, besplatnog i nezasluženog komplimenta, kuća časti).
Šteta od ovog zakonskog predloga neće pogoditi samo medije, mada će njih prve. Šteta po politički život biće dugoročna i veća, jer je sloboda štampe infrastrukturni preduslov demokratije, nešto kao vodovod, struja, kanalizacija, putevi i to. Šta mislite zašto su nacionalsocijalistički režim Slobodana Miloševića, njegovi fašistički pomagači i kamarila domaćih izdajnika jedva dočekali 1998. da donesu Vučićev zakon? Pa upravo stoga: da demokratiju u Srbiji udave u čaši smrdljive četničke brlje. Mlađan Dinkić to sigurno nije zaboravio, pogotovo nije Vlajko Senić (tada u SPO), ali im je svejedno i u tome je problem. „Zakoni su za protivnici“, što reče onaj jedan osnivač kafanske stranke pre 120 godina.
Razumem ja ljudski Mlađana i stranku mu: idu im na živce, cakaju ih, igraju zuce s njima, sapliću ih svako malo i uopšte su nepodnošljivi. Imaju, po svoj prilici, još i neki skriveni materijalni interes: takvi kao Raja uvek ga imaju; nešto ne verujem da to rade iz visokih principa i na narodnu polzu. To je jasno svakome ko čita te njihove štampane stvari (pošto navuče debele gumene rukavice). Ali me nešto drugo buni: kako to da Mlađan i stranka mu ne mogu da se odbrane argumentima kao sav normalan svet, nego su zapeli da donesu zakon protiv Raje i njegovih revolverskih novina? Oprostite, molim, ali to nas dovodi pred dilemu: ili G17 Schluss nešto krije, pa se ovako brani od dosadnih Rajinih napada – ili su on i stranka mu postali toliko arogantni i bezobrazni da misle kako im je lakše da donesu ovakav jedan zakon? A kako ga donose? Tako što će uceniti ovu postmoderno eklektičku vladu rogova u vreći pretnjom da će je srušiti. Ionako u tome imaju iskustva; možda im i Raja Rodić pomogne, kao onomad, zašto da ne? Nešto mi se ne čini da je sukob među njima principijelne prirode, jer principa nemaju ni jedni ni drugi, pa će se lako dogovoriti na narodnu štetu, kao i onomad. Nije, dakle, u njima problem, nego u Vladi Republike Srbije i u njenoj skupštinskoj većini. Dobro: razumem ja da je većina tanka i da se svi uzajamno drže za bele bubrege i uvrću kad je kome zgodno ili mu se ćefne, ali – to ne vodi nikuda, osim u lošu beskonačnost pukog trajanja koje je pri tom i veoma udobno za stranke na vlasti. Prvo su podelili resore po stranačkoj feudalnoj liniji; onda su zaposlili svakoga svoga koga im se ćefnulo tamo gde su hteli, jer su mogli i pljunemo im pod prozor. Sada to rade i na strateškom planu: jedni vuku tamo, drugi onamo; jedni bi ovo, drugi bi suprotno; i sve to može: ljudi su, pa su se dogovorili na uzajamnu korist i na opštu štetu.
Sve to vodi ravno u krizu sitničavog ništavila, jer su svi sve bezobrazniji i sve im je manje na umu opšta korist. Jednoga dana takva rasuta vlada protočne pameti pašće zbog neke nezamislive budalaštine tipa: ko će postaviti svog stranačkog čoveka za glavnog urednika radija Glas divljine iz Graba ili za pomoćnika komandira policijske stanice u Đavoljim Merdevinama. To je neizbežno ako se – kao sada – sve žrtvuje ostanku na vlasti, a zanemaruje se vizija razvoja i napretka države. Ako, to jest, takve vizije uopšte više ima posle pucnja Zvezdana Jovanovića.
Možda bi bilo pametno raspisati vanredne izbore; bolje što pre, dok šteta nije postala prevelika. Tada bi Mlađan Dinkić i stranka mu dobili priliku da pobede, naprave svoju gejovsku vladu i skupštinsku većinu, pa da onda do mile volje donose ovakve idiotske zakone. Ili da ih ne donose, jer će tada, što reče Vlajko Senić, sva ministarstva biti njihova, pa neće biti potrebe. Ali neka prvo pobede na izborima sami, ili neka prave neku novu besprincipijelnu koaliciju s bilo kim ko im na tu podvalu nasedne. A kandidata, hvala Gospodinu, ima dovoljno, pa ćemo ići od početka. Ali, ovo treba prekinuti i ovaj trenutak je podjednako dobar kao i bilo koji drugi, štaviše možda i bolji, jer je sad odmah, pre veće štete. Ima li koga da sakupi dovoljno građanske hrabrosti, civilne kuraže, da raspiše prevremene parlamentarne izbore i da nas tako poštedi dalje sramote? Ima li nekoga da odbije ovakve blesave ultimatume, da kaže glasno i jasno: „Ne, ja neću, a vi povucite podršku ovoj vladi!“? Pa još i da javnosti objasni zašto novi izbori i ko je za to kriv. U redu, nije odlazak s vlasti u opoziciju takva tragedija, što god se ovim našim ugojenim mačorima činilo. Može se i bez skupog auta sa zatamnjenim staklima i crvenim i plavim svetlima, bez državnog obezbeđenja i ostalog. Kad ste mogli tokom onih deset godina, možete još malo, ništa vam neće biti; naprotiv, otreznićete se od iluzije moći, pa možda pobedite idući put, veće su vam šanse. Tim pre što ćete imati ovakve protivnike. Sve je bolje nego da donosite zakone nad kojima će Aleksandar Vučić zlurado podsećati da je čak i on bio bolji.
Danas, 20.07.2009.
Peščanik.net, 20.07.2009.
