Kapitalizam.

Marksisti su smatrali da kapitalizam neminovno teži ukrupnjavaju imovine i oligarhijskoj vladavini, što su oni videli kao razvoj, neminovan, koji vodi njegovoj samodestrukciji. Implikacija toga jeste da je održivi kapitalizam, ako bi takvoga bilo, onaj u kojem se ne smanjuje konkurencija za kapitalom, postojećim i investicionim. Takođe, gde postoje značajne pravne i političke prepreke oligarhijskom zarobljavanju države, koje se pre svega odnose na zaštitu privatne svojine i konkurencije.

Tako posmatrano, postoji saglasnost oko toga šta je kapitalizam: to je sistem u kojem postoje ustanove koje omogućuju konkurenciju za raspoloživim i investicionim sredstvima kako bi se postigla njihova efikasna upotreba i uvećanje. Te ustanove su tržišta, gde je od posebnog značaja tržište kapitala. Kada se kaže da „tržište određuje“, to ili znači da niko od tržišnih učesnika nema nikakvog uticaja na ishod ili da ishod zavisi od toga kakva su tržišna pravila. Idealno posmatrano, najbolje je ukoliko ni neki pojedini učesnik, a ni tržišna pravila ne utiču odlučujuće na ishod, dakle na to ko sa kojim kapitalom raspolaže i koje efekte sa njim postiže. Dobit i odgovornost preduzetnika zavise od njegove inovativnosti.

Toliko načelno. Jer je to dovoljno da bi se zaključilo da je problem sa kojim se suočavaju privrede kao što je, recimo, srpska u tome što rđavo deluje tržište kapitala. Kako je privreda u ozbiljnoj krizi, za očekivati bi bilo da će tržište kapitala biti posebno aktivno, jer je potrebno jako mnogo imovine prodati i kupiti kako bi došla u ruke onih koji sa njom mogu da raspolažu efikasno. Očekivalo bi se, takođe, da vlasti unose izmene u pravila trgovanja, u meri u kojoj je to u njihovoj nadležnosti, kako bi taj proces finansijske konsolidacije, likvidacije i preuzimanja ubrzale i učinile konkurentnim. Umesto toga, koriste se javna sredstva, postojeća ili kreditna, kako bi se održale svojinske, programske i finansijske strukture i zaštitile od kapitalističke konkurencije. Pored neefikasnosti, time se učvršćuje oligarhijski sistem. I zaista, kao što se vidi, teži samodestrukciji.

Integracije.

U ovom času, Rusija je integrisana u sistem svetske trgovine, svakako u većoj meri nego Srbija. Jer je članica Svetske trgovinske organizacije, dok bi Srbija to tek trebalo da postane. Čemu integracija služi? Omogućuje slobodniji pristup stranim tržištima. Uz to, ograničava mogućnosti diskriminacije kako stranih tako i domaćih proizvođača i trgovaca. I konačno, upućuje države da koriste pogodnija sredstva za obezbeđenje makroekonomske stabilnosti i industrijskog razvoja. U izvesnoj meri, usklađenoj sa stepenom integrisanosti, brišu se granice između tržišta, preduzeća, banaka, država i društava.

Uzmimo sada za primer normalizaciju odnosa sa Kosovom. Je li to oblik integracije ili dezintegracije? Politički izbor je između neke vrste zida ili (čelične ili neke prozirnije) zavese ili barikade i ustaljenog, na pravu zasnovanog, što je moguće slobodnijeg prelaska granice između Srbije i Kosova. Sa stanovišta srpske vlade, cilj normalizacije bi mogao da bude da između Srbije i Kosova ima onoliko granice koliko bi je bilo kada bi Kosovo imalo suštinsku autonomiju. Sa stanovišta kosovske vlade, cilj je da se obezbedi potpuna unutrašnja suverenost, koja se ogleda, recimo, u naplati poreza (i na granici), uz slobodno kretanje ljudi i robe, što je isto što i tržišna integracija.

Alternativna politika jeste produženi teritorijalni spor i sukobi na granici. Prethodna vlada je težila da nekako spoji elemente normalizacije sa pograničnim sukobima. Ovo je otežavalo normalizaciju odnosa sa Evropskom unijom, ali i sa zemljama u okruženju, a i sa drugim uticajnijim državama. Nova vlada je odustala od konfrontacije sa Evropskom unijom i čini se da je prihvatila pozitivne elemente normalizacije odnosa sa Kosovom. Ukoliko bi u tome istrajala, videle bi se prednosti integrativne politike.

Partije.

U teoriji javnog izbora nije teško videti zašto postoje značajne prepreke da nove partije obezbede značajniji udeo u političkom prostoru. Ukoliko se konkuriše za podršku većine, trebalo bi očekivati podelu na dve stranke i njihovo približavanje u ideološkom prostoru, nezavisno od toga da li je izborni sistem većinski ili proporcionalan. Ukoliko postoje veće partije, nove će, u proporcionalnom sistemu, težiti da steknu neki koalicioni potencijal kako bi se udružile sa jednom od većih stranaka. U većinskom sistemu, težiće se povećanju uticaja unutar postojećih većih partija. Naravno, moguće su povremene revolucije u partijskim sistemima, koje mogu da otvore mogućnost brzog rasta sasvim nove stranke ili stranaka.

Imajući to u vidu, nove stranke obično imaju izričitu ili prećutnu nameru da stupe u koaliciju sa jednom od postojećih većih stranaka. Isto važi i za, formalne ili neformalne, frakcije u strankama, posebno ukoliko je na snazi većinski izborni sistem. Usled toga, nema mnogo smisla očekivati previše od novih stranaka.

Peščanik.net, 19.12.2012.