Kolone dične radikalije srpske sa znamenjima i partijskim ripidama hodaju ulicama Beograda i prete i kunu – ni manje ni više nego prvom ustavnom faktoru u državi, B.Tadiću. Prete mu smrću i kunu ga do devetog kolena. Neka gospođa Vjerica mu predviđa sudbinu poslednjih Obrenovića i Z. Đinđića. Kune i preti kao zadušna baba i sve upućuje na to da se ne šali, jer radikali su uvek držali reč. Baca čini radikalske i poziva SPC da – valjda zajedno sa njom – sastave spisak svetaca i prokletih izdajnika.

Mučno i grozno i jasno zbog čega mnogi ćute. Mučnina i strah su svojstveni ljudima u sluđenim vremenima. A mi u senci Apisovoj ne živimo od juče, jer ko ga sve nije zazivao ovih godina – njega krivokletnika bez trunke ljudske i oficirske časti.

I u toj mučnini i takvom mučenju nastaje i ovaj uzaludni zapis koji je – mi to znamo sigurno – malo kome potreban.

I dok se istinoljubiva glasila beogradska raspamećuju pričama o slavnome doktoru Dabiću, on već putuje u Hag kao izvesni R. Karadžić, i to glavom i legendarnom bradom.

Zbunila se i SPC. I u njoj ima onih koji znaju u šta ih gospođa Vjerica uvlači, ali nije malo ni onih koji bi doktora Dabića pravo u ikonostas. A on je odavno ”prebukiran” sličnim likovima svetaca i osvetnika. Ima u SPC mnogo ljudi koji znaju da je kletva greh i bezumlje, ali ima i onih koji bi ovim arhajskim i primitivnim činom u svako doba prizvali zlo svome bližnjem. I učinili ga – a to nam ni u Crkvi ne bi bilo prvi put. Ima u njoj mnogo krivokletnika.

Ako Boga znate, nije doktor Dabić nikakav tihovatelj ili isihasta već hajduk balkanski. U svojoj poruci jataku i sinovcu on kaže: – “Ne treba da se brineš, jer ti si to hajdučki odradio”. Valja li kome reći da niko ne može biti ni zločinac ni svetac ako se to ne dokaže razumnim i dovoljnim dokazima koje većina ljudi prihvata. Kakav isihazam i monaško tihovanje. Sačekajmo Sud, jer samo oko Srebrenice “fali” nekih desetak hiljada ljudi.

A ako smo kod poslednjih Obrenovića, Evropa Srbiji decenijama nije oprostila majski prevrat. Tadašnji prvi čovek naše Crkve, Inokentije, u doba venčanja Aleksandra i Drage bio je naredio jektenije u crkvama u slavu kralja i nove kraljice. Nju je nazivao “golubicom i gugutkom na srpskome prestolu”.

Posle njihovog ubistva, kada su ubice izvikale kneza Petra Karađorđevića za kralja Srbije, na blagodarenju u Sabornoj crkvi isti taj Inokentije je odao priznanje ubicama kao “hristoljubivom vojinstvu što je uklonilo tiranina s lica zemlje”. Krivokletnik je naredio građanima Beograda da okite kuće u čast Apisovih crnorukaca, a sam je okitio crkve.

Ali nije SPC tada ipak ćutala – oglasio se prota D. Ruvarac u zvaničnom glasilu Srpske patrijaršije “Srpski Sion” i jasno poručio – broj od 10-31.maja 1903 – da je to “nova ljaga na srpskom obrazu”. On je osudio krivokletnike i među njima i mitropolita Inokentija i groznim rečima ga obeležio kao učesnika “srpske bruke i sramote”.

Ne bi bilo loše da požutele strnice ovih listova prelista i mnogi jerarh u SPC ovde i sada i da ne žuri – ima mesta i vremena za prave svece i heroje. Dobro bi bilo mnogima da pogledaju koga je blagoslovio patrijarh Gavrilo u noći 27.marta 1941, jer je bio pravi čovek Crkve i patriota – Nemci su ga odmah lišili slobode i utamničili.

Toliko o kletvama i zakletvama krivokletnika – ostalo je stvar državnog tužioca.

Sve je rečeno u jevanđeljima o kletvi i o krivokletnicima i nema potrebe – a nema se ni kome – to sve navoditi. Ipak teško je zaobići ono divno mesto iz Mateja – 26.74. – a tiče se iskustva samog apostola Petra u paraboli o zaklinjanju –

“I tada se poče kleti i proklinjati da ne zna tog čovjeka. I odmah zapjeva pijetao. I opomenu se Petar riječi Isusove što mu je rekao: dok pijetao ne zapjeva, tri puta ćeš me se odreći. I izišavši na polje plaka gorko”.

I stare knjige i novine o nečem govore – vreme je da i SPC pripazi na svoj simbol crvenog petla i da ne hita.

Sud će dokazivati da li je doktor Karadžić zločinac, a za svece i svetitelje nikada nije kasno.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 30.07.2008.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)