Dani tobožnjeg novogodišnjeg veselja utopljeni u sneg, led i mraz, spakovani u kartonske kutije verolomnih nada i bolesnog verovanja da 2008. godinu nećemo opet pamtiti po menstrualnim ciklusima Koštuničinog raspoloženja – istopili su se pred matematičkim saznanjem da se za petnaestak dana u Zemlji Srbiji održavaju predsednički izbori, već klasično uglavljeni u pauzama međunarodne Nove Godine, pravoslavnog Božića, nekakvog Svetog Stevana, srpske Nove Godine, što su sve gastronomske šifre za onu vrstu samoubilačkog krkanluka u odsustvu pametnijih ciljeva: sarma, prase, pihtije, proja, pivo, vino, pivo, a potom, naravno, pivo.
Odsustvo Kosova iz ove vrste jelovnika samo je privremeno: čim se malo zalaufa predsednička kampanja, ima da čujemo Borisa Tadića koji će reći da su Srbiji podjednako značajni i Kosovo i Evropa, da u Evropu želimo da uđemo sa “svojim identitetom”, sa svojim manastirima, sa svojim jezikom, sa svojom kulturom, kao da se to već ne podrazumeva – ispada da Tadić insistira na nečemu što niko ne osporava, tek toliko da nam se pokaže koliko on, Boris, brine o presudnim detaljima ovdašnjeg identiteta.
Valjda osokoljen ovakvim novogodišnjim raspoloženjem, Tadić je u drugom danu Nove godine izrekao da “nikada više naše vojnike nećemo gurati u besmislene ratove”, objašnjavajući da “ima mnogo ljudi koji žele da Srbija ponovo srlja u rat, u nova nasilja, što bi nas, na kraju, dovelo do gubitka Kosova i novih ljudskih žrtava – a to ova vlast, ova demokratija u Srbiji neće činiti”.
Značaj ove izjave ispravno je fokusiran na potvrdu onog što se odavno zna: da mnogo ljudi u Srbiji iskreno priželjkuje svekoliki oblik rata – sasvim svejedno da li su u pitanju klasični radikali, napaljeni socijalisti, poremećene patriote, naoružani pojedinci ujedinjeni u svojim paravojnim jaslicama, dementni rusofili, nadrkani politički analitičari kojima se ona stvar diže jedino na pomen opšte mobilizacije, sveštenici koje svrbi mitraljez i kojima se usta suše od prizora gologuzih maloletnika, novinari i kolumnisti koji su na večnoj miloševićevskoj straži u Pravdi, Kuriru, Pressu, Sutra ili u Ninu, Standardu, Politici, Večernjim novostima, Koštunice, samo reci, letećemo kao meci! Ima ih još: mnoge osvetljubive izbeglice, lokalni dileri raznom vrstom ljudske robe, primitivni plus neobrazovani, ruralni a dementni – provereno srboidni materijal za jednokratnu upotrebu, tranzicioni gubitnici, nezaposleni… priču oko Kosova doživljavaju kao onu vrstu alibija za sopstvenu nesposobnost; bolje rat nego pakt, gore ne može biti!
Šteta što Tadić nije definisao ko su ti “mnogi” u Srbiji koji hoće rat; ali, ako je od umerenog Borisa – dosta je i ovoliko; sama činjenica da govorimo o stotinama hiljada ljudi spremnih da praktično opet falsifikuju krvavu prošlost u globalu i detaljima jeste užasavajuća za zemlju koja bi, teoretski, već 28. ovog meseca trebalo da potpiše Sporazum o pridruživanju Evropskoj Uniji; da li će potpisati – ne zna nitko, jer u Srbiji ništa nije toliko jednostavno da se odgovori sa “da” ili “ne”.
Ako nam Europska Fucking Unija – kaže Voja Koštunica – garantuje da je Srbija koja potpisuje Sporazum ona ista Srbija koja u svom polnom sastavu čuva Kosovo, onda nema frke: potpisujemo! Ako, pak, ta ista Europska Unija pokuša da nam otme Kosovo tako što će ga nelegalno, suprotno međunarodnom pravu, belosvetski podlo priznati kao neovisnu tvorevinu, istovremeno amputirajući Srbiji petnaest odsto teritorije – od Sporazuma nema ništa, ko vas jebe, seremo se na Europu koja podržava naše najveće neprijatelje!
Tajming dva prelomna happeninga: izbor novog predsednika Srbije i neovisnost Kosova – očekivani u ovakvom vrtoglavom vremenskom tesnacu opšte žurbe, integralni je dio samozvane europske priče glede Srbije kojoj se maksimalno popušta da ne bi mahnito poludela; zgodno je verovati Tadiću da “rata neće biti”, ali šta se dešava ako nekom duhovitom zgodom pobedi Tomislav Nikolić sa kojim, ideološki, svaku erotsku stavku deli Vojislav Koštunica, podjednako zaljubljen u Kosovo, Rusiju, Ljiljanu Smajlović i Matiju Bećkovića; poetsku pomisao da za premijera imamo poremećenog Koštunicu a za predsednika zlikovca tipa Nikolića – nije mogućno odagnati verom u kilavog Tadića spremnog za svaki buđavi kompromis ne bi li, nesrećnik, ostao tamo gde jeste, u srpskoj Beloj Kući, gde je proteklih godina upamćen po dve konkretne stvari: dao krv i pristao da udomi mačku-beskućnicu! Sve ostalo je zaboravio brže od svih nas!
Ako nekim Hrvatima baš nije jasno o čemu se radi, pojednostavićemo: Srbija nije samo nesrećna što je sa njom Milošević masturbirao godinama, uvlačeći je u unapred izgubljene i najstrašnije ratove koji su Slobodana seksualno rajcali; još je nesrećnija što danas njom vlada Miloševićev klon Vojislav Koštunica koji je još rigidniji kad je mučeno Kosovo u pitanju; opsednut Kosovom a posebice drogiran Metohijom, Koštunica liči na heroinskog ali religioznog ovisnika, spremnog da sve digne u zrak i vatru, kad mu se uskrati potrebna doza kosovskog opijata. Razumni renesansni savet: “Ako već moraš da večeraš sa đavolom, koristi dugačku kašiku”, u ovom slučaju ne važi; Koštunica jede rukama iz đavolove porcije, uveravajući nas da je smiren i da zna šta radi.
Zna, qurac: Srbija živi od danas do sutra, nemajući pojma šta je prekosutra čeka; da li je iza okuke Toma Nikolić ili EU ili Boris Tadić – niko nema pojma; uteha da nam je uz pečenje, proju i pivo (Tri sveta P) sve ravno do Kosova, važi samo do objavljivanja nezavisnosti istog ravnog Kosova; u međuvremenu, dobićemo novog predsednika, dobićemo ponudu EU da nešto parafiramo, dobićemo priliku da se još jednom femkamo i odaberemo najgoru varijantu.
Mrtvi bili, pa videli!
Feral Tribune, 02.01.2008.
Peščanik.net, 02.01.2008.
