Foto: Peščanik

Foto: Peščanik

Ako ima neke vajde od prošlonedeljne afere sa oslobađanjem Vojislava Šešelja, vođe srpskih radikala, od svih optužbi pred Haškim tribunalom, onda se ona može suziti na ponovljenu oficijelnu izjavu premijera Aleksandra Vučića da politika stvaranja Velike Srbije nije politika njegove vlade i da je Šešeljeva politika štetna za Srbiju, “jer bi je vratila u prošlost i gura je u izolaciju”. Druga je, naravno, stvar da li je Vučićeva politika u tom pravcu doista konsekventna i dosledna, diskusija o tome je neizbežna.

Inače, ova Vučićeva izjava direktno je suprotstavljena ne samo Šešeljevim političkim ciljevima, nego i ciljevima niza drugih političkih grupacija u Srbiji, koje danas smatraju da je kucnuo njihov čas. Ona je ne samo logična, sa gledišta zvaničnog “evropskog puta Srbije” već 16 godina, nego je istovremeno fokusna tačka svih ozbiljnih razloga za politiku pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, politiku koja je inače “uzdrmana” raznovrsnim tekućim problemima ne samo Srbije nego i EU. Jer, ako je nešto štetno za Srbiju, nemoguće je dokazati da je to isto legitimni nacionalni interes “svih Srba sveta”, a naročito onih iz susednih država. Tek onog trenutka kada neko doista uspe da pokaže neke valjane argumente u prilog tezi da je politika stvaranja Velika Srbije rentabilna i moguća u 21. veku, a ne štetna po dugoročne interese Srbije, razgovor o alternativi imao bi čvrstu podlogu.

Međutim, “priče o alternativi” nisu ni loše ni dosadne same po sebi. To se svako može uveriti ako prelista tek izašlu knjigu “Alternativna istorija Srbije” beogradskih istoričara Predraga J. Markovića i Čedomira Antića. Možda je prejako reći da su se ovi autori kod nas prvi okušali u žanru “kontrafaktualne istorije”, s obzirom na niz petparačkih publikacija i feljtona, skupštinskih govora i pompeznih kafanskih izjava mnogih naših javnih delatnika poslednjih decenija – koji su ignorisali realna istorijska fakta i izmišljali “nova istorijska otkrića” koja sve iz temelja menjaju.

No, žanrovski gledano tačno je reći da su Marković i Antić zapravo prvi naši pisci istoričari koji su na večita pitanja “šta bi bilo da nije ovako kako je bilo, to jest da je bilo drugačije” ponudili odgovore oslonjene na druga istorijska fakta i dinamiku sličnih istorijskih procesa. Pojednostavljeno, bar ja tako shvatam literaturu “kontrafaktualne istorije”, taj žanr je u stvari analitičan i vaga posledice jednog ili drugog, trećeg i “entog” rešenja. Inače, u Evropi je ta literatura već raširena, a moglo bi se reći da je i u intelektualnoj modi (šta bi bilo da je Hitler pobedio, itd).

Inače, kad je već reč o ideji Velike Srbije, oba autora su se u spomenutoj knjizi, istina na suviše sažet način, okušala na toj temi i oba autora su ukazala na niz protivrečnosti i teškoća koje bi izazvala njena realizacija. Antić je, inače, svoj prilog na tu temu naslovio: “Da je 1918. stvorena ujedinjena srpska država”, a Marković sa “Srbija do Karlobaga ili bar do Rta Ploče”. Oni su ovom prilikom uglavnom govorili o čisto političkim posledicama stvaranja Velike Srbije u vremenu kada je ta stara ideja bila “na dnevnom redu istorije” (nakon Prvog svetskog rata), ali su posledice jednog, drugog ili trećeg rešenja uglavnom “dovukli” do Titovih vremena, izbegavajući tako da nešto više i opširnije kažu o reinkarnaciji te ideje u nekim prilično uticajnim političkim krugovima Srbije na prelazu iz 20. u 21. vek.

Kada bih imao dovoljno istorijskih znanja, ja bih tu ideju analizirao i sa gledišta njenih današnjih ekonomskih posledica na stanje u savremenoj Srbiji. Zamislite, na primer, da je Milošević sa Tuđmanom i Kučanom tako podelio SFRJ – da Hrvatsku i Sloveniju ostavi na miru, a za to dobije gotovo sve ostalo. Srbija bi tako bila i teritorijalno veća i mnogobrojnija po stanovništvu, ali bi ekonomske prilike u toj kontrafaktualnoj Velikoj Srbiji bile daleko gore i od inače loših u savremenoj Republici Srbiji.

Nemam ovde ni volje ni prostora da izađem s nekim konkretnijim procenama, ali verujem da bi i inače mali BDP per capita današnje Srbije bio daleko manji od niskog proseka koji bi se mogao izračunati na osnovu današnjih podataka za Srbiju, Bosnu, Crnu Goru, Kosovo i Makedoniju, državnih entiteta koji su poslednjih decenija dobili veliku spoljnu pomoć, a na koju ni oni, a ni Velika Srbija u celini, ne bi mogli računati. Grubo rečeno, Srbija i Vojvodina bi praktično morale ekonomski izdržavati sve anektirane oblasti, pa bi opšte siromaštvo bilo užasno i ono bi se moglo kontrolisati samo najsurovijim metodama policijske države. Takvu perspektivu očigledno nikakva, pa ni “kontrafaktualna istorija” ne može da zamisli i opiše, ali je neverovatno da se s njom na usnama i danas može ući u Narodnu skupštinu Srbije.

Novi magazin, 08.04.2016.

Peščanik.net, 09.04.2016.