O slučaju Anđelić i drugi protiv Srbije, gde je 167 radnika fabrike Leteks iz Leskovca tužilo državu zbog neisplaćenih plata.

Dragoljub Stojanović: Pa ja sam počeo u Leteksu 1980. godine. Ja sam diplomirani inženjer i radio sam uglavnom na rukovodećim radnim mestima. Kada je firma zatražila da se reši tehnološkog viška i napravila taj republički program, osnov je bio, ono što smo mi prihvatili, 200 evra za godinu radnog staža. I 30. juna 2003. godine bio je raskid kao tehnološki višak uz odgovarajući socijalni program. Da nesreća bude veća, ja za sebe govorim, a i mnogi radnici, najveći deo nas je otišao očekujući neke penzije iza toga. Međutim, iza toga dolazi produženje za tri godine, pa za dve godine, tako da i to je izmaklo. I sve je to tako pogoršalo situaciju da najednom ostanete bez primanja, bez zdravstvenog, nemate šta da radite, nemate šta da primite. Tada nastaju te muke i snalaženja za život, za egzistenciju ko je kako znao i umeo i hvatao se za sve, samo da nekako preživi.

Snežana Stamenković: Ja sam bila po struci tkač i onda u tri smene normalno, kao i svaka majka, kao i svaka žena. Dok se zarađivalo sve je bilo ipak lakše, sve dok nije nestalo para i svega. Ideš svaki dan na posao i nema plate, nema ništa. Ta 24 meseca nijednog dinara nismo videli, a radili smo. Deci nemaš za doručak, deca idu jedan u srednju školu, jedan u osnovnu, nemaš za doručak da im daš. Isprže po jaje kući, po krišku hleba i to im je doručak i sve.

Milena Dedović-Marjanović: Došli su kod mene i obratili su mi se da pokušam da dobrovoljno i mirnim putem naplatimo njihova potraživanja za period od dve godine za minimalne zarade koje im nisu bile isplaćene. Dogovor je bio da prvo odemo u ministarstvo, što smo i učinili. Cela grupa nas preko 20 članova sindikata na čelu sa predsednikom i mojom prijateljicom otišli smo u Beograd, obratili se tadašnjem ministru finansija i ekonomije. Naišli smo na vrlo lep prijem u ministarstvu, međutim od našeg pravnog rešenja nije bilo ničega.

Nastavili smo pregovore nudeći anekse ugovora za isplatu u nekom roku razumnom da ne bismo išli u postupak, jer je bilo preko 1.200 radnika koji su u tom trenutku bili upošljenici Leteksa i koji su dobili otkaz. Našoj grupi priključilo se oko 840, onda su počeli pregovori o nekim isplatama, tako da su ponudili 40.000 za isplatu, međutim, isplatili su 17. Ja sam svima preporučila da prime tu isplatu, ali ostalih 23.000 nisu isplatili nikada.

Snežana Stamenković: Naše rukovodstvo Leteksa je spremilo nama otkaze pre nego da nam da taj bedni socijalni program, prvi koji je bio minimalni, dok su ljudi uzimali pare i pare posle toga. Hteli su prvo da nas otpuste, pa kad stignu pare da nema za nas, e, tad smo udarili mi borbu svi kompletno. Ne izlazimo iz fabrike dok ne dobijemo program, a oni su hteli prvo da nas izbace.

Dragoljub Stojanović: Taj najveći deo radnika što je primio tih 40.000, ti su ljudi na neki način, ne zato što su bili svesni da to treba da prime, nego znate, kad ujutru ima problem, dete mu polazi u školu, nema šta da mu da. On se hvatao da preživi od danas do sutra, znači ako može mesec dana, pa posle idemo dalje. Mi nismo prihvatili to.

Milena Dedović-Marjanović: Postupak je krenuo prvo pred ministarstvom, pokušali smo mirnim putem, nismo uspeli da napravimo dogovor sa njima. Tražili smo status leskovačkih radnika tekstilaca da bude isti status kao radnika u Kragujevcu, međutim, nismo naišli na to razumevanje u ministarstvu. Rekli su da je to što je, neka prihvate to što dobiju i dali mi savet da nikako ne idem u sudski spor jer ću sigurno izgubiti. Opštinski sud je usvojio naš tužbeni zahtev i dosudio svakom radniku pojedinačno iznos koji mu pripada. Cifra je bila otprilike 80.000 po radniku. Viši sud je tu presudu potvrdio i ta presuda je postala pravosnažna i izvršna, a oni su i pored toga pisali reviziju, Leteks, i revizija je odbačena.

Nakon revizije sam ja podnela potvrde o izvršenju opštinskom sudu da bismo naplatili taj novac i to na nepokretnosti, jer računi su im bili prazni. Uzeli smo posedovne liste iz katastra, predložili izvršenje, izašli sa sudom na lice mesta, sudije opštinskog suda su popisale fabriku i ja sam mislila da smo tim aktom, popisom fabrike koja znači isto kao i hipoteku stavljenu u katastru, mislila sam da smo završili naš posao. Međutim, kada smo popisali fabriku i kada smo trebali da krenemo u prodaju sve je stalo. Od tog momenta popisivanja fabrike do Strazbura, do donošenja ove presude je trajala jedna velika borba svih nas, ali nažalost, morali smo tek pred Strazburom da ostvarimo svoja prava.

Zoran Marković: Da bismo držali ljude na okupu i organizacija nam je bila dobra, sa kolegama smo se svakog ponedeljka prvog u mesecu okupljali. Znači, od 2005. godine do 2008. svakog ponedeljka, nismo imali sredstava da zovemo ljude nego smo se na zboru dogovorili, ponedeljak prvi je okupljanje. Advokatica nam je isto pomagala, dolazila je da nam pruži podršku. Ipak je bio problem sačuvati ljude, da stvorite nadu da će posle deset godina uzeti neki novac.

U početku nas je bilo negde 500-600, posle primanja ovih 40.000 ostali smo nas 226. I okupljanja je bilo, milicija nam je zabranila, nisu nam dozvoljavali da uđemo u fabriku. Vlasnik na kapiju postavi svoje obezbeđenje, nemamo gde sastanke, kiša pada, sneg, mi napolje sedimo i držimo skupove. Onda smo uvek od Leteksa pravili šetnju kroz grad da ljudi vide, da to bude masovno i tako. Milicija isto, pritisci su bili, podnosili smo zahteve, nijedan skup nam nije dozvoljen. Na samovolju našu smo išli, znajući sindikalno kako se radi okupljanje. Proglasiš nekom radniku tamo, kažeš idemo u šetnju i to niko ne može da spreči. Tako smo i uspeli.

Zoran Mihajlović: Bilo je vrlo teško, da vam kažem, štrajkovati ispred Leteksa, jer tu su radnici ostali koji su u Leteksu pa nam nisu dozvoljavali da ulazimo u Leteks, samo idu na doručak, pokazivali su nam pola hleba i salamu, kako smo mi izgubili, a oni imaju doručak.

Snežana Stamenković: Šta da vam kažem, uvek kod nas ima poneko ko će izdati, ko će prvi početi da radi. Dok svi iza leđa gunđaju, svi pričaju ovo, ono, a niko u lice im ništa ne kaže. Ja sam bila ta koja se nisam stidela, koja sam uvek rekla u lice. Gde su proveli 7. juli, 1. maj i šta ljudi pričaju iza leđa za njih i sve, nisam se stidela toga. Imala sam, i dan danas, da sam bukač, ali tražila sam stvarno svoja prava, jer ako radim, treba valjda da mogu i da preživim, da se ishranim, da ishranim porodicu.

Milena Dedović-Marjanović: Predstavka Strazburu u ime svih radnika je podneta početkom 2010. godine kada smo izgubili svaku nadu da ćemo uspeti da naplatimo ova potraživanja, jer je lokalna samouprava fabriku Leteks koju smo mi popisali dala na stogodišnje korišćenje u jednom programu investiranja – nemačkoj fabrici za proizvodnju čarapa. Tako da smo i fizički bili onemogućeni da sprovedemo to izvršenje, jer više imovine nije bilo. Suština ovih predstavki je sledeća – radnici Leteksa nisu primali fiktivne minimalne zarade i nisu tražili fiktivne plate, kako je to bilo uobičajeno u većini firmi koje nisu radile. Oni su u tri smene proizvodili štof za Republiku Srbiju koja je to ugovorila sa Rusijom. Kada su oni izvezli taj štof koji su proizveli, Republika Srbija je to potraživanje kompenzirala za naftu i iskoristila naftu za svoje potrebe, a radnici nisu dobili ni dinara od toga.

Zoran Marković: Ja sam u Leteksu zaposlen od 1972. godine. Leteks je ’72. godine imao 3.260 radnika, bio je najveći proizvođač vunenih tkanina u bivšoj Jugoslaviji. Proizvodili smo negde oko 3 miliona metara godišnje. Imali smo najnovije mašine i sve, izvozili za Iran, za Irak, za Kinu, za Rusiju, 80% proizvodnje nam je išlo za Rusiju. Tako da je to bila među najuspešnijim tekstilnim fabrikama u proizvodnji štofova.

Zoran Mihajlović: Pojavljivanjem Zorice Gajić, koja je privatizovala Leteks, to je žena iz Australije koja je htela da kupi Leteks i uzela ga je za bedne pare, koja nije mogla da isplati radnicima ni 80.000 dinara zaostalih ličnih dohodaka. A što je velika grehota, ona je za mesec-dva sve mašine prodala, nešto je poslala u druge zemlje, a nešto je istopila kod livca, koji se obogatio. I ne samo on, još neki su se tu obogatili, ali nikom ništa, i fabrika je zatvorena. Da su rukovodioci bili pametni i neki radnici koji su huškali narod, da smo mi radili samo za vojsku, policiju, železničare, poštare, letnju i zimsku uniformu sigurno bi hiljadu ljudi sada radilo u Leteksu, puta četiri, to je 4.000 ljudi bi jelo hlebac i već bi neki otišli u penziju. A igrom slučaja Leteks je dosta porodična firma gde smo našli ili supruga ili suprug je našao svoju ženu, gde su ostvarili svoju decu, oni koji smo ostali bez parčeta hleba na ulici.

Milena Dedović-Marjanović: Država Srbija se u Strazburu branila na isti način kako se ponašala i u ovom postupku, ističući da nismo proveli sve pravne radnje koje su potrebne da se preduzmu pre Strazbura, da ustavni sud nije doneo odluku po tom pitanju i da tek nakon donošenja odluke ustavnog suda Strazbur može da odlučuje. Međutim, sudije Strazbura su odgovorile na tu činjenicu i rekli su da je ustavni sud imao tri godine da razmatra tu svoju žalbu, ali da očigledno to nije učinio, tako da su zanemarili to njihovo isticanje. Sud je naložio da tužena država Srbija iz sopstvenih sredstava u roku od tri meseca plati svakom podnositelju sume dodeljene u konačnoj presudi od 18. aprila 2008. godine. To je prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev i naloženo da se isplate sve minimalne zarade.

To je tada bilo po 80.000, sada sa promenom kamatne stope ne bih znala da kažem koliko tačno, obračun će se izvršiti naknadno. Takođe mi smo tražili naknadu nematerijalne štete zbog dužine trajanja postupka i nemogućnosti uživanja imovine i sud je dosudio svakom podnosiocu predstavke po 3.100 evra, plus porez na to koji se obračunava po njihovoj nekoj stopi.

Zoran Mihajlović: Hteli oni ne hteli, oni moraju sada da nas isplate, jer kad su bili u opoziciji oni su rekli da mora da se isplati – sada neka isplate.

Peščanik.net, 25.06.2013.

Srodni link: Bojan Gavrilović – LETEX BLUES

TEMA – EVROPA NE STANUJE U BABUŠNICI