„Zvaničnih“ siromašnih, to jest ljudi čiji prihodi ne dosežu do životnog minimuma (ili, kako to još kažu, do granice ili do linije siromaštva), u Rusiji je u prvom tromesečju ove godine postalo za trećinu više nego ranije. Ako ih je u prošloj godini bilo 18,5 miliona, početkom aprila je taj broj poskočio na 24,5 miliona.

Kriva je – naravno – kriza. Pad potražnje i kreditna kriza doveli su do smanjenja prihoda (a ponegde i do gubitaka) banaka i preduzeća. Rezultat toga je svuda prisutan „režim stroge štednje“, koji se pretvorio u pad dohotka stanovništva, izazvan smanjenjem plata i otpuštanjem personala. Sve je to razumljivo, moglo se predvideti, a moglo se i videti u skoro svim zemljama, s izuzetkom, možda, Kine.

Ipak, to je teorija koja je dobra kada je potvrđuju brojke. Prosečna nominalna zarada smanjena je u Rusiji u prvom tromesečju ove godine sa skoro 19.000 rubalja (jedna rublja vredi oko dva dinara), koliko je iznosila u poslednjem tromesečju prošle godine, na 17.440.

Ako imamo u vidu da su u Rusiji penzioneri oduvek bili ekonomski najranjiviji sloj stanovništva, onda se šestomilionsko „pojačanje“ armije ljudi koji su se našli sa one strane granice siromaštva nikako ne može objasniti samo sniženjem nominalnih prihoda. Prihodi penzionera su, naprotiv, porasli, i to više nego za 10%, a radnička plata je pala, ali ne toliko da bi to izazvalo tako masovni porast siromaštva.

Objašnjenje je dovoljno jednostavno. Ta famozna „granica siromaštva“ – ili minimum koji je potreban da bi se preživelo – predstavlja veličinu koja nikako nije postojana. A kako se ona menjala možemo videti u istom izveštaju Ruskog statističkog zavoda, odakle smo uzeli i druge citirane podatke.

Još u prvom tromesečju prošle godine, za celokupno stanovništvo, minimum potreban za preživljanje je bio procenjen na 4402 rublje, a za penzionere 3508 rubalja; sredinom prošle godine taj minimum je porastao do 4646, odnosno 3694 rublja. U trećem tromesečju bilo je zabeleženo čak i sezonsko sniženje – do 4630 i 3660 rubalja, dok su na kraju godine brojke porasle do 4693 i 3712 rubalja.

Nije teško primetiti da je za godinu dana srednja granica siromaštva porasla za 293 rublje, a u slučaju penzionera za 204 rublje.

Ali je već pri kraju prvog tromesečja ove godine srednja granica siromaštva bila čak 5083 rublje, a za penzionere je taj pokazatelj bio 4044. Za tri meseca, srednja granica siromaštva je poskočila za 390 rubalja (8,3%), a u slučaju penzionera za 332 rublje (skoro za 9%).

Tih „prosečnih“ za sve kategorije stanovništva 390 rubalja se pokazalo „graničnim“ za šest miliona ljudi, koji su tako bili bačeni pod granicu siromaštva. Ne moramo mnogo da pogađamo šta je glavni uzrok tako strmog rasta minimuma dovoljnog za preživljavanje – dosta će biti da se podsetimo na „klizeći kurs“ rublje s kraja prošle i početka ove godine, a ta inflacija se pretočila u porast cena roba i usluga u prvom polugodištu ove godine.

O razornom efektu devalvacije na ekonomiju koja je nagomilala devizne kredite pisalo se već mnogo. Takođe se pisalo o tome kako nije opravdao očekivanja porast proizvodnje na račun zamene uvoznih proivoda domaćim – čime su teoretičari i činovnici opravdavali devalvaciju rublje. A podaci o najranjivijem sloju stanovništva su do nas stigli tek sada.

Ne bi bilo loše ako bi idući put, kada nekome padne na pamet da se raspriča o korisnosti devalvacije rublje, taj pristalica devalvacije bacio pogled i na podatke Ruskog statističkog zavoda o uzajamnom odnosu prihoda stanovništva i granice siromaštva za prvo tromesečje ove godine.

 
Maksim Blant,Стенгазета, 04.09.2009.

Peščnik.net, 07.09.2009.