Ogradio se ministar policije – i ko zna čega još ministar – od one zakletve srpske žandarmerije, ali tako da se sada ništa ne zna o tome.

Moglo je to sa zakletvom žandarmerije da bude i gore – moglo je to da se izvede i na poligonu u Batajnici, gde se to činilo godinama, na onim neokađenim grobovima. A ima i drugih „poligona“. No bilo je kako je bilo. „Bez Kosova – tiho su izgovarali žandarmi pod oružjem – nemam majku, nemam poreklo, bez Kosova nemam pretke“. Svi smo mi rođeni na Kosovu, ako je verovati doktoru K. – koji tamo nije rođen – i svi smo mi poginuli na Kosovu, kako tvrdi D. Ćosić. Znamo gde su oni rođeni, ali opsenari ne mogu bez toga, kao ni varvari ovi moderni sa protođakonima stavroforima – to su oni s teškim krstom na grudima – koje pesnici slave i koji kažu da se na planeti Zemlji nije dogodilo ništa važnije od bitke na polju Kosovu 1389. Tu je i Homer srpskog nacionalizma Matija B. Nije kod nas lako razlikovati kletvu i zakletvu, prvo je čin crne magije a drugo niko ne zna šta je – sve se izmešalo. Izmešalo se tako da se ne raspoznaje. Najteže je naći autora ove zakletve koju su mladi žandarmi izgovarali – to je kompilacija. Ima tu i Matije i bratije i Simovića i „misli“ iz sabranih dela i nedela doktora K. odnosno Različka. Tokom izborne kampanje uoči Đurđevdana, sam Toma Vojvoda Grobar je govorio da mu je odreći se Kosova isto što i odreći se sina. Oni pak koji su bili na Kosovu i u Kumanovu – naš deda recimo – o tome su razmišljali dosta drugačije. Ali kome ovde treba istorija dok traje Dačićeva kosovska večera i Vojvode Tome pričešćivanje, za njihove kombinacije oko sastavljanja Vlade koju jedni zovu ruskom drugi američkom vladom – pri čemu su ovi drugi očevidno zakasnili. Niko danas ne čita nekog Ilariona Ruvarca arhimandrita i obrazovanog naučnika kakvih danas gotovo nema. Onaj mladić sa svojim konjanicima – Karlo Martel kod Poatjea – razbio je Saracene, bez večere i pričešća, i spasao Evropu od invazije za dugo vremena. A Kosovske večere je li bilo ili nije – sve znamo ali nam to ne pomaže. Je li bilo kletve Lazareve ne znamo, guslari su iz svog agritropa radili svoje. Znamo da su se odazvali i u pomoć stigli Albanci i vitezovi hrvatskog vojvode Vlatka Vukovića i prošli smo kako smo prošli.

Istorija nije više važna nikom a najmanje Dačiću i Tomi Vojvodi, jer veruju da oni prave istoriju. Vradžbinama i činima uz sadejstvo kaluđera, koji se u međuvremenu tuku i za guše hvataju negde u Čečanima ispred lavre. Drugo je nešto ovde u pitanju. Njima treba Kosovo zarad današnjih kombinacija. Čuli su oni da na tom Kosovu žive i Albanci ali kliču, kunu i zaklinju: Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji.

Nekad je ta zakletva glasila – krajem osamdesetih godina: „Bacićemo, bacićemo minu na Prištinu.“

Ova sadanja zakletva žandarmerije srpske je kompilacija ovih kobnih slogana. Bez toga i bez tog „kosova“ oni ne bi mogli da vladaju. Stoga su se udružili opsenari i varvari, popovi i lopovi, pesnici i bestidnici jer sastavljanje Vlade je podela plena. Služena je dugo u tom smislu artiljerijska liturgija i na Kosovu i širom Balkana. I ništa nam dobro nije donela. Ako neko pruži ruku Albancu to je izdaja, ako neko od Albanaca pruži ruku Srbinu i to je izdaja. Nema u onom susretu B. Dadića i H. Tačija ničeg neobičnog. Neobično je to što opsenari i varvari neće nikom da pruže ruku, oni kunu i proklinju, a već imamo čitavu antologiju kletvi i proklinjanja od preosvećenog Amfilohija. Gde je Jerusalim – to malo kog brine, ali je Kosovo naš Jerusalim, kaže patrijarh srpski. Niko da se u Beogradu seti onog mladića iz bedne palančice Nazareta – još su se savremenici rugali tom gradiću – koji je govorio da „ide vreme“ i već je nastalo kada se nećete moliti ni na gori ovoj ili onoj ni u Jerusalimu, već u duhu i istini“. Opsenari za to pet para ne daju. Sad zvona crkvena pomažu ovima što kunu i proklinju i sami se ponašaju kao opsenari. Njima je svima „Kosovo“ palica za vladanje i varanje jer realnost sigurno nije.

Još malo pa da citiramo po ko zna koji put „kosovku djevojku“ B. Plavšić u čije se kosovsko devičanstvo kune Amfilohije.

Na kojoj su Akademiji mladi žandarmi naučili sve te ludosti teško je odgovoriti. No oni stoje pod oružjem i zaklinju se i prete svima, a u ovom trenutku nama Srbima, kojima prodaju rog za sveću. Pustimo Albance jer i oni imaju svoje opsenare – no ne verujemo da ovakve iko u svetu ima. Važnije su kletve i zakletve nego ono što je pred očima našim. Magija je politika, i politika je magija a to je u toku sastavljanja Vlade mnogima najvažnije. U pitanju je javni čin crne magije i ništa drugo.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 09.07.2012.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)