Foto: Mina Milenković

Foto: Mina Milenković

Na pragu žetve pšenice i sa početkom prikupljanja ovogodišnjeg roda malina ponovo je pokrenuto pitanje po kojim cenama će se moći prodati ova dva od tri najvažnija poljoprivredna proizvoda Srbije.

Seljaci su, dakako, i ovoga puta nezadovoljni cenama koje su na vidiku, pa gunđaju na državu koja, istina, nije više glavni otkupljivač, ali i dalje ima u svojim rukama niz instrumenata ekonomske politike s kojima može uticati na njihovu tekuću zaradu. Zanimljivo, u tim raspravama o cenama žita i maline, koje u velikoj meri određuju svetske berze i tržišta, najmanje se spominje kurs dinara prema svetskim valutama, mada on prilično značajno utiče na konkurentnost naše poljoprivrede na svetskim pijacama. Problem je prisutan već godinama – otkako je dinar “najjači” baš u mesecima kada se sklapa finansijski bilans godišnje proizvodnje pšenice i malina.

Naime, to je notorno, što god je dinar “precenjeniji” prema korpi svetskih valuta, to su domicilne, to jest domaće otkupne cene, niže u dinarima jer one kalkulativne (“troškovne”) u takvom slučaju ne mogu da se “uklope” u one svetske, berzanske. Ove godine, ovog juna, naizgled se ništa dramatično nije dogodilo na planu “jačanja” dinara, ali i mali procenti tog jačanja ne idu naruku proizvođačima pšenice i malina. Naime, dinar je polovinom ovoga juna u odnosu na polovinu prethodnog maja ojačao 0,7 odsto, a u odnosu na početak 2017. godine za jedan odsto. Na godišnjem nivou, on je prema junu prošle godine jači 0,9 odsto. Dinar je čak prema američkom dolaru u poslednjih mesec dana ojačao 3,9 odsto, a pšenici je, kao i nafti, ta svetska rezervna valuta i dalje važan reper (podatke citiramo prema Politici od 16. juna ove godine).

To “sezonsko jačanje” dinara, baš oko juna, u Narodnoj banci tumače, s jedne strane, dolaskom velikog broja gastarbajtera na letnji odmor u domovinu, što pojačava ponudu deviza, kao i glavnom sezonom stranih investicija, što takođe primorava centralnu banku na značajan otkup stranih valuta. Nemoguće je, naravno, u nekoliko rečenica temeljno analizirati ozbiljnost ovih argumenata u korist tekuće kursne politike koja je, navodno, usmerena na sprečavanje krupnih oscilacija pariteta dinara prema deviznim sredstvima, ali se načelno mora izneti primedba da Srbiji, njenim izvoznicima i proizvođačima realnih vrsta robe ne odgovara precenjeni dinar. A da je precenjen, u krajnjoj liniji, vidi se i po upadljivoj stagnaciji, pa i opadanju, cena žita i malina, mada na te cene u svetu utiče još niz drugih – krupnih faktora.

Kad je reč o ceni pšenice, koja je u Srbiji jesenas zasejana na oko 530.000 hektara (70.000 hektara manje nego 2015. godine), na stagnaciju i pad cena utiče i jednostavna činjenica da se nova žetva dočekuje sa oko 500.000 tona “stare pšenice” iz prošlogodišnjeg roda, pa nije čudno što je trenutno cena kilograma oko 15 dinara, što je otprilike slično prošlogodišnjoj ceni u ovo doba – iako će ovogodišnji rod biti manji za oko milion tona (što zbog manje setve, što zbog lošijih vremenskih uslova). Dakle, očekuje se rod hlebnog žita od oko 2,2 miliona tona. Državne robne rezerve, inače, još ne saopštavaju da li će ove godine uopšte otkupljivati žito, pa se otuda i ne izjašnjavaju o projekciji cena po kojima će se to obaviti. Seljaci smatraju da bi fer cena ovogodišnje pšenice bila oko 18-19 dinara (koliko je zimus i dostizala), s obzirom na tekuću (nisku) inflaciju i troškove zakupa zemlje, koji su prošle godine nešto porasli (za one koji zakup državne zemlje uopšte i plaćaju).

Kod cena malina koje se ne povećavaju iako se očekuje mnogo manji rod nego prošle godine (ne samo u Srbiji nego i u svetu), problem se ponovo kristališe oko navodne kartelizacije onih koji su vlasnici hladnjača i izvoznika. Tu je teren za intervenciju države doista klizav i teško je proceniti da li bi državne investicije u “javna skladišta” doprinele sigurnosti proizvođača. Jer, teško je očekivati da ona može, poput modela koji proizvođačima soje nudi “Viktorija” iz Bečeja, obezbediti da se u te hladnjače lageruje malina seljaka, a da oni imaju opciju da je prodaju kad to hoće i kome hoće i da se tek tada obračunava cena skladištenja ili uopšte ne obračunava ukoliko se roba proda skladištaru po ceni koja njemu odgovara.

Novi magazin, 30.06.2017.

Peščanik.net, 30.06.2017.