Asteroid nas je bezbedno mimoišao, meteorit je manje bezbedno, ali ipak bez ljudskih žrtava, pao. Univerzum je, još jednom, bio ljubazan prema nama.

Oba ova događaja nisu imala veze sa nama. Srećom, naročito ovaj drugi. Kad su u pitanju stvari kosmičkih razmera, mi znamo gde nam je mesto. Shvatamo koliko smo mali. I uzdamo se u velike sile. Pre svih u kosmičke (daće bog da se ne desi) ili u svetske (NASA kaže da će nas zaobići). Ali kad su (ovo)zemaljske pojave u pitanju, mi nekako zaboravimo gde nam je mesto i koliko smo mali, a naročito koliko zavisimo od velikih.

A valjalo bi nam da smo više zagledani u nebo. Ne zato što je ono prirodna postojbina nebeskog naroda, nego zato što bismo možda pronašli neke analogije sa pojavama koje nam zamagljuju vidik. I možda razvili neko strahopoštovanje prema sopstvenom postojanju.

Prvu, malu ali važnu lekciju iz kosmosa, možda bi ponajpre trebalo da nauči ministar pravde, a sa njim i svi oni sličnomisleći iz medija koji sastavljanje spiskova za odstrel i otvorene pretnje smrću opravdavaju ”podjednako ekstremnim stavovima” onih građana kojima su te pretnje upućivane. U kosmosu naime takođe postoje ekstremi. Postoje crne rupe (koje sve usisaju u sebe) i bele rupe (koje sve izbacuju iz sebe). Postoji svetlo i postoji tama, tamna energija i tamna materija. Postoji antimaterija koja uvek poništi identičnu količinu materije. Postoji toplota i postoji hladnoća. Dakle, da, u kosmosu takođe postoje ekstremno drugačije stvari. Ali, za život kakav poznajemo i kakav želimo da očuvamo – nama je potrebna svetlost i nama je potrebna toplota. I to je ključna razlika između ekstremno drugačijih stavova u Srbiji. Od jednih ćemo preživeti, od drugih nećemo.

Univerzum je star oko četrnaest milijardi godina (koja stotina miliona gore-dole nije bitna za priču). Desetak milijardi godina kasnije na njegovoj periferiji se pojavila ova planeta koja je, po svemu što znamo, retko idealno mesto za život. Činjenica da uopšte postojimo kao ljudska vrsta je potpuno fascinantna. Sve ostalo su detalji. Zbog kojih možda jednom nećemo postojati. Detalji kao što su ljudska pohlepa i prateća bezosećajnost i sledstvena bezobzirnost, mogli bi doći glave čitavoj planeti, a nekmoli nama ovde, koji smo mnogo manji i podjednako nezaštićeni kao i Zemlja. Ali, kao što smo odavno prestali da se divimo samom našem postojanju, tako smo prestali i da brinemo šta bi stvarno moglo da nas uništi. Stvari koje mi proglašavamo ”velikom slikom”, velikom zaverom protiv nas i velikom borbom za velike ciljeve, zapravo su samo sitna prebrojavanja budućih glasova na sledećim izborima.

Peščanik.net, 18.02.2013.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)