Od te gluve ponoći, kada je na snagu stupio novi zakon o informisanju, Mlađan Dinkić i Boris Tadić mogu da budu zadovoljni. Na kraju su dobili priznanje čitavog društva – od retkih kritičara zakona do tabora braniteljke novinara ratnih huškača, Ljiljane Smajlović.
Upotrebom pojmova kao što su: kršenje demokratske procedure, izglasavanje bez javne rasprave, prošvercovani predlog zakona – kritičari zapravo podrazumevaju da društvo kojim Tadić i Dinkić vladaju jeste demokratsko – samo su izmene zakona, nažalost, tu sliku pomutile. Njihova kritika je takva da u stvari laska vlastima.
Što su glasnije kritike da su izmene zakona o javnom informisanju demonstracija sile ili da se iza njih krije namera političke elite da se obračuna sa Kurirom, to su oni koji su prozvani zadovoljniji. Boris Tadić i Mlađan Dinkić sigurno su zaprepašćeni tolikom pažnjom i prostorom koji im se otvara da se podsmevaju, s jedne strane Ljiljani Smajlović i braniteljima kolega koji su podstrekavali neuke na zločin, a s druge svima nama koji smo se upleli u mrežu rasprave o sadržaju zakona. Da se razumemo, kakav god da je zakon, on je samo mrtvo slovo na papiru; sve dok izvršna vlast ne dozvoli da bude kontrolisana, njene odluke će zavisiti samo od političke samovolje zasnovane na sebičnim interesima pojedinaca.
Teret gluposti ili namere (ne-daj-bože) za ovaj uspešno izvedeni manevar prebacivanja odgovornosti snose LDP i NUNS. Ko će od sada moći ozbiljno da zameri Tadiću na savezu sa portparolom devedesetih, Ivicom Dačićem, a da kao odgovor ne dobije predsednikov prst uperen u Čedomira Jovanovića. Ili, ko će Dinkiću moći da kaže da je pomoću tog istog Kurira srušio vladu Zorana Živkovića i tako omogućio nekoliko godina Koštunicinog mraka nad Srbijom, kočenja reformi i evropskih integracija koje je započeo ubijeni premijer Zoran Đinđić – ako pored Dinkića sedi NUNS i klima glavom.
Časnim namerama uvođenja reda u medijski enterijer Srbije suprotstavljaju se licemerne sile oličene u urednicima medija i partnerima u samoj vladi. Ministra Dinkića to, međutim, nije iznenadilo jer, kako kaže – i to zamislite gde – u tabloidu Press: on uvek očekuje otpor u svim profesijama, pa i u novinarstvu. Ni neverstvo partnera iz vlade za njega nije problem: iako je Dačić “bio licemer u pogledu zakona” pre samo mesec dana, danas “obojica žele nastavak saradnje, i da se problemi što pre zaborave”.
Nakon razgovora sa Hans Ola Ustadom, ministar ekonomije je još sigurniji da je ovaj zakon usklađen sa sličnim zakonima u Evropi. Kako kaže, šef OEBS-a ga je podržao u borbi protiv onih koji šire najgore laži. To, međutim, nikada i nije bilo sporno, za razliku od same procedure donošenja izmena i dopuna zakona o informisanju. Šef OEBS-a je izjavio da bi javna rasprava trebalo da traje najmanje mesec dana, a o ovako osetljivim pitanjima i duže. Srbiji je za razmišljanje o posledicama novih zakonskih rešenja ostavljeno skoro celo leto, ali ne zbog toga da bi se razmotrile eventualne izmene u zakonskim rešenjima. To nije bilo moguće, jer je rasprava o zakonu bila završena. Kako je to objasnila predsednica skupštine, leto je služilo tome da se poslanici odmore i da se pripreme tehnički uslovi za glasanje. Uviđavno.
Ako je suditi po izjavama Čedomira Jovanovića, vlada bi pala da joj u pomoć nije priskočila poslanička grupa LDP-a i, umesto stranke Slobodana Miloševića, podržala zakonski predlog. Zašto bi vlada pala? Pa zato što bi se Dinkić uvredio i izašao iz vlade. Lider LDP-a u tom kontekstu nije pominjao Dinkića, već je rekao da će LDP spasiti Srbiju od lopate Tomislava Nikolića.
Jovanoviću je sigurno jasno da usvojeni amandmani nisu bitno popravili zakon. A i da jesu, LDP bi ga unapredio amandmanima radikala i naprednjaka.
Peščanik.net, 09.09.09.
