Keep light, Pijanista, foto: Instagram
Keep light, Pijanista, foto: Instagram

U poslednjoj deceniji podvalili su nam u svemu.

Srušili su ustavni poredak, umesto da sprovedu ustavne reforme.

O, imamo izbore, dakako, a to što nisu ni pošteni, ni slobodni, dakle ni nisu izbori – šta onda?

Jednoumni parlament služi baljezgavom slavljenju autokrate i ponižavanju građana, isključujući i sâm privid demokratije.

Autokrata je protivustavno prisvojio celokupnu vlast, uključujući deo pravosudne, preko javnog tužilaštva, a hoće i sudstvo.

Umesto smanjenja nezaposlenosti o kome autokrata laže, podržan zvaničnom statistikom, ogroman broj ljudi je napustio zemlju.

Umesto suđenja, imamo korupcionaške „afere“.

Poturili su nam zaumnu cirkulaciju mozgova umesto znanja.

„Najvišim porastom“ BDP-a sakrivaju bedu i siromaštvo građana.

Nemamo vladavinu prava, ali zato imamo nesputanu samovolju i osionost autokrate.

Epidemijom upravljaju podobni i nesposobni, umesto hrabrih i stručnih; Krizni štab, umišljenim magičnim štapićem, umesto Ujedinjenih protiv kovida.

Umesto umetnosti i kulture imamo kič zlokobnog i jeftinog sjaja.

Mnogo se još toga može dodati, svako je slobodan da sačini svoju listu.

U poslednjoj deceniji dozvolili smo da nam podvale u svemu, da zapadnemo u očajnu čamu pritisnuti nasilnim govorom zvaničnika koji se ne može izbeći, umesto kakvog-takvog života.

A onda se, usred njihove posuknule spomeničke prestonice i ostataka otetog javnog prostora Beograda, pojavio artefakt falusa. Simbola svega i svačega kroz istoriju. E, ovaj naš je, iskreno se nadam, simbol pobune koja je neizbežno pred nama. Pomislili su da su nam uvalili sve što su poželeli, a onda se pojavio taj momak sa svojim street artom, a nešto pre – vojnički mrgodan Ljubodrag Stojadinović, koji je postao njihova meta i rekli im: Jeste, uvalili ste nam ga, ali sad svi to znamo! I, šta ćete sad?

Znamo šta će – jedino što im je preostalo, isto će što i do sad.

A šta ćemo mi? Jedino što nam je preostalo: pobunićemo se.

Kao i svi drugi, mi građani ove zemlje imamo pravo na pobunu.

Pravo na pobunu proteže se kroz čitavu istoriju civilizacije, od drevne Kine i antičkog Rima preko srednjeg veka do danas.

Gubitak časti vladaoca kao osnov prava na pobunu. Neki od prastarih pobunjenika su ostavili tragove i zapise o pravu da se pobuniš. Tiberije Grah svoje pravo na pobunu protiv Marka Oktavija obrazlaže gubitkom časti vladaoca: on je zanemario svoje obaveze koje je čast stavila pred njega i time je izgubio pravo na počasti i na imunitet, jer onaj koji dirne u moć naroda više nije vladalac. Gubitak časti vladaoca zbog različitih zlodela, čest je osnov za pravo na pobunu u antičkom Rimu. Tako je bilo i sa pobunom protiv Nerona. Julije Cezar, sudeći po Ciceronu, stekao je suverenu moć tako što je, svojom „pokvarenom maštom“, bacio pod noge sve zakone i dobra ljudi. Time je izgubio čast i pravo da dalje vlada.

Napad na slobode kao osnov prava na pobunu označava Magna Carta Libertatum, iz 1215. ovlašćujući ondašnju vlastelu da, u slučaju povrede prava zajemčenih Poveljom, zaplene imovinu vladaoca i da upotrebe sva dostupna sredstva protiv njega, izuzev povređivanja vladaoca, kraljice i njihove dece. Jedan španski učenjak iz 16. veka postavio je osnov prava na pobunu kao sankciju za vladaoca koji napadne na slobode ili privilegije svojih podanika ili teži da ošteti naciju. Tad narod ima pravo da mu se suprotstavi i da ga zbaci. Važno je podvući da su ove osnovne ideje ranog i zrelog srednjeg veka živele dugo, pa i danas, zahvaljujući Emerihu de Vatelu (Emerich de Vattel), koji se smatra utemeljivačem savremenog međunarodnog prava, zahvaljujući njegovoj knjizi „Pravo narodâ“ (The Law of Nations), objavljenoj u prvoj polovini 19. veka.

Francuska revolucija i koncept društvenog ugovora. Monteskje u jednom od svojih tekstova piše da osnov obaveze podanika prema vladaocu prestaje onda kada ovaj nastoji da ih ugnjetava i upropaštava. Tada vladaoca i podanike više ništa ne vezuje i podanici se vraćaju svojoj prirodnoj slobodi. On objašnjava da neograničena moć vladaoca nikad ne može biti zakonita, zato što nikad ni ne može biti zakonito uspostavljena. (Prema: Aleksandar Maršavelski, „The Crime of Terrorism and the Right of Revolution in International Law“, Connecticut Journal of International Law, dostupno i ovde.) Očigledno je da je Monteskjea inspirisao Džon Lok (John Locke), tj. njegov koncept prećutnog ugovora između vladaoca i naroda. Kad narodne vođe iznevere istorijska prava naroda, kada ojade narod, kad ga izlože zloupotrebi ili proizvoljnom vladanju, uopšte kad zlostavljaju narod dugim nizom zloupotreba, prevara i izmišljotina, tad narod ima pravo da ih zbaci (John Locke, „Two Treaties of Government“).

Prirodno ili pozitivno pravo kao osnov prava na pobunu. Lokov koncept državnog ugovora između vlasti i građana, pripisuje se njegovom prihvatanju prirodnog prava (jusnaturalizma), onom koje je isto za sve i zasnovano na prirodnom položaju čoveka, stečenog samim rođenjem. Neki pozitivisti, iako ne prihvataju ideju prirodnog prava, začuđujuće su bliski jusnaturalistima, kad je reč o pravu na pobunu. Prihvatanje prava na pobunu, jedan uticajni protivnik jusnaturalizma objašnjava odmeravanjem interesa: čovek ima pravo na pobunu onda kad se, po objektivnoj proceni, može utvrditi da otpor i njemu i društvu nanosi manje štete od održavanja stanja pokornosti prema vlasti (J. Bentham).

Verujem da je ponešto od svih ovih osnova ostalo u današnjem poimanju prava na pobunu. A naročito važnim smatram jedan kratak pregled koji je, izdvajajući svoje mišljenje u pravnoj stvari pred Vrhovnim sudom SAD, izneo sudija Blek (Black):

„Od početka istorije bilo je vlasti koje su prema narodu sprovodile praksu, toliko rđavu, toliko okrutnu, toliko nepravednu i toliko razarajuću po dostojanstvo muškaraca i žena, da je ’pravo na revoluciju’ jedino što je narodu ostalo da se oslobodi. Samo kao opšte poznat primer, jedna vlast je pre 2.000 godina spaljivala hrišćane na vatrenim krstovima, a druga vlast je, upravo u ovom veku, spaljivala Jevreje u krematorijumima. Smatram da postoji bezbrojno mnoštvo onih u ovoj zemlji i u celom svetu koji veruju u pravo naroda na nasilni otpor tiranskim vlastima kao što su ove bile.“

Pravo na pobunu kao protivteža izostajanju vladavine prava, postala je deo Preambule Univerzalne deklaracije UN o ljudskim pravima, iz 1948, čija alineja 3, glasi:

„budući da je bitno da prava čoveka budu zaštićena vladavinom prava kako čovek ne bi bio primoran da kao krajnjem sredstvu pribegne pobuni protiv tiranije i ugnjetavanja;“

Pravo na pobunu jeste, dakle, međunarodnopravno priznato, a sama Deklaracija, što je jasno iz prve alineje njene Preambule, počiva na jusnaturalističkom konceptu. Ipak, njeni tvorci su smatrali neophodnim da u nju unesu i pravo na pobunu i da je približe onome što je čvrsta tačka pravnog pozitivizma. Ova odredba posmatra pobunu kao ultima ratio, krajnje sredstvo. U Osnovama Međunarodne Deklaracije o ljudskim pravima, koja je najstarije objašnjenje Deklaracije, pravo na pobunu je opisano kao sredstvo kojim ljudi uspostavljaju vlast tako da bude u saglasnosti sa osnovnim principima pravičnosti, ako su ti osnovni principi, kao i osnovna ljudska prava povređeni tako da se ne mogu obeštetiti na miran način. Nekoliko pravnih argumenata se ističe radi podržavanja prava na pobunu: međunarodno pravo priznaje rezultat revolucionarne promene, kao i kontinuitet države u kojoj se dogodila, pa samim tim mora priznati i legitimnost pobune koja je promenu izazvala; pravo naroda na samoopredeljenje podrazumeva i pravo na pobunu; pravo na pobunu proističe iz suverenosti i nezavisnosti države u kojoj se pobuna dogodila.

Saglasnosti nema kad je u pitanju određivanje prirode prava na pobunu, a zapravo pitanje glasi: da li je pravo na pobunu ljudsko pravo? Da bi se na njega odgovorilo, mora se zapitati koji je izvor međunarodnog prava primenjiv, a onda i šta je osnovni izvor međunarodnog prava. Maršavelski zauzima stav da pravo na pobunu treba tretirati kao opšti princip (načelo) međunarodnog prava, a opšti principi jesu savremena verzija prirodnog prava. Međutim, pravo na pobunu ni u jednom međunarodnom ugovoru, izuzev u Preambuli Univerzalne deklaracije, nije redigovano kao posebno pravo. To što je izvesno princip međunarodnog prava, ne definiše njegovu sadržinu u pravnom smislu reči.

Pravo na pobunu je deo ustava nekih država. Deklaracija o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine i danas je deo Ustava Republike Francuske. U članu 2. sadržano je pravo na pobunu: „Smisao svake političke zajednice je očuvanje prirodnih i neotuđivih prava čoveka. To su sloboda, imovina, sigurnost i pravo na otpor ugnjetavanju“. U nemačkom Osnovnom zakonu (Grundgesetz) iz 1949, u čl. 20. priznato je pravo na pobunu: „Svaki Nemac ima pravo na otpor bilo kome ko teži da ukine ustavni poredak, ako se nijedno drugo sredstvo ne može upotrebiti“. U Evropi, izrično je priznato pravo na pobunu u Ustavu Grčke, kao i u Povelji o osnovnim pravima i slobodama Slovačke.

U američkoj i engleskoj literaturi pravo na pobunu se tretira kao kolektivno, a ne individualno pravo. Pravo na pobunu, često se ponavlja, ima pravo da primeni tzv. „Body of Nation“, na srpskom bi najpribližnije bilo reći: ljudi koji su so zemlje. Razume se, oba izraza su suviše neodređena da bi bila pravni pojmovi.

Ono što je do ovde napisano, uglavnom, ali ne isključivo, odnosi se na nasilnu pobunu, ne nužno oružanu, ali pobunu praćenu fizičkim nasiljem. Uglavnom, zato što pravo na pobunu obuhvata i nenasilne metode. Već i u sâmim pravnim terminima, moguće je detektovati da li se ima u vidu nasilna ili nenasilna pobuna. U angloameričkoj normativi i literaturi, uglavnom se upotrebljava izraz „pravo na revoluciju“ i pod njim se podrazumeva pravo nasilne pobune. Takođe, u tekstovima u kojima se piše o pravu na pobunu kao „krajnjem sredstvu“, redovno se ima u vidu nasilna pobuna, jer se drugi vidovi pobune pokazuju kao nedelotvorni. Najzad, upotreba reči „otpor“ uglavnom podrazumeva nenasilnu pobunu, premda se mogu uočiti i odstupanja koja obuhvataju i nasilnu.

Pokušaću da ocenim kakvo je stanje stvari u Srbiji, tj. da li ima pretpostavki za jedan ili oba ova oblika pobune.

Zagovaram nenasilnu pobunu, na koju građani Srbije imaju pravo ne samo na osnovu Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, dakle ne samo zato što je ovo pravo međunarodnopravno priznato: pravo na pobunu kao krajnje sredstvo dakle pravo na nasilnu pobunu, obuhvata u sebi, na osnovu argumentum a maiori ad minus i pravo na nenasilnu (ovo je argument kojim se zaključuje da subjekt kojem pravna norma daje veća ovlašćenja, samim tim ima i manja, uža ovlašćenja).

Građani Srbije imaju pravo na nenasilnu pobunu, koje je zajemčeno Ustavom Srbije. Nekih elemenata ovog prava ima u nekoliko ustavnih odredaba, a ona koja sadržinski garantuje ovo pravo, uređena je u čl. 54. Ustava:

„Mirno okupljanje građana je slobodno.

Okupljanje u zatvorenom prostoru ne podleže odobrenju, ni prijavljivanju.

Zborovi, demonstracije i druga okupljanja građana na otvorenom prostoru prijavljuju se državnom organu, u skladu sa zakonom.

Sloboda okupljanja može se zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije.“

No, kao i brojne druge ustavne odredbe o ljudskim pravima, i ova se ne primenjuje ili podleže neobičnim, neprirodnim tumačenjima jednog represivnog organa, kao što je policija.

Često se zaboravlja, a u autokratiji uvek – ko je suveren u državi republikanskog oblika vladavine. Suverenost potiče od građana (čl. 2. stav 1. Ustava Srbije). Građani su kolektivni nosioci suverenosti. Zbog njih i od njih Republika Srbija uživa status suverene države. Ne zbog i od Aleksandra Vučića, niti SNS, niti ijednog od onih koji saginju glave pred njima. Svi nabrojani su takođe građani kojima su drugi građani privremeno poverili vršenje dužnosti, i to na nepoštenim i neslobodnim izborima, kojima se priznaje legalnost, ali ne i legitimitet. Te su ti, nabrojani, uprkos ili baš zahvaljujući nedostatku legitimiteta, postali građani prvog reda, koje Ustav ne poznaje, već naprotiv, insistira na jednakosti svih pred Ustavom i zakonom. Nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana (čl. 2. stav 2. Ustava Srbije). Aleksandar Vučić i ostali nabrojani su upravo to učinili – prisvojili su suverenost nas građana, suprotno Ustavu, a mi smo im to dopustili. Imamo nesumnjivo pravo na nenasilnu pobunu, zajemčeno članom 54. ustava, imamo i preduslove za takvu pobunu – protivustavno prisvajanje suverenosti od građana, zabranjeno članom 2. stav 2. Ustava.

Takođe, vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Vladavine prava ovde nema, priznala je to nedavno i predsednica Vlade, pa nema potrebe dalje dokazivati. Neka neotuđiva ljudska prava nedavno su otuđena, oduzeta građanima Srbije. Nije bilo tako davno, setimo se samo, kada je pravo na pravično suđenje oduzeto ne samo faktički, nego i normativno građanima Srbije, tzv. suđenjima putem skajpa. A to je jedno od neotuđivih ljudskih prava, koje se ne sme uskratiti ni za vreme vanrednog stanja (čl. 202. stav 4. Ustava).

Pravno gledano, imamo pravo na nenasilnu pobunu odmah.

A šta stoji između sadašnje autokratske Srbije i krajnjeg sredstva koje bi bilo pravni osnov prava na nasilnu pobunu njenih građana? Koliko još besplodnih pregovora između vlasti i opozicije, koliko nerešenih „afera“ umesto sudskih postupaka zbog korupcije, koliko bojkota izbora, koliko uvreda i poniženja po glavi stanovnika od autokrate i njegovih vernih pratilaca, koliko banalnog zla u ljudima na funkcijama koji čine zlodela ili, pak, ne rade ništa da bi ih sprečili? Još koliko vesića i radoičića, na primer? Koliko još, još Vučića (s nadom da je samo jedan)? Sa druge strane, koliki je sad (ako se može meriti) bes građana ove zemlje? Koliko je opšte zatvaranje zbog epidemije u nedoba, pa potom otvaranje, takođe u nedoba, ozlojedilo građane? Koliko je umanjilo poverenje u vlast? U tom pogledu, ovo društvo je podeljeno, bar po nekim istraživanjima i to podeljeno gotovo na jednake polovine.

Ako je tako, nismo daleko od ultima ratio, od krajnjeg sredstva. Da li se može očekivati neka vrsta detanta? Od ove vlasti, prema dosadašnjem iskustvu – ne. Zato su građani ti koji moraju da spreče nastupanje situacije ultima ratio, a po svemu, pokazali su se, bez obzira na ideološke razlike razumnijim od vlasti.

Da bi se sprečilo nastupanje situacije krajnjeg sredstva, građani ove zemlje moraju probati sve oblike građanskog nenasilnog otpora, nenasilne pobune. Nismo protiv ovog autokratskog režima probali masovne demonstracije stotine hiljada ljudi. Dobro, još smo u epidemiji, ali ovako ili onako, sa vakcinom ili bez nje, steći ćemo imunitet. Krda ili stoke, baš tako nas autokrata vidi. Nismo se još udružili u ekološku pobunu, ona je razasuta po gradovima i selima. Nismo probali delotvoran otpor televizijskim i radijskim javnim servisima. Nismo organizovali građansku neposlušnost, na primer, nismo masovno odbili da sudelujemo u podnošenju socijalnih i ekonomskih žrtava, pa je vlast uspešno žrtvovala mnoge od nas. Masovne kupovine koje su, svesne opasnosti omogućile vlasti, nismo pretvorili u građansku akciju. Nismo organizovali bojkot šoping molova. Nismo bojkotovali parlament time što ćemo ga ignorisati, kao što zaslužuje svaka marioneta. Nismo organizovali nijedan opšti štrajk. Oni koji na ulicama pružaju ili su pružali otpor neretko se okupljaju spontano, ili pozivima sa društvenih mreža. Ima inicijativa koje pozivaju na okupljanje, za sad bez većeg efekta.

Umesto što se divimo lucidnim analitičarima, humoristima, karikaturistima, umetnicima, nismo se odvažili da ih sledimo. Oni jesu mete, ali kada bismo ih sledili, suviše bi to meta bilo čak i za ovu i ovakvu vlast.

Ne čekajmo ultima ratio, pobunimo se individualno da ga sprečimo, a potom i zajedno, svako kako ume, može, u svakoj sredini, rečima, slikom, razgovorom, bojkotom, štrajkom. Pobunimo se još zbog nečeg. Iako nisu tako brojni, neki autori, uz dobru argumentaciju nalaze da je pobuna ne samo pravo, već i dužnost građana koji žive pod ugnjetačkim režimima: „Postoji ne samo pravo na pobunu, već i dužnost pobune. Izgleda mi da je dužnost pobune daleko razumljivija od prava na pobunu, zbog toga što pravo na pobunu ruinira poredak moći, dok dužnost pobune ide izvan njega i slama ga“ (H. E. Kiefer, M. K. Munitz, „Ethics and Social Justice“, State University of New York Press). Mnogo poznatiji Martin Luter King (Luther), pisao je iz zatvora: „Čovek ima ne samo pravnu, nego i moralnu obavezu da poštuje pravične zakone. I obrnuto, čovek ima moralnu odgovornost da ne poštuje nepravične zakone“.

Pobunimo se, samo tako ćemo preživeti. Kao ljudi. Inače će so zemlje Srbije (p)ostati čamotinja vezana sve vidljivijim lancima za blještavu pink bljuvotinu, ukrašenu likom autokrate kao istorijskom sramotom.

Peščanik.net, 21.12.2020.


The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.
Vesna Rakić Vodinelić

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)