Centri za socijalni rad političkim strankama služe kao spona sa glasačima koje je najlakše uceniti – uslovljavajući dobijanje socijalne pomoći partijskim angažmanom, glasanjem ili vraćanjem dela novčane pomoći stranci. Crta je predstavila rezultate istraživanja o tome. Autori istraživanja, Marija Stefanović i Danilo Vuković, obavili su 27 razgovora sa zaposlenima u centrima za socijalni rad, među kojima su voditelji slučaja, supervizori, rukovodioci službi, direktori, kao i eksperti u socijalnoj zaštiti. Govori Marija Stefanović iz Crte. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Nisu još raspisani izbori, ali je predizborna kampanja očigledno počela. To vidimo po šatrama i volovima raznih vrsta, koji se šetaju po Srbiji. E sad, naravno, to je signal mnogima u javnim preduzećima, u državnim institucijama, direktorima, pre svega v.d, da je kampanja počela i da je počeo frontalni napad na birače. Na to smo se dosta navikli.
Međutim, postoji jedna oblast u kojoj je takvo ponašanje mizerno i okrutno, rekla bih čak i gnusno, a to je naravno oblast socijalne zaštite, jer tu govorimo o ljudima koji žive ispod linije siromaštva, koji se bore, njih 180 hiljada, da dobiju 10 hiljada dinara mesečno. Ko sve spada u tih 700 hiljada ljudi koji su korisnici usluga centara za socijalni rad?
Marija Stefanović: Kao što ste rekli, čini se da je ta priča o centrima za socijalni rad najstrašnija. Zašto? Zato što tu političke stranke vide prostor za manipulaciju, znači da se centri za socijalni rad koriste da se dođe to najugroženijih. Kada dodamo tome podatak da u Srbiji trenutno imamo oko pola miliona ljudi koji žive u apsolutnom siromaštvu, i kada dodamo tome da milion i po ljudi živi u riziku od siromaštva, a onda preko još podatak da je stopa subjektivnog siromaštva, znači onako kako građani procenjuju, da li imaju uslove u toku jednog meseca, to je skoro polovina građana Srbije koji smatraju da ne mogu da sastave kraj s krajem.
Vi ste i počeli time o izborima, ali ovo stanje, ova atmosfera, ona je takva i pre ove najave o izborima, i taj mehanizam zastrašivanja radi, a ovde se centri za socijalni rad koriste upravo sa jedne strane da političke stranke dođu do korisnika, i to zloupotrebljavajući informacije o ličnosti, odnosno spiskove korisnika usluga, i sa druge strane za potkupljivanje potencijalnog glasačkog tela, i to stranke najčešće čine tako što zloupotrebljavaju javne resurse.
Svetlana Lukić: Često govorimo o materijalnim davanjima, dakle socijalnoj pomoći novčanoj, koja iznosi negde oko 10-11 hiljada mesečno. Tu direktan prolaz imaš prema nekome: dobićeš ili nećeš dobiti taj novac. Centri za socijalni rad često presuđuju i u brakorazvodnim parnicama, o tome kome će pripasti dete, je l’ tako?
Marija Stefanović: Tako je. E sada, kada govorimo o klijentelizmu u centrima za socijalni rad i pritiscima, mi obično kad kažemo politički klijentelizam, mislimo da se traži samo politička podrška. Međutim, ovo istraživanje nam pokazuje da političke stranke traže i drugi vid pomoći i podrške. Pored političke, tu je i stručna, i to je ovo o čemu vi pričate kad kažete da ne govorimo samo o tome da su to materijalna davanja, nego da su, i to je ono što su nam zaposleni u centrima za socijalni rad pričali, da su sami bili pod pritiskom, oni lično ili neko od njihovih kolega, da svoje stručne odluke prilagođavaju stranačkim, partijskim interesima.
To znači da pored toga što će neko van procedura da tretira neki predmet u vezi sa osobom koja je bliska političkoj stranci, tako što se dešava da neko urgira, da li je direktor centra, da li neko iz opštine ili direktno iz političke stranke, za nekoga, po pitanju hraniteljske porodice ili prilikom razvoda, pa kome će pripasti dete, čak smo i o tome slušali u intervjuima, da i tu ima urgiranja po političkoj liniji, znači da dolaze prosto direktive kako bi trebalo nešto da se desi, pogotovo još ako je neko finansijer stranke. Znači, imamo stručnu podršku koju zahteva stranka i pored toga imamo i finansijsku podršku.
Sada smo malo bolje shvatili takozvani sistem donacija. To znači da kada je neko dobio posao preko stranke ili ušao u neku vrstu klijentelističke razmene sa strankom, da je on u obavezi da deo svojih primanja da stranci, pod znacima navoda, da vrti. Pa smo onda čuli sad od zaposlenih, na primer, da su direktori centara za socijalni rad, neki, morali 20 hiljada dinara da vrate stranci, da su neki zaposleni u administrativnim i tim tehničkim, nestručnim odeljenjima, službama, je l’, da su oni davali 5% od svoje plate, i tu su i korisnici, ali sad kada uzmemo u obzir jednokratnu pomoć koju najčešće deli opština, njima to znači, njima tih 5 hiljada dinara znači. Ali ono što smo mi zabeležili jeste da su i sami korisnici, pogotovo uoči izbora, ucenjivani da neće dobiti tu jednokratnu pomoć ako ne daju glas određenom kandidatu ili stranci, a onda i kad im je data ta pomoć, onda moraju deo da vrate.
Mi smo prošle godine imali slučaj u jednom neformalnom romskom naselju, gde su stanovnici, svi stanovnici neformalnog romskog naselja bili ucenjivani da moraju da, rečeno im je: Okej, opština deli jednokratnu novčanu pomoć, naravno uoči izbora, nećete je dobiti ukoliko ne date glas za tog i tog. Oni su prosto to radili šta je od njih zahtevano, jer su bili zastrašivani i zato što im taj novac znači, zato što im je prećeno i ucenjivani su, i da su oni posle nama pričali da su morali da vrate pola, od tih 5 hiljada dinara koliko su dobili, oni su 2 i po morali da vrate povereniku stranke, znači taj koji im je i sredio tu pomoć. I mi zaista vidimo da se tu trguje i ljudima, i javnim resursima. Znači pravi se biznis u sferi socijalne zaštite.
Svetlana Lukić: Vraćam se ponovo na te spiskove. Dakle, zakon o socijalnoj karti zahteva da se prikupi 130 podataka raznih o ličnosti. Onda direktor ili centar za socijalni rad stranci ustupi spisak na toj i toj opštini, i onda ona može ciljano da gađa koga hoće, i da zna kome šta treba. Nekome treba da mu pripadne dete, a nekome treba tuđa nega i pomoć…
Marija Stefanović: Socijalno stanovanje nekome… Mehanizam je, verovali ili ne, još banalniji. Zašto? Mi kad smo krenuli da razgovaramo sa ljudima koji su zaposleni u centrima za socijalni rad, mislili smo da postoji neka procedura, i da to ispod žita što se dešava, da je jako teško da se odradi. Međutim, stvar je još gora, a sada ću navesti jedan stvarno ilustrativni primer jednog centra za socijalni rad, koji se slučajno nalazi u istoj zgradi gde i opština. Nama sagovornica u intervjuu kaže, jer imala je situaciju kada je predstavnica humanitarne organizacije, čiji je zapravo osnivač politička stranka, došla kod nje i rekla: Slušaj, mi delimo humanitarnu pomoć, daj mi spisak. I ona je bila: Pa kako da ti dam spisak, to je protivzakonito. Ne, moraš da mi daš spisak, poslali su me odozgo, a gore, na spratu, je opština. Ona je onda otišla kod predsednika opštine i prosto rekla: Neko je došao iz stranke da mi traži spisak, kako ja to mogu da dam, s tim što je ona došla s namerom da se tu nešto sankcioniše, da se preduzme nešto, a pritom je taj predsednik opštine rekao: Pa ja sam je poslao. I na pitanje, ovo je ilustracija koliko je to internalizovano, koliko je legitimizovano u smislu da se više ni ne pravi drama oko toga, ona kaže: Kako možemo da prosleđujemo spiskove, a on kaže: Pa mi pomažemo tim ljudima. I kad smo je na kraju pitali: Pa dobro, šta se desilo sa tim, ona kaže : Pa to je završeno preko direktorke.
Obično se ta zloupotreba korisnika, ono što smo mi mogli da rekonstruišemo iz intervjua, vrši preko samih rukovodilaca, odnosno direktora centara za socijalni rad. Direktori jesu postavljeni, najčešće, kao politički podobni. Znači, oni su postavljeni sa misijom da štite partijski interes i da sprovode stranačku kontrolu. Kad smo pričali sa intervjuisanima, sa zaposlenima u centrima za socijalni rad, oni kažu čak i kad bi hteo neko da se pobuni protiv toga, oni vide sad svoju poziciju potpuno besmislenom, u smislu da nemaju poverenja, kao ni većina građana Srbije, nemaju poverenja u institucije, i da su više i oni postali tolerantni na to, to je već postalo dobar dan i njima. Još jedna ilustracija jeste da zaposlena priča da posle nekoliko dana nakon izbora su njoj dolazili ljudi sa papirićem iz političke stranke, iz opštine ili iz centra za socijalni rad.
Oni su došli kod nje, pošto ona radi na tim poslovima materijalnih davanja, za trijažu, i tim rečima su rekli: Mi smo došli po novac za glasanje. Znači, njima je neko obećao, iz političke stranke ili iz opštine, ili sam direktor centra, njima je neko obećao da će dobiti tu pomoć jednokratnu, preko centra za socijalni rad, i oni su došli za svoj glas po novac. Zaposleni kaže, pa znate kako, trijaža, to ko će šta dobiti, kome šta treba, to se vrši kod direktora. Znači, ne tamo kod onih zaposlenih koji inače rade trijažu, nego ako ti treba nešto uoči izbora, kaže, to je red ispred direktorove kancelarije. Lično on razgovara sa građanima i odlučuje ko će šta dobiti ili neće, odnosno ko je čiji.
Svetlana Lukić: Da. Da se vratimo na terminologiju koju razumem zašto koristiš, a korisnici su ljudi koji su u patnji različite vrste. Žive u ovoj zemlji, kao i mi ostali, ali su građani drugog, trećeg reda, ili su u porodičnim okolnostima da žive pakao u sopstvenim životima.
Marija Stefanović: Žrtve nasilja, žrtve porodičnog nasilja, da prosto i u razgovoru sa zaposlenima, prosto nismo mogli da verujemo koliko je to bez skrupula. Nema granice, nema te crvene linije. Slušali smo da je jedna žena koja je inače bila trudna i koja ima malo dete, da su je iz mesne zajednice ucenjivali, i rekli su joj: Moraš da ideš na miting. Moraš da ideš na miting, ukoliko hoćeš da dobiješ taj humanitarni paket. Mislim da je bio paket hrane, nebitno. I da je ona zvala centar za socijalni rad, znači radnicu sa kojom radi: Pa meni su rekli da moram, a ko će meni dete da čuva. Plus je ona žrtva nasilja, porodičnog. Znači to su strašne priče. Znači, kad kažemo korisnici, to su stvarno i oni koji su ekonomski deprivirani, socijalno deprivirani, koji su žrtve nasilja… ne ispašta samo konkretno pojedinac, nego svi ljudi oko njega. Znači, i deca…
Pa onda govorimo o tome da, na primer kada govorimo o pritiscima na zaposlene, tu posebno govorimo i o hraniteljima, to su pružaoci usluga. Znači, ne samo korisnici, već i oni koji pružaju usluge kao što su negovatelj i hranitelj, geronto domaćice… Mislim, mi smo to imali u istraživanju i prošle godine, da ih zovu iz centra za socijalni rad i kažu im: Ti moraš da ideš na miting, u suprotnom ti neće biti produžena licenca, nećeš moći više da budeš hranitelj. I tu sad, na čiju korist ili štetu to ide? Mislim, na štetu građana svakako, ali i na štetu dece, ne samo tog pojedinca.
Svetlana Lukić: Dece, invalida, nepokretnih…
Marija Stefanović: Svih, tako je. Znači, to su sad vrlo različite kategorije, ranjive grupe… najraznovrsnije. Ali poenta je da tih 700 hiljada ljudi zavisi od te institucije. Oni su u najzavisnijem položaju i tu se traži prostor za manipulaciju, to se zloupotrebljava, nečija nesreća i nepovoljne okolnosti se zloupotrebljavaju.
Svetlana Lukić: S obzirom na to da je u Beogradu malo teže, s obzirom na, da tako kažem, političko raspoloženje, utoliko će veći pritisak biti na takozvanu unutrašnjost, pogotovo imajući u vidu činjenicu da je na hiljadu stanovnika duplo veći broj ljudi koji su korisnici centara za socijalni rad nego u Beogradu. I onda vi sada sve snage možete da usmerite prema tim manjim mestima, opštinama ili gradovima u unutrašnjosti Srbije.
Marija Stefanović: Tako je. U svakom pogledu su manje sredine u nezahvalnijem položaju. Znači, nama podaci govore i o siromaštvu, da je izraženije siromaštvo u ruralnim sredinama na jugu i jugoistoku. Sve je to povezano, siromaštvo jeste jedan od uzroka ili, da kažemo, okidača za te klijentelističke mreže. Poenta je da je to institucionalizovano, to je sistemski. To nisu izolovani slučajevi, i mi možemo da govorimo, nama kvalitativna istraživanja kao što je ovo ne mogu da pokažu koliko je procentualno nešto zastupljeno ili koliko je izraženo, ali nam je jasno da govorimo o nečemu što je sistematski.
Klijentelizam je postao organizacioni princip i vlasti, vladanja, ali i samih ustanova, odnosno u ovim slučajevima to su centri za socijalni rad, ali zaista treba da tretiramo to kao studiju slučaja, zato što su ti mehanizmi i ti principi koje mi otkrivamo ovde zapravo paradigmatični. Oni se odnose na ceo javni sektor.
Svetlana Lukić: I na kraju, Marija, da se vratimo na centre za socijalni rad, ali u ovom smislu: pošto to dovoljno dugo traje i nema indicija da se tu nešto menja, postaje sve gore i gore, kao naravno i sve, onda celu jednu profesiju koja je u siromašnim zemljama kao što je ova užasno važna, a to su socijalni radnici, to su pedagozi i psiholozi koji rade u centrima za socijalni rad, koji su ocrnjeni iz mnogo razloga. A sa druge strane, oni su pod konstantnim političkim pritiskom predsednika opština, partijskih zaposlenika i tako dalje, i ne samo to, nego je sve više ljudi koji se njima obraćaju, a njih je sve manje, i onda oni imaju alibi da kažu: Pa dobro, imam 700 slučajeva koje treba da vodim godišnje, i onda će oni dići ruke. Prosto, to urušavanje cele profesije, sektora, tek će imati dramatične posledice.
Marija Stefanović: Tako je, i pogotovo što se sada dešava smena generacija u centrima za socijalni rad, i oni već rade u jako teškim uslovima. Hajde što imaju veliki broj predmeta, odnosno što je manjak stručnih radnika, uslovi u kojima oni rade, u smislu da nemaju dovoljno sredstava, nemaju resurse, nemaju alat za rad, nemaju nikakvu podršku od strane kolektiva, polarizacija se dešava u kolektivu kao posledica ove političke polarizacije, gde apsolutno novi ljudi koji dolaze u centar za socijalni rad isključivo dolaze preko partijske linije.
Direktor centra za socijalni rad je profesor geografije. Znači, neko ko uopšte nije iz tog sektora, znači ne poznaje sistem socijalne zaštite. Socijalni radnici jesu medijski eksponirani, ali kada smo ih slušali sada pod kakvim pritiskom rade… Bilo koja odluka koja treba da izađe iz centra kao njihova stručna odluka, prvo odlazi kod direktora. Znači, oni nemaju samostalnost, oni su konstantno pod pritiskom. I to je uvek rizik, kad slušate da je neko na primer dobio posao preko stranke, i onda svi kažu: Pa dobro, što je on pristao na to. Mi imamo generaciju koja sada dobija poslove, koja ne zna za drugu opciju.
I onda dolazimo do toga da se i sama institucija urušava tako što slabiš kadar, prosto ubacuješ nekoga u sistem ko nema ni interes da radi to što treba da radi, niti dovoljno znanja, a ovi koji odlaze u penziju zbog svega toga ne mogu na adekvatan način da prenose to institucionalno znanje, jer opet dolazimo do atmosfere u kolektivu gde, slušali smo o tome, da se na primer kada neko ode u penziju, pa imamo ona fiktivna radna mesta, da se umesto jednog zaposli četvoro koji imaju ugovor na određeno vreme, koji se drže na kratkom lancu, i koji se bave tu stranačkim aktivizmom, a ne socijalnom zaštitom, i to je ono, što vi kažete, stvarno jedno podrivanje institucije ali plansko, osmišljeno, sistematizovano, a ne stihijsko.
Svetlana Lukić: Kada recimo ombudsman pokrene neki postupak zbog nekih slučajeva tragičnih, zapravo, kao što je recimo bilo ovo Mirijevo, i onda su po medijima centri za socijalni rad ti koji su zatajili… očekujemo, ako ništa drugo od ombudsmana ili od nekih drugih institucija da pitaju malo češće šta se dešava u centrima za socijalni rad.
Ne sećam se da me je nešto toliko izbezumilo i iznerviralo kao ono što sam čitala pripremajući se za ovaj razgovor. To je izjava ministarke za porodicu Darije Kisić Tepavčević. Ona je rekla za tu devojčicu iz Mirijeva u parlamentu: Devojčici smo vratili osmeh na lice. Dakle, to ide sa vrha države, od ministarstava koja ne rade svoj posao, pa do poslednjeg zaposlenog dole, koji je ucenjen. Između toga u bezdan propada nekoliko stotina hiljada ljudi svakoga dana.
Marija Stefanović: Zato što se vrši politizacija i pojedinačnih slučajeva. Svaka ta priča o 700 hiljada ljudi ima neke šire posledice. Ne tiče se samo pojedinca. Ljudi koji imaju veći radni staž u centrima za socijalni rad, znači 30 godina, 35, oni su nekako pravili paralele kad smo ih pitali: Pa dobro, jel vi primećujete da se nešto menja, jel ovo uvek bilo ovako, kad je ovo počelo, oni su nama rekli: Pa da, bilo je, ali sada je totalno bez skrupula, u smislu da se sada sva sredstva koja su na raspolaganju koriste. To postaje modus operandi društva, ne modus operandi rada u nekoj ustanovi, ili vlasti, ili funkcionisanja političke stranke.
To je ono što mi živimo i mi prosto dolazimo do toga da je to toliko normalizovano da to više niko ni ne problematizuje. To nam priča zaposlena u centru kao anegdotu, da neko dolazi i traži novac za glas. Mnogo je tih ljudi koji su ucenjeni. Ako ćemo mi sve te ljude samo da pitamo: Pa što si pristao, to je tvoj problem, što si ti pristao to da radiš, mislim da tek onda nećemo ništa dobiti, jer to je veliki broj ljudi, i šta dobijemo? Znači, hajdemo mi koji stojimo sa strane i koji možda nismo sada, u ovom trenutku, u toj situaciji, a možda ćemo biti. Možda nam sada ne zavisi posao, možda nas niko ne ucenjuje, možda imamo platu za koju nas niko ne ucenjuje, možda smo zdravi. Ali može se desiti da dođemo u situaciju da i mi možemo da postanemo jedan od tih korisnika, i šta onda? Jel ćemo i sebi tada reći, pa dobro, pa što si pristao?
Što si išao tamo? Mislim, prosto, bolesne su smernice po kojima živimo, vrednosti, i to bi trebalo svakako da se ispravlja, a jedino, čini mi se, to možemo tako što ćemo da pričamo, tako što nećemo da osuđujemo ni te radnike koji su medijski eksponirani i koji su pod pritiskom, ni te korisnike usluga, nego da prosto kažemo: ej! I da to bude poruka bilo kojoj političkoj opciji. Svima, bez obzira, znači, da ta kultura politička mora da se menja, bez obzira koliko mi imamo zakon, taj folklor mora suštinski da se menja.
Svetlana Lukić: Jeste. Hvala puno na razgovoru.
Marija Stefanović: Hvala vama.
Peščanik.net, 19.10.2023.
Srodni link: VIDEO – Drugari, igrajte
