Približavaju se izbori i sa njima najezda upravnika, v.d. direktora, sekretara, poverenika… koji pokreću mehanizme pritisaka na birače da sebi i šefu obezbede nastavak divnog sna. Govore Raša Nedeljkov i Jovana Đurbabić iz Crte. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Za potrebe ovog razgovora ćemo Anu Brnabić tretirati kao predsednicu vlade, i pravićemo se kao da imamo vladu, samo da bih mogla da citiram njenu izjavu od juče ili prekjuče da je 79% preporuka OEBS-a, odnosno njegovih nadležnih tela, implementirano kada su u pitanju izborni uslovi, a bilo ih je 26. Međutim, paralelno sa tim, pišu pismo i ove opozicione stranke, njih 5, gde traže od OEBS-a, Evropske unije da te izbore a priori proglase nedemokratskim, netransparentnim i nepoštenim. Da li to uopšte može tako?
Raša Nedeljkov: Svakako da se tako nešto neće dogoditi. ODIHR nikada unapred ne daje bilo kakve procene. Prva važna stavka u procesu ocenjivanja stanja izbora jeste analiza OEBS-a u odnosu na ispunjenost onoga što je preporučeno na prvim prethodnim izborima, dakle to je u našem slučaju 2021. godina. U ovom trenutku ne postoji javno dostupan izveštaj OEBS-a kojim bi se pokazalo da su radili analizu tih preporuka. Pozvani smo, kao organizacija koja se bavi posmatranjem izbora, da učestvujemo u toj misiji OEBS-a za procenu stanja.
Dakle, sva je prilika da će tek u narednim nedeljama Srbija dobiti izveštaj po kome će ODIHR proceniti u kakvom se trenutno stanju nalazi zakonodavni okvir, odnosno status preporuka. Evropska unija se oslanja gotovo isključivo na izveštaje ODIHR-a. Mi smo uradili, u odnosu na javno dostupne podatke i procese koji su u našem društvu veoma tajni, netransparentni, pokušali da ocenimo, dakle, u kojoj meri su ispunjene preporuke ODIHR-a od 2022. godine, i došli smo do zaključka da je samo jedna preporuka delimično ispunjena.
Svetlana Lukić: Opozicione stranke, govorim pre svega o proevropskim, tvrde da uslovi nikada nisu bili gori, kao i da proevropska opozicija, znači ne računamo tu patriotski blok, Zavetnike, Dveri i ostale, nema podršku spolja da izdejstvuje bolje uslove. I ako će oni poslati punu posmatračku misiju, a može da se desi da izbore imamo već u decembru, šta oni mogu da urade za tako kratko vreme?
Raša Nedeljkov: Ono što ja mogu da kažem, uz veliku pouzdanost u odnosu na naše posmatranje od 2016. godine, jeste da svake godine smo imali eroziju izbornih uslova, i ono što je vrlo očigledno, kada imate sve lošije stanje, a ne primenjujete ništa od mehanizama kako bi to lošije stanje promenili, možemo očekivati situaciju da bude samo gora. Međunarodnim partnerima u Srbiji je, čini nam se iz onoga što imamo priliku da vidimo u medijima, glavni prioritet kvalitet dijaloga između Kosova i Srbije. Kvalitet demokratije, u koji spada i kvalitet izbornog procesa, nije. Saveznici za bolje izborne uslove, i građani Srbije vide isključivo sami sebe.
Da li ih možemo promeniti do 17. decembra, ako su recimo tada izbori? Pa ja mislim veoma teško, jer u zarobljenim institucijama, institucije koje su proterale dijalog iz kulture ponašanja, mi u takvim okolnostima da očekujemo, uz institucije koje nikad slabije nisu bile, jedina institucija koja funkcioniše je institucija predsednika republike; on je i šef kabineta vlade, i glavni ekonomista, i glavni lekar, i glavni poljoprivrednik, i glavni mesar, i sve je glavni, institucije ne postoje – e, tu u stvari leži jedan od najvećih problema, jer ukoliko imamo društvo u kome se različite profesije ne bore za integritet svojih profesija, za svoje institucije, političarima kojima je očigledno to u prirodi, i verujem da nismo u tom smislu specifični, ali na svu sreću u nekim demokratskim zemljama koje su nama ideal, imamo institucije i javnost koji su korektiv, medije koji su korektiv izopačenih ili korumpiranih pokušaja uzurpacije moći.
Došlo je do toga da građani više nemaju vere u sebe, misle da su svi političari isti, apatični su, i to je milje, to je okruženje koje odgovara upravo strankama na vlasti, jer ukoliko dovoljno ljudi koji bi možda glasali drugačije odvratimo od izbora, odvratimo od politike, odvratimo od bavljenja našim društvom, mi onda prepuštamo praktično jednom čoveku da bude glavni u svim temama, i da odlučuje o našim sudbinama bez bilo kakve kontrole.
Svetlana Lukić: Ova vlast tempira izbore u onom momentu kada smatra da može da ih dobije. Da li po tvom mišljenju možemo da očekujemo da će to biti 17. decembra?
Raša Nedeljkov: Okolnosti koje prate izbore, kao što je upućivanje zvaničnog poziva ODIHR-u da dođe u needs assessment mission, okolnosti sednica radnih grupa republičke izborne komisije, poruka koje viđamo u javnosti – u ovom trenutku mi se čini da se bliže izbori. Ali u tome upravo i leži najveći problem. Dakle, prvo pitanje koje ćemo postaviti ODIHR-u u ponedeljak, kada se budemo videli, jeste: za koje izbore ste došli da radite needs assessment? Jer mi u ovom trenutku nemamo zvanično raspisane nijedne izbore. Imamo i drugu devijaciju koju do sada nismo viđali, odnosno viđali smo sporadično kada su se recimo 2017. godine, paralelno sa izborima u Lučanima, nasilnim, pa čak i protivzakonitim putem, raspustile skupštine još 3 opštine kako bi se, to je bila taktika u tom trenutku, snage opozicije raspršile na bukvalno 4 strane, 4 dela Srbije.
Apsolutno nikakve posledice, niti pravne, niti političke, niti moralne, nikakvih posledica nije bilo u odnosu na tu situaciju. Sad imamo priliku da između 40 i 70 opština i gradova će možda imati izbore u decembru. To je i dobar primer da su izbori u Srbiji postali mehanizam održavanja na vlasti, jer kada non-stop raspisujete izbore, vi u suštini nikada nikome ne polažete račun, zato što uvek kažete: Pa evo, nismo stigli, imamo vanredne izbore. Kako možete da stignete da sprovedete reforme za koje su vam potrebne, recimo, 4 godine, ali evo, mi smo prošle godine imali izbore.
Kada imate informaciju da je, ako se ne varam, dve trećine visokopozicioniranih javnih funkcionera, postavljenih funkcionera, na privremenim ugovorima, koji bi trebalo da budu najprofesionalniji ljudi, u stvari ne rade i ne ponašaju se kako bi štitili te institucije i svoju profesiju, već štite sebe, jer im zavisi posao od produženja ugovora, odnosno da više nisu vršioci dužnosti.
Svetlana Lukić: Vaše saopštenje verovatno referira upravo na tvrdnju Ane Brnabić da su ispunjeni svi uslovi, 79% njih. Vi ste zajedno sa mnogim drugim organizacijama podnosili prijave posle prošlogodišnjih izbora… više ne znam kad su bili izbori, potpuno sam sluđena sa tim…
Raša Nedeljkov: Dvadeset druge.
Jovana Đurbabić: Gotovo svake godine ih imamo.
Svetlana Lukić: Šta su radile te institucije koje postoje, i plaćene su, i bezočno oportunistički se ponašaju, kako su one odgovarale na te vaše primedbe, od kojih sam neke videla, koje su potpuno jasne, ako nismo orangutani, zdrav mozak ti govori da to ne može tako u iole demokratskoj zemlji. Dakle, kako su se one snalazile u tim momentima?
Jovana Đurbabić: Ono što su ključni problemi izbornog procesa, to pre svega jeste sloboda izbora, tu govorimo o pritiscima na birače, da li građani mogu slobodno da glasaju za koga žele ili da ne glasaju, kako god, stanje u medijima, da su to ključni problemi, time se naša država ne bavi. Čime se bavi? Bavi se administracijom. Tu ima nekih pomaka. Ne kažem da to nije važno, jeste, ali zbog toga nećemo mi imati sutra demokratskije izbore. I to je taj spisak, sad ćemo da se mi bavimo da li je 25 od 26, ili je, nebitno… ako je jedna suštinska da imamo slobodne izbore, ta mora da se ispuni da bismo mi mogli da kažemo da zaista imamo demokratske izbore.
I kad smo govorili tu o političkoj kulturi, da, nama je to pokazalo i istraživanje koje smo mi radili i pred prethodne izbore, razgovarajući sa ljudima, imamo njihove ispovesti, gde je ta vrsta političke korupcije, da li sam ja nekome dužna da glasam za njegovu stranku, ako dobijam socijalnu pomoć na koju po zakonu imam pravo, i to je sad nekako postalo normalno, to stranke rade, to što sad oni idu kuc-kuc na vrata, pa onaj ko je socijalno ugrožen, donose mu ogrev, hranu… mislim, to je zloupotreba ljudi i siromaštva, s jedne strane, ili ako vi radite u nekom preduzeću, direktori, za koje smo malo pre spominjali da su u v.d. stanju, to je jedan od mehanizama kako vladaju, dajte direktora koji u v.d. stanju, taj će da uradi onda sve da bi zadržao svoju poziciju, vrši pritisak niže prema svojim zaposlenima, nekim ljudima zaista zavisi egzistencija od posla, i nekada ne možemo svaliti krivicu na njih.
Pa može da se kaže ‘ne’. Neki ljudi mogu, neki ne mogu. Zato nam je tu solidarnost vrlo važna, i da razumete mehanizme, a najstrašnija u stvari činjenica jeste da mi kad pitamo ljude: pa dobro, zašto ne prijavite te pritiske, zašto se ne obratite institucijama, kažu: Ne. Kako da se prijavim institucijama? Biće mi još gore. I zaista je poražavajuće kad vi vidite da država ne da neće da vas zaštiti, nego se vi plašite države. Možda zvuči kao floskula, ali jeste na nama građanima da izađemo na birališta, da kažemo da mi možda ne želimo takav sistem, da želimo neki drugi. Ali neće nam biti bolje ako se povučemo u svoja četiri zida i govorimo: jao, vidi kako je loše stanje, ne može ništa da se uradi.
A ne mogu institucije biti drugačije od sistema. One su inertne. Mi ako govorimo o jednoj instituciji kao što je Agencija za sprečavanje korupcije, koja jeste nadležna za, hajde da kažemo u kampanjama, kako se finansiraju izborne kampanje, da li ima zloupotreba javnih resursa i tako dalje. Nema nikakve proaktivnosti. To su zaista neke kozmetičke te mere koje se izreknu… nemaju možda druge mehanizme, ali slučajevi kojima se bave budu zaista minorni. Da li je neka stranka, štampali su upaljače, da li je označeno ovako ili onako, odakle je to kupljeno… a onda ono što svako od nas vidi slučajeve izborne korupcije, imali smo slučaj da je jedna poslanica SPS-a na svom Instagramu objavila kako je tog dana eto ona građanima, evo, na ulici poklanja 5 hiljada dinara. Ne bi se Agencija time ni pozabavila da joj neko nije prijavio. Mi smo prijavili, oni su pokrenuli proces, i dobili smo odgovor. Pričali su i sa nadležnima u stranci, nisu to stranačka sredstva, i kao, tu nema ničega.
To utiče, mislim, kako da vam kažem, ako živite u jednom siromašnom društvu. Ja ne mogu da krivim onoga ko je uzeo 5 hiljada dinara, jer mu tog meseca to rešava neki veliki problem. Tako da je to što je i Raša spomenuo, to menjanje kulture, to će biti dugotrajan proces. S jedne strane imate generacije koje su odrasle u tom uverenju da su stranka i država jedno isto, i ne vide ništa pogrešno u tome ako se u stranci zaista zalažu, aktivni su, doprinose uspehu stranke, da sutra budu nagrađeni poslom u javnoj instituciji. Ja se slažem da treba u stranci da napreduju, ali zaista ne mislim, ako nemate bilo kakve kompetencije, da dobijete posao u javnoj službi samo zato što ste super aktivista stranke. A s druge strane, opet i građani, dugo su izneveravana i obećanja i očekivanja, i umorni su postali od svega, povukli su se, zatvorili u svoja četiri zida, ali im nije dobro i mislim da smo se i probudili malo. Ali da ne zaboravimo da kada god budu ti izbori, tada imamo moć mi građani.
Svetlana Lukić: Govorimo sada o pravima i obavezama građana. Ali da se vratimo, Rašo, na prava i obaveze opozicionih stranaka. Mi imamo situaciju na beogradskim izborima, koliko se sećam, da oni nisu u stanju da kontrolišu izbore.
Raša Nedeljkov: To je tačno. Tačno je da je infrastruktura, a i generalno, u svakom aspektu snaga opozicionih stranaka veoma slaba. To je rezultat različitih procesa. Jedan od procesa koji je doprineo tom krnjenju integriteta, snage, potencijala opozicije, je i višegodišnja, a možda i decenijska kampanja protiv politike, u kojoj se u politiku uključuju samo ljudi koji imaju direktnu finansijsku ili neku drugu korist. Možda zvuči kao cepidlačenje: stranke nemaju posmatrače. Stranke nemaju kontrolore. Stranke imaju članove državnog tela za sprovođenje izbora.
Dakle, imaju zakonska ovlašćenja. Kada krivično delo tokom izbornog dana počini obični građanin, kazne su manje nego ukoliko ih počini član biračkog odbora. Mi smo za beogradske izbore 2018. godine objavili javni poziv građanima koji žele da budu posmatrači, zaista posmatrači, dakle ne stranački članovi biračkih odbora, već nezavisni posmatrači, i imali smo situaciju da nam je na izborni dan, u nedelju ujutru, oko 20% posmatrača se nije pojavilo na biračkom mestu, koji su prošli čitav niz obuka, koji su dan pre toga, većina njih došli da uzmu materijale, dakle, ne možete da se pojavite na biračkom mestu tek tako već morate da imate akreditaciju, i tako dalje, i sutradan se nisu pojavili. Uradili smo analizu ko su ti ljudi koji se sutradan nisu pojavili. To su bili oni ljudi koji su nam se javili preko javnih poziva, dakle nisu došli po preporuci od prijatelja, poznanika, saradnika, saboraca širom Srbije. Dakle, hoću da kažem…
Svetlana Lukić: Pa to je i peta kolona malo.
Raša Nedeljkov: Sigurno ima i toga, ali mnogo je lakše kritikovati opoziciju…
Svetlana Lukić: Ako ti hoćeš da uđeš u politiku, a nisi u stanju, ne možeš da organizuješ ljude, besmisleno je da očekuješ nešto…
Raša Nedeljkov: Ja se tu slažem, i zato je velika odgovornost i veliki zadatak za opoziciju da upravo to uradi. Jer dve su stvari: jedno je pitanje da li će na tom biračkom mestu u potpunosti biti poštovane procedure, pravila za tajno glasanje, pravilo jedan čovek-jedan glas, a drugo je pitanje da li će birači, potencijalni, tih stranaka na biračkom mestu videti nekog svog. Mi govorimo ovde sada o jednoj dugoročnoj rovovskoj borbi, borbi između sila koje su uzurpirale sve alate moći, koje imaju neverovatnu spregu sa organizovanim kriminalom, svakog dana vidimo posledice izbrisane linije između države, sila moći koje bi trebalo da suzbijaju kriminal i samog kriminala, i ostatka društva koji takvo jedno društvo ne želi, ali ne vidi put, i zato je odgovornost ljudi koji su preuzeli ulogu da budu naši politički predstavnici ogromna i velika.
Ali kako da vam kažem, u društvu u kome nijedan predsednik stranke nije podneo ostavu nakon poraznih rezultata, već se bavi i dalje politikom, govori da ni oni nikome ne polažu račun. I zato, eto, ovo je možda i poziv ljudima da neki od njih mogu da se prijave da budu posmatrači sa organizacijama civilnog društva, mogu da se prijave da budu članovi biračkih odbora nekih stranaka, ali i da se uključe u rad stranaka, jer niko umesto nas to neće raditi.
Svetlana Lukić: Pomenuo si uslove za vreme Miloševića. Naravno da su i ovi naučili nešto, bez obzira na to što izgledaju nepismeno i polupismeno, ali ima tu neko ko ih savetuje. Izbori se kod nas već dosta dugo, sa ovom vlašću pre svega, dobijaju pre izbornog dana.
Jovana Đurbabić: Da, ja mislim da smo mi zapali u to da su nama oteti izbori. Rekli smo malo pre, vlada se izborima, ali mislim da smo zapali u to da mi građani imamo moć da vratimo da izbori postanu sredstvo smenjivosti vlasti, koje god. A ovde u preduzećima, i to sad kako krene ta, rekli ste, spirala nasilja, ovde, u ovoj zemlji se vlada nasiljem, vlada se strahom, i to apsolutno može da se vidi, i to je ono što naše istraživanje pokazuje, mi kažemo, ti politički pritisci, oni su svakodnevni; to se ne dešava… pred izbore se samo pojačavaju. Od vas traže da vi ne samo izrazite lojalnost partiji, nego vi morate da pomažete podizanju stranačke infrastrukture, da nabavljate sigurne, mada sigurni glasovi nisu ništa loše, govorimo o kapilarnim.
To je ono pod pritiskom, u stvari, a ne zato što sam ja zaista pristalica nečiji. Ili, ima i slučajeva gde vi morate na neki način i da donirate stranci, i to često je taj mehanizam koji se koristi, i najviše su tome izloženi ljudi koji su posao dobili preko stranke, ili su na ugovorima na određeno vreme, privremeno povremenim poslovima. Da bi produžili ugovor, oni će da rade prekovremeno. U stvari, to prekovremeno je odlazak na stranački skup, i tako dalje. Onda dobijate neko malo povećanje plate, ali to što ste dobili povećanja, vi ćete to onda u stranačku kasu da date. I to je jedna spirala, i nama su ljudi pričali, i to držanje u v.d. stanju, koji je mehanizam vladavine, mi možemo da te smenimo kad god hoćemo. Ili imate mehanizam kako vas onda na poslu, ako niste lojalni, ne radite ono što vam se kaže ili odbijete da odete na stranački miting, onda ćete da dobijete, to se zove vrlo zanimljivo, sindrom punog stola. Samo vas zatrpavam papirima. Dobijate zadatke koji nisu u vašem opisu posla, ili niste stručni za to.
Mi smo imali slučaj Ranke Kašiković, jedne hrabre žene iz Subotice, koja je rekla ne kada su joj rekli da ide na stranački miting, pa je postala žrtva mobinga i upravo su joj to radili. Ona je pravnica, radi u kadrovskoj službi, ono ugovori, ljudi, zapošljavanje. Samo su onda krenuli, da svi koji rade u gerontološkom centru treba njoj da se jave, da je ona odgovorna osoba za sve poslove. Moleri dođu da kreče, žena ne zna taj posao. Samo je zatrpavaju. Znači, ne prestaje da joj zvoni telefon. Ona je rekla ne, ona je pokrenula sudski postupak. Ona je imala ugovor za stalno, kako se to kaže, iskoristila je taj mehanizam na sudu i onda su morali da je vrate. A ovo zaista ne govori samo o tom izbornom danu, i to što je Raša pričao. Još uvek se nismo, valjda, vratili u to doba devedesetih i krađa na izborni dan, već su ti izbori unapred rešeni zbog svih ovih pritisaka, ucena, izbornog nasilja u stvari, i onda kad tome dodamo medijski mrak koji postoji, onda taj izborni dan tako prođe.
Svetlana Lukić: Da, nema krađe kao što je bilo za vreme Slobodana Miloševića. Znaš kako, to može da bude još i veći problem. Ti si onda mogao jednog časa nešto da uradiš, i da kažeš tog dana nećete da kradete. A šta ćeš ti sa svim ovim stvarima o kojima smo mi govorili, a ima ih još hiljadu, koje traju konstantno, koje su već ušle u mentalni sklop ljudi. E sad, Rašo, mi vidimo to cveće zla, te najistaknutije delove režima. Međutim, režim ne čini Vučić nego to o čemu govorimo, to ponašanje marodera koji sopstvenu državu, koja je već na umoru, pljačkaju. Pa u Agenciji za sprečavanje korupcije samo rade svoj posao, pa u nekoj drugoj agenciji samo rade svoj posao… Prosto, mi te ljude moramo da prozovemo s vremena na vreme. Režim održava desetine hiljada ljudi koji čine taj mehanizam.
Raša Nedeljkov: Ja bih rekao da režim održava normalizaciju takvog sistema. Ako je njihov indikator uspeha to što su primorali da se neko učlani u stranku, i jedino tako možeš da dobiješ posao, to je jedna dimenzija problema. Druga dimenzija problema je što smo mi normalizovali da jedino dođem do posla tako što ću se učlaniti u neku stranku. Ja ne verujem toj stranci. Ja ne znam šta su njeni programi. Možda znam ko je njen predsednik. Diktatura u Srbiji sve više i više liči na takozvanu spin diktaturu. Za razliku od diktature koja je bila fenomenološki stavljena u ravan straha u 20. recimo veku, u 21. veku imamo novi fenomen u kojem su autokrate vrlo često voljeni, imaju značajnu podršku u društvu. Jedna od odlika spin diktature je takođe pored to: jedan vođa, idolopoklonstvo, odnosno kult ličnosti, jeste i fasadna demokratija, gde se paralelno sa isisavanjem demokratije iz institucija gradi popularnost jedne pozicije.
Mediji koji učestvuju u toj mašineriji spina i ispiranja mozga doprinose okolnostima u kojima se uverenje kod građana stvara da je samo jedna osoba ta koja nas štiti od neprijatelja. Ko su neprijatelji? Pa isti ti mediji nam govore ko su neprijatelji, svakog dana nam upućuju strašne poruke kako će nas neko ubiti, kako će nam… i na kraju krajeva i dolazi do incidenata koji idu na vodu upravo tim narativima ugrožavanja nas od strane svih koji nismo mi, Srbi, u ovom trenutku. A takođe još jedna od odlika je i to da nema represije, kao što u Srbiji u principu nema, sem nekih izuzetaka koji možda u ovom trenutku potvrđuju pravilo, ali i otvorenost prema svetu. I upravo je to sada paradigma u kojoj mi imamo veoma težak zadatak da recimo regrutujemo podršku onih zemalja i organizacija koje cene demokratiju, kojima je u mandatu da šire demokratiju po svetu, njima je u ovom trenutku očigledno u Srbiji, ali ne samo u Srbiji, i u drugim zemljama u regionu, prioritet sve drugo, samo ne upravo kvalitet demokratije.
U takvim okolnostima teret još više dolazi, kako što je Jovana rekla, na nas, obične građane. Na kraju krajeva, i međunarodna zajednica koja odlazi na sastanke sa državom Srbijom, uvek se viđa sa prvo jednim čovekom, a onda nekada protokolarno sa ministrom spoljnih poslova ili premijerkom. Čak i međunarodna zajednica u Srbiji je normalizovala okolnost da mi praktično nemamo više podelu vlasti.
Svetlana Lukić: Dobro, znači ostavljeni smo sami sebi, što je najgora vest u stvari, jer nismo do sada pokazali sposobnost da sami od sebe, bez podrške, uradimo nešto. Šta mi onda možemo uopšte da uradimo? Šta je taj minimum koji možda možemo da uradimo, ili da apelujemo na proevropske, demokratske stranke da urade?
Raša Nedeljkov: Mislim da je minimum da se na izborima učestvuje po svaku cenu. To je možda platforma i šansa da se krene u direktan razgovor sa građanima o konkretnim rešenjima, o politikama o kojima vapimo. Mi nakon ekstremnog nasilja u maju mesecu ove godine nemamo nikakve u javnom prostoru politike koje bi u različitim oblastima ponudile rešenja, kako se u obrazovanju, kako se u domenu socijalne zaštite i mentalnog zdravlja, kako se u domenu sudstva, bezbednosti, odnosimo sada prema jedno erupciji nasilja u našem društvu. Ja mislim da je to jedan od minimuma početak izgradnje infrastrukture koja će… a izbori jesu šansa i prilika za izgradnju te infrastrukture.
Možda ona neće biti stoprocentno završena, ali je i to opet jedna ogromna lekcija, jedna etapa u jačanju pluralizma stranaka u našem društvu. Građani su tu. Postoji snaga koja jasno govori da ono što im se nudi oni ne vide kao dobro. Utoliko je odgovornost stranaka pre svega u tome da tim građanima ponude razloge i uverenje da glas za njih nije bačen glas. To je ekstremno težak zadatak, ali drugari: uključili ste se u utakmicu, igrajte.
Jovana Đurbabić: Da, mislim definitivno izborni uslovi neće biti bolji u odnosu na ovo što je sada, i ja mislim da će opozicija morati da trči trku u nefer uslovima. Mi kao građani treba da iskoristimo pravo koje imamo, a to je glasačko pravo. Ako smo protiv sistema koji generiše nasilje, glasajmo protiv tog sistema. Ako želimo da živimo u društvu u kojem je nasilje normalizovano – ako vam je dobro, onda ništa.
Peščanik.net, 16.10.2023.
Srodni linkovi:
Zlatko Minić – Transparentnošću ćeš me
