U danima uoči odluke o odustanku (ili nastavku) od „evropskog puta Srbije“ odjednom su na javnu scenu „iz zamrzivača“ hrupili „branitelji Kosova“ iz srpske intelektualne elite, iz onog njenog dela koji je u proteklih desetak godina sedeo po našim ambasadama u udobnim gradovima Zapada ili učestvovao u najvišim diplomatskim misijama – Janković, Bataković, Koen i još neki.
Ako parafraziramo jednu francusku sintagmu, reč je o najistaknutijim „kavijar patriotama“ Srbije koji nam stalno nude politiku žrtvovanja za nacionalne ciljeve, a pri tome iznose bajate, kvaziargumente za očuvanje državnog dostojanstva i čvrstine putem „politike nepristajanja“, s kojom smo i zapali u duboko siromaštvo.
Na primer, ambasador Dušan Bataković na televiziji decidirano kaže da on pažljivo čita ono što se piše u Nemačkoj povodom Srbije i Kosova i da „u 99,9 odsto slučajeva“ iz tih napisa prodire nemački revanšizam prema Srbima i Srbiji – a to je čista izmišljotina.
Pre svega, o nama se u Nemačkoj gotovo ništa ne piše, a kada bi se u nekom geopolitičkom napisu mogao namirisati neki revanšizam – mi nikada ne dođemo na red, jer ima od nas i brojnijih i krupnijih među onima koji su daleko više naudili i Nemcima i Nemačkoj od solunaca i partizana.
Ili kada Koen onako usput kaže da povodom ulaska u Evropsku uniju treba da pogledamo proteste u Bugarskoj, gde su se neki ljudi samospaljivali zbog poskupljenja struje, to jest zbog toga što ne mogu da plate komunalne račune po „svetskim cenama“. Znači, eto vam Evropska unija, moraćete plaćati skupu struju ili se samospaljivati.
Ovaj odlični prevodilac Bodlerovog „Cveća zla“ na srpski jezik morao bi, ako navodi taj primer, pri tome znati i odgovor na pitanje zašto u Srbiji proteklih trideset godina nije izgrađena nijedna elektrana i zašto se struja ne može prodavati „ispod cene“.
To jest, ona se zapravo nikad ne plaća ispod cene koštanja (inače bi elektroprivreda odmah propala) – nego je uvek reč o tome da li će je plaćati potrošači srazmerno svojoj potrošnji ili čitav narod, to jest svi državljani jedne države, danas (ako je dotirana iz budžeta) ili u budućnosti (ako se proširena reprodukcija elektroprivrede obezbeđuje stranim zajmovima, pa se otplate odvajaju iz budžeta).
Koena to u suštini ne zanima, njemu je važna „delujuća stilska figura“, da kažem to krajnje rogobatno i nestručno, koja bi trebalo da podjari otpor domaće sirotinje prema bogatoj Evropi.
Meni se, međutim, čini da već sto puta podgrevani „nacionalni podvarak“ koji nam nude „kavijar patriote“ više ne privlači običan svet. Evropska opcija u anketama, istina, sve lošije stoji, ali većina ljudi dobro naslućuje da su stare priče izanđale i potrošene. Neke komšije mi kažu da se priča o Kosovu više ne može slušati – jer, očigledno je da se „državni vrh“ plaši da preuzme odgovornost, mada su se strasno borili za vlast. Pa ne ide vlast bez odgovornosti.
Uzgred budi rečeno, stalno se govori da je taj „državni vrh“ proteklih dana bio „u stalnom zasedanju“ i „stalnim konsultacijama“. Koliko se ja sećam teksta Ustava Srbije, tamo nema institucije „državnog vrha“, a iz njega, makar koliko je taj tekst u mnogim stvarima konfuzan i kontradiktoran, ipak jasno proističe da u taj „državni vrh“ ne spadaju ni neki „prvi potpredsednik Vlade“, ni patrijarh Srpske pravoslavne crkve, a pogotovu se u njemu ne može naći neka uloga Mileta Dodika kao predsednika entiteta u susednoj državi (koju Srbija navodno priznaje).
Ako se vratimo na spomenuto „zasićenje“ naroda kosovskim „političkim trilerom“ u režiji „državnog vrha“, izgleda da je upravo to najveći problem za nacionalnu desnicu iz visokih akademskih i diplomatskih krugova.
Da bi njihova ofucana pesma zagrejala kritičnu masu očajnika potreban je povratak na sistem koji je mogao da opstaje u vreme kada je Srbija imala oko 4 miliona zaposlenih, ali on se ne može „reinstalirati“ danas, kada koliko-toliko sigurnu platu ima tek nešto više od 1,5 miliona zaposlenih (a njih je svakim danom sve manje) i kada malo ko veruje da veliki i kontinuirani spoljni novac mogu doći sa neke druge strane – arapske, ruske, kineske ili neke druge.
Teško se može očekivati da bi izgradnja „nove-stare alternative“ Evropi mogla dati neku racionalnu perspektivu, čak i ako bi ceo državni propagandni aparat krenuo u kampanju dokazivanja da će Srbiji priskočiti „prijatelji“ s neke druge svetske strane, kad već „Srbija nema prijatelja na Zapadu“, kako reče premijer Ivica Dačić. A zaboravio je da kaže ono što sigurno dobro zna, da u međudržavnim stvarima nikad nije reč o prijateljstvu, nego o geografiji, interesima i novcu.
Novi magazin, 12.04.2013.
Peščanik.net, 12.04.2013.
