Prikaz knjige „Xi Jinping: China’s Godfather“, Yu Jie
Kineski pisac Ju Đije zna kako da iznervira važne ličnosti. Tokom 2010. dok je tadašnji premijer Ven Đijabao smatran najliberalnijim i najsimpatičnijim članom kineskog rukovodstva, Đije je napisao knjigu koja Vena opisuje kao „najboljeg kineskog glumca“, bezosećajnog i efikasnog operatora koji ovu strogu crtu vešto krije predstavom o dobroćudnom ujaku. Zauzvrat, Ju je priveden u prostorije državne bezbednosti i pretučen. Maltretiranje ga je prinudilo da ode za Hong Kong, a zatim u Sjedinjene Države, gde danas živi i radi.
Imajući ovu pozadinu u vidu, ne čudi onda da ni njegova najnovija knjiga, u kojoj se bavi aktuelnim kineskim predsednikom Si Đinpingom, nema dlake na jeziku. Naslov uostalom sve govori – Si Đinping: Kineski kum. Pomalo neprikladno, poruka iz naslova potcrtana je fotografijom Marlona Branda iz klasičnog filmskog serijala s početka 1970-tih, naspram portreta Si Đinpinga u vrlo sličnoj pozi. Zaključak na koji nas Ju navodi sasvim je jasan. Pred nama je lider jači, suroviji i usmereniji na moć od bilo kojeg čelnika Kine još od Maovih dana, neko ko više liči na šefa mafije nego na političkog vođu.
Ne iznenađuje stoga ni što je ova vrlo polemična knjiga naišla na oštru osudu u Pekingu i nije dostupna u Kini. Štaviše, njen honkonški izdavač, Jiu Mantin zadržan je u susednom Šenzenu prilikom posete januara 2014. No, ne računajući kontroverzu oko autora, izdavača i zabrane – kako stvari stoje s osnovnom tezom knjige?
Svaka visoko profilisana politička figura u savremenoj Kini neizbežno se poredi sa Mao Cetungom, gospodarom političkog komplota i akumulacije moći posle 1949, čija se senka i danas proteže širom zemlje, za čije je ponovno ujedinjenje i rukovođenje bio od tako ključnog značaja. Uprkos pokušajima da se Maov uticaj prikrije ili umanji, njegov uticaj kao ikonične figure i dalje je na snazi.
Za aktuelne članove Stalnog komiteta Politbiroa, sećanja na Maove poslednje godine na vlasti uglavnom su gorka. Svako od njih je rastao u vreme Kulturne revolucije, njihove porodice su hapšene ili prisilno raseljavane u udaljene krajeve. Samo dvojica od tih lidera su se javno pozvali na taj period – Ju Đengšeng, predsednik partijskog nacionalnog komiteta i sam Si Đinping – a nijedan u pozitivnom kontekstu. Period maoističkog revolucionarnog žara ostavio je kompleksnu mrlju u sećanju, s kojim se Kina poslednjih godina obračunava prisilnim zaboravom.
Pa ipak, simbolički resursi koje je stvorio Mao i dalje su od koristi. Ju Đije u svojoj knjizi tvrdi da su oni upravo u srcu Sijevog projekta. Kao mladić na radu u komuni u provinciji Šansi krajem 1960-tih do početka 1970-tih, Si je bio izložen, kao i čitava njegova generacija, zasićenom maoizmu. Bio je to jedini sistem mišljenja na raspolaganju. Za pisca, ovaj period će fundamentalno oblikovati svet aktuelnog kineskog predsednika. Narativ maoističke revolucije i odnos koji je Mao imao prema intelektualcima i svima koji se nisu slagali s njim, naprosto je utisnut na Sijevu svest, i danas ga praktikuje. Konkretno, Ju misli na „duh Jenana“, raspoloženje koje je vladalo početkom 1940-tih pre nego što je Mao poveo komunističku partiju i njenu armiju na vlast, kada je konsolidovao svoju moć u partiji i preduzeo prvu u seriji čistki za „sređivanje redova“. Prema Juu, ovakva predstava o tome šta je vlast i kako se koristi, kao i utilitarna etika po kojoj cilj opravdava sredstva, leže u temelju Sijevog pogleda na svet.
Argumentacija postaje lična kada Ju govori o vezi predsednika Si Đinpinga sa svojim ocem, koja se zvanično opisuje kao bliska. To je verovatno i presudno sporan deo knjige, budući da čeprka po najintimnijem prostoru svakog kineskog lidera – bliskim porodičnim odnosima, a posebno vezama sa roditeljima. Ju se ovde oslanja na opšte poznatu stvar: Si Đongsun, Sijev poštovani otac, smaknut je sa položaja 1962, nekoliko godina pre Kulturne revolucije, u vreme jedne od „anti-desničarskih čistki“ a zatim uglavnom držan po strani, u zatvoru ili u kućnom pritvoru, sve do Maove smrti krajem 1970-tih. Tokom čitavog perioda, od Sijeve devete pa do 19. godine života, nije se viđao sa svojim ocem pa prema tome duboka veza oca i sina nije imala vremena za razvoj. Liberalne sklonosti Si Đongsuna i njegova podrška pobunjenim studentima 1989. sin je mogao da oseća pre kao politički teret nego kao oslonac. Kao ključni dokaz ovom tumačenju, Ju ukazuje na „progonstvo“ u južni grad Šenzen gde je Si stariji proveo poslednje godine svog života.
Zaključak koji bi Ju voleo da čitaoci izvedu glasi da zvanična verzija odnosa predsednika Si Đinpinga i njegovog oca nije ništa više od vešte manipulacije – brižljivo konstruisan mit iza kojeg se krije moćnik, surov i fokusiran poput Mao Cedunga, koji na ključna mesta u administraciji, partiji i vladi stavlja svoje saveznike.
Ju Đije je napisao svakako dramatičnu i živopisnu knjigu – no, drugo je pitanje da li ona odražava ono što se zaista događa. Sklonost da se kineske političke figure opisuju kao veliki manipulatori koji kontrolišu svet oko sebe i čine zlo, dugotrajna je i duboko ukorenjena. Za tri i po decenije otkako je Mao umro, svaki od njegovih naslednika – Deng Sjaoping, Điang Cemin i, povremeno, Hu Đintao – optuživani su za slične stvari.
Međutim, postoji jedan vrlo dobar razlog zašto se u Kini verovatno neće pojaviti neki novi Mao. Naime, nestao je svet u kom je Mao živeo i radio – u kojem je došao na vlast i sprovodio tu vlast na tako sveobuhvatan i često koban način. Kinesko društvo je danas suštinski drugačije od onog kakvo je bilo u vreme Maove vlasti. Danas je to pretežno urbano društvo. Mao je bio heroj i lider ruralne Kine. Urbana Kina ga je posmatrala sa poprilično opravdanim nepoverenjem, i to u vreme kada se urbana populacija zapravo smanjivala kroz masovna preseljenja i kampanje rustifikacije u vreme Maove vlasti.
Druga ogromna razlika leži u činjenici da je za svakog savremenog lidera Kine partija kao institucija od najveće važnosti. Mao je tokom Kulturne revolucije zapravo vodio rat protiv Komunističke partije; jednom je čak zapretio da će je napustiti, vratiti se na selo i povesti prevrat. Njegove kampanje desetkovale su rukovodstvo partije i gotovo je oborile na kolena. Od tada do danas nijedan se lider više nije usudio na takve postupke. Štaviše, za Denga i potonje lidere jačanje partije bio je vrhunski prioritet, a aktuelni predsednik upravo je korsnik tog procesa. Ako savremena Kina ima čvrstorukaša na svom čelu, to je sama Komunistička partija. Pojedinac koji bi pokušao da se ubaci na silu bio bi prevelik rizik i suočio bi se sa ogromnom preprekom. Pogledajte šta se desilo Bo Silaju kada je optužen da su mu sopstvene ambicije važnije od partijskih.
Si Đinping se nalazi u središtu rukovodstva koje ima kolektivni cilj, zasnovan na partijskom jedinstvu. Teško je videti kako bi inače Si i njegov tim bili u stanju da sprovode antikorupcijsku čistku koja traje od početka 2013. i doseže do centra nekih od ključnih institucija moći u Kini, od vojske, preko vlade do same partije. U tom kontekstu, partija danas sve više liči na Katoličku crkvu – organizaciju koja se trudi da umesto prenosnika nekih specifičnih interesa i ciljeva, bude pre svega kulturološki/društveni/ideološki entitet: entitet koji od svojih pristalica zahteva neki oblik vere i bavi se širom duhovnom vizijom (u ovom slučaju, vizijom „bogate, jake, moćne zemlje“).
Svakako ne bi trebalo da potcenjujemo vlast koju Si sprovodi, ali takođe ćemo pogrešiti i ako je precenimo. Si nije Kum, on je verni sluga svoje partije. Sve dok tako bude, njegova pozicija je sigurna. A ako se ikada usudi da istakne sopstvene veze i interese iznad partijskih, obračun s njim svakako se neće sprovoditi po uglađenom protokolu. Njegovo smaknuće biće nemilosrdno poput Bo Silaja. To je velika tajna savremene Kine. Nisu važni pojedini politički lideri, već institucija partije. Ljudi koji joj bolje služe biće oni koji, na kraju, uspevaju.
Kerry Brown, Inside story, 18.07.2014.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 29.07.2014.