Uprkos nenadjebivo-veselim obećanjima iz Glavnih Štabova srpskog predsednika (Tadić) i srpskog premijera (Koštunica) da je 10. decembar sasvim običan, dosadan ponedeljak zvani Monday, Monday i da će se, dabome, dakako, nego šta, majke mi, sadržajni i lascivni razgovori s tzv. Albancima nastaviti ne samo idućih meseci, nego će trajati godinama, što da ne – decenijama, nema, bre, tog vremenskog roka koji bi sputao vascelu srpsku ljubav ka diplomatskom rešenju; uprkos psihodeličnim uveravanjima da tzv. Kosovo neće i ne sme, taman posla, daleko bilo, ne dolazi u obzir, pomenutog ponedeljka proglasiti nezavisnost, jer je Amerika – piše senzacionalno dobro obaveštena „Politika“ – mentalno raspolućena i totalno neodlučna, Evropa se usrala od straha, Belgija se raspada po nacionalnim šavovima, srećom da betonske stubove Svetske Demokratije & Slobode drže na svojim plećima Srbija i njena maloletna sestra Republika Srpska, podržane raketnom mehanizacijom najvoljenije Rusije, pa je sasvim izvesno da od podle kosovske nezavisnosti nema ništa, plaše mečku rešetom; uprkos širokom osmesima srpskih pregovarača koji izgledaju kao da su danima inhalirali ruski gas, Srbija je – za svaki slučaj, ne daj bože, pomozi bože – svoju borbenu gotovost podigla na najviši nivo, o čemu svedoči Državna Odluka da se u Novu Kosovsku Bitku uključe najveći srpski junaci: Velimir Bata Živojinović, Ljiljana Ugrica Smajlović, Nemanja Emir Kusturica, Bora Đorđević ili, iz okova duboke prošlosti izvučen mučenik Miki Jevremović!
U odsustvu nepravedno zatočenog Legije, starešinstvo nad ovom Jedinicom za Specijalne Propagandne Operacije preuzela je para-nevladina organizacija „Aktivni centar“ koja će, obavešteni smo – kroz televizijsku i billboard kampanju – građanima Srbije otkriti vaseljensku istinu da je „Kosovo – Srbija“, koristeći urnebesne dramske slogane poput „Kad nekog tuku, ja ne okrećem glavu“, „Kad neko pati, ja ne ćutim“ i „Kad neko plače, ja ne zatvaram oči“. Da je čitava EPP akcija poprimila razmere šizofrenog patriotizma, svedoči izjava nekakvog potpredsednika „Aktivnog centra“ koji upravo u „Politici“ seiri da je važno da se „društvo u Srbiji angažuje u očuvanju Kosmeta, verujući da odluka o budućem sastavu Pokrajine zavisi i od glasa svakog građanina Srbije“. Ušuškani u blaženi orgazam golom činjenicom da je upravo glavna urednica „Politike“ (Ugrica-Smajlović) svojom vojničkom frizurom jedan od zaštitnih znakova ove kampanje, urednici „Politike“ previše su se opustili i u tekst pustili izjavu još jednog od učesnika ovog Kosovskog karavana, glumca Dragana Jovanovića kojem je izletelo: „Mislim da svako treba da pomogne da ne damo Kosovo tako lako“. Dakle, daćemo Kosovo svakako, samo ne tako lako kako neprijatelj očekuje!
Bolesni kut ove akcije obeležava prisustvo Velimira Bate Živojinovića koji samo što ne umre pred kamerama dok poručuje da je Kosovo deo Srbije, ali ništa manje ni prisustvo Mikija Jevremovića za kojeg se verovalo da je nestao ili umro nakon što je pre četrdeset godina imao svoj prvi i popslednji hit „Pijem“; zaprepašćenje na ivici bola je pojava gitariste Yu-grupe Žike Jelića koji je u sedmoj deceniji života dočekao svoj prvi politički angažman, baš kao i nesrećna Slađana Milošević kojoj je ovo retka prilika da je se neko seti u njenim postmenstrualnim penzionerskim danima.
Ovaj očajnički državnički potez – da Nemanja Kusturica u društvu četnolikog Bore Đorđevića brani Srpstvo, uz terciranje glumca Dragana Bjelogrića, nekadašnjeg fudbalera Dušana Savića, samoproglašenog pevača Marka Bulata ili Srbende kakav je Sergej Trifunović – smehotresna je politička slika današnje Srbije kojoj na raspolaganju, kad potroši svoje plaćene novinare, plaćene reditelje, plaćene glumce i plaćene pevače, preostaje samo Dodikova Republika Šumska, voljna i presrećna da postane delom Srbije bez Kosova a umesto Kosova!
Praktične ideje kako da rasturimo Bosnu i Hercegovinu, otmemo Šumsku i Srbiju zapadno proširimo sve do Banja Luke – jer je, gle sad, gotovo izvesno da će Kosovo postati nezavisno – prosto zatrpavaju jedna drugu; neki dan je šef srpskih socijalista Ivica Dačić predložio da onog istog dana kad Kosovo proglasi nezavisnost, Srbija „odmah prizna nezavisnu Republiku Srpsku“; iz svog kabinetskog vilajeta javio se prof. Dr Nenad Kecmanović i poručio u „Glasu javnosti“: „Treba otvoreno i glasno insistirati da su Kosmet i Srpska potpuno simetrični slučajevi i da se u oba slučaja mora analogno postupiti. U najmanju ruku na sve što dobiju Albanci u Srbiji imaju pravo i Srbi u BiH. Kažem ’najmanje’ jer su Srbi u BiH i do raspada SFRJ bili konstitutivni narod, a Albanci nacionalna manjina. A ako je sadašnja 90-procentna koncentracija Albanaca na Kosmetu argument za međunarodnu zajednicu, zašto isti argument ne bi bilo i aktuelnih 90 procenata Srba u RS. Ako je to posledica etničkog čišćenja na jednoj strani onda valjda ni na drugoj strani nije posledica etničkog turizma. Kažu nam: neće Albanci da žive u Srbiji zbog Miloševićeve politike na Kosmetu, bez obzira na to što su sada na vlasti političari i stranke koje su smenile SPS i njenog lidera!. Dobro, ali, eto, neće isto tako ni Srbi da ostanu u BiH zbog Izetbegovićeve politike, koja im je osporila status konstitutivnog naroda i pravo na samoopredeljenje, pogotovo zato što su u Sarajevu i sada na vlasti Alijini sledbenici i njegova stranka. Ako to već nije zgodno da to učine ovdašnji vodeći političari, jer treba da insistiraju na Rezoluciji Saveta bezbednosti UN koja barem formalno štiti vanjske granice Srbije, onda bi barem mediji mogli da lansiraju varijantu „Kosmet za Republiku Srpsku!“, koja ne mora da bude jedina, ali je sigurno realnija od one Ahtisarijeve. Sunarodnici preko Drine bi bili oduševljeni!“.
A kako bi tek bili oduševljeni Nemanja zvani Emir, Ugrica zvana Smajlovićka ili ex-nogometaš Dušan Savić zvani Dule koji iz slobodnog udarca ovako zakucava: „Raspad Sovjetskog Saveza i Jugoslavije je udarac na Pravoslavlje, na Rusiju i na Srbiju. Pravoslavlje je prava vera i ovde su prave vrednosti. Ne u Evropskoj Uniji koja je nešto deseto. Ovde su prave duhovne vrednosti. Srbija mora da ima političare koji će da kažu ’ne’ Evropskoj Uniji i da rade na Savezu pravoslavnih država: Crna Gora, Republika Srpska, Bugarska, Rumunija, Grčka, Ukrajina, Rusija, Belorusija. Ta karta ne može da stane na sto kolika je!“.
Prevedeno na novobošnjački, najebali ste!
BH Dani, 16.11.2007.
Peščanik.net, 15.11.2007.
