O slučaju isplata ratnih dnevnica rezervistima Vojske Jugoslavije pred Evropskim sudom za ljudska prava.
Razlog za obraćanje Evropskom sudu 30 rezervista Vojske Jugoslavije bilo je odbijanje Vlade Srbije da isplati dnevnice svim rezervistima mobilisanim u periodu NATO intervencije (mart-juni 1999). Vlada je 2008. isplatila dnevnice grupi rezervista iz „nerazvijenih opština“.
Mile Milošević: Zvanični podaci ne postoje koliko je bilo učesnika u ratu, ali po nekim našim saznanjima bilo je oko 250 hiljada učesnika rata u NATO agresiji. Od toga je preko 100 hiljada već podnelo dokumentaciju za ostvarenje prava na te dnevnice. E, sad se pokazalo kao jako dobro to što su niški rezervisti ostvarili i sad se mi hvatamo za tu presudu da i mi dobijemo ratne dnevnice.
Srđan Aleksić: I Sud u Strazburu 28. novembra je doneo prvostepenu presudu gde je obavezao Vladu Republike Srbije da u roku od šest meseci od pravosnažnosti ove presude isplati ratne dnevnice svim učesnicima rata 1999. A to znači da je došlo do povrede člana 14. Konvencije, da je došlo do diskriminacije iz člana 1 Protokola, pravo na imovinu. Šta je bitno u toj presudi Suda u Strazburu? Bitno je to, i moj pravni osnov je bio taj, da je Vlada Republike Srbije 2008. januara meseca zaključila sporazum sa Topličkim okrugom. Učesnici rata iz Topličkog okruga, to je pet opština, to je 10 hiljada učesnika rata – je dobilo ratne dnevnice. I mi smo to isto tražili i obrazložili da se ne radi ni o kakvoj socijalnoj pomoći, jer navodno Vlada je zaključila takav sporazum i kazala je u tom sporazumu da država isplaćuje socijalnu pomoć. Da bi neko dobio socijalnu pomoć mora da se radi o socijalno ugroženom licu, mora da ima socijalnu kartu. Nikako ne možemo govoriti da se radi o socijalno ugroženih 10 hiljada lica. Takođe račun na koji su isplaćene ratne dnevnice glasio je na ime ratnih dnevnica, a nikako na ime socijalne pomoći. To znači da je Sud u Strazburu video da je došlo do diskriminacije, da je Vlada Republike Srbije jednim građanima po istom pravnom osnovu, po istim činjenicama isplatila ratne dnevnice, a drugim građanima, tj. konkretno Nišavskom okrugu, a radi se o 8.500 učesnika rata 1999 – nije isplatila ratne dnevnice. U međuvremenu nije više samo 8.500 boraca koji traže ratne dnevnice, već smo tu negde oko 70-80.000, znači sada cela Srbija traži ratne dnevnice.
Mile Milošević: 2008. od Srbije je, ako se sećate, 10.000 rezervista dobilo po otprilike 250.000 dinara i nama je to neki reper, da dobijemo i mi.
Srđan Aleksić: Da li je Srbija trebalo 2008. januara da zaključi takav sporazum ili ne, to je pitanje za njih, da li je bilo potrebe, da li je zbog toga što je bilo i demonstracija i blokiranje granica itd, i štrajkova ispred Vlade i sve ono što su borci pokušavali da reše mirnim putem, ali neko nije imao sluha. E, to je možda pravo pitanje i zbog čega je došlo do toga, ali onog momenta kada ste jednoj grupi građana dali nešto, pa čak i da je neosnovano, a ja smatram da je osnovano, onda morate svima isplatiti ratne dnevnice.
Mile Milošević: Ja mogu da vam kažem zašto su dali pare 2008: tad su bili raspisani izbori i tadašnja vlast je procenila da će da izgubi izbore u tom delu Srbije, tj. na jugu Srbije. Tamo su već bili neki protesti za ratne dnevnice, oni su to iskoristili, štampali su dva kamiona para, ljudima su dali i okej, rešeno pitanje. Međutim, tu je tek tada nastao problem, sad tražimo svi, jer ne sme biti diskriminacije. Znači, moramo da dobijemo svi pare, da li neko bio iz Blaca ili iz Subotice, to nije važno.
Srđan Aleksić: Ono što je prethodilo Sudu u Strazburu su tužbe pred domaćim sudovima, i to konkretno pred Osnovnim i Višim apelacionim sudom u Nišu. Ja konkretno zastupam 8.500 učesnika rata 1999. Ono što je prethodilo je to da su sudovi u Nišu odbili tužbeni zahtev, po meni neosnovano, ne upuštajući se u raspravlljanje, ne utvrđujući činjenice i okolnosti, a dostavili smo dovoljno materijala da nam je tužbeni zahtev bio osnovan. U to vreme sudovi u Beogradu i drugim gradovima su usvajali tužbene zahteve. Konkretno imamo presude iz 2005. i 2008. Sud je stao na stanovište da se radi o naknadi štete, a ne o dugu kako smo mi tražili u tužbenom zahtevu, jer se radi konkretno o dugu: država nije isplatila ratne dnevnice učesnicima rata 1999.
Ivan Kralj: Ovde je reč o periodu NATO agresije, NATO bombardovanja. Srbija do dana današnjeg, od vremena Slobodana Miloševića koji je pokretao ratove, pa završno sa aktuelnom vlašću ne priznaje svoje učešće u ratu u periodu od maja meseca 1992. pa do početka NATO agresije. To je period u kome Srbija po bivšoj i aktuelnoj politici nije učestvovala u ratu, a to je period u kome sam ja bio dobrovoljac, to je periodu u kome su se mnogi ljudi iz Srbije našli preko Drine i uzeli učešća u ratnim dejstvima. To je period u kome su mnogi od njih izgubili svoje živote, period u kome su mnogi ostali invalidi i period u kome su mnogi traumatizovani. Treba li da nam se dogode stvari poput ovog slučaja, ove tragedije iz Velike Ivanče ili odluka Suda u Strazburu, pa da shvatimo da je Srbija učestvovala u ratu, da mi danas živimo ovako kako živimo i da smo pred ovakvim izborima zbog rata koji nam se svima desio, ili će se i dalje okretati glava.
Željko Vukelić: Danas imate ratne vojne invalide koji su, da kažem, ranjavani po Bosni, po Hrvatskoj. Nemaju status ratnog vojnog invalida, a država nije učestvovala u ratu. Znači, tu nešto ne štima.
Olivera Marković-Savić: Zapravo se celo to učešće u ratu stavlja njima na teret na neki način, izgleda to kao njihova neka lična opcija, kao da su oni to sami izabrali i da je to bila neka njihova lična stvar sa kojom se moraju nositi. Kao da nije celo društvo i cela država učestvovala u tome da oni tamo odu i konkretno ih i vodila tamo.
Ivan Kralj: Baveći se položajem ratnih veterana mi smo zapravo vrlo brzo došli do toga da je reč o ljudima koje je nekada u rat slalo Ministarstvo odbrane, a danas se njima bavi Ministarstvo za socijalnu politiku. Dakle, oni su od ljudi vojnika, ratnika nekada – danas zapravo postali socijalni slučajevi. Suicidi koji su vrlo učestali u ovoj populaciji su opomene, ali zapravo one ostaju bez odgovora i prave reakcije. Ali jezik novca se dobro razume.
Mile Milošević: Po nekim procenama u Srbiji je bilo 400 hiljada učesnika rata. Država je vršila neke ankete i analize pre nekoliko godina, utvrđeno je da 20% tih ljudi koji su bili u ratu boluju od tih post-stresnih sindroma. To je znači negde oko 70.000 ljudi, to su žive bombe koje svakog dana šetaju među nama po autobusima, trgovima, prodavnicama itd.
Željko Vukelić: Mi se svakog dana susrećemo sa takvim veteranima koji vrše nasilje u porodici, a da toga nisu ni svesni. Nemaju nikakve pomoći od države. Medicinskim institucijama kada se obraćaju, tu nema nikakve pomoći, dobiju samo medikamente koji ih umrtve, smire trenutno, ali nekog dugoročnog rešenja jednostavno za sada nema.
Olivera Marković-Savić: Jer evo, ako oni govore da imaju kratak fitilj, da imaju problem da kontrolišu agresivno ponašanje i u porodici, i sa ženama, sa decom takođe, ako oni sami ukazuju da je u veteranskim porodicama izraženo nasilje u porodici, a mi nigde nemamo brigu na državnom nivou o tome, niti bilo kojih institucija koje se inače bave nasiljem u porodici, da posebno targetiraju te veteranske porodice, onda se to prenosi. Znači, ako deca rastu u porodicama u kojima je nasilje normalan obrazac ponašanja i rešavanja konflikata, onda se to dalje prenosi na školu, na ulicu i imamo povećano vršnjačko nasilje. I tu možemo tražiti jedan od uzroka povećanja nasilja u društvu, odnosno na širem planu, a o tome se uglavnom ne vodi računa.
Ivan Kralj: Ne bavimo se pravim problemima, a to je da u Srbiji živi negde između 400 i 700.000 ljudi sa ratnim iskustvom. Uzmite u obzir da oni žive u nekim porodicama, da su i neke supruge i neka deca i neki roditelji prošli sa njima kroz traumu povratnika iz rata, ali Srbija se time ne bavi. Padne mi na pamet da je posle Drugog svetskog rata ogroman broj ljudi bio traumatizovan tim ratom, ali slučajeva poput ovoga nedavnog masovnog ubistva nismo čuli da je bilo. Zapravo, ljudi po povratku iz rata traže smisao svog učešća i barem nekakvu satisfakciju. U Srbiji oni to danas nisu dobili, em što ti ratovi nisu imali smisla, em što se tim ljudima zapravo obesmišljava i takvo iskustvo, jer država ne priznaje da ono uopšte postoji.
Olivera Marković-Savić: Kad se gleda ta samorefleksija motiva zbog kojih su odlazili u rat, najčešće su to motivi borbe za naciju, znači ti visoko kotirani nacionalni motivi, a drugi je onaj autoritarno-patrijarhalni obrazac koji kaže ‘gde idu svi idem i ja’. I sad, oni su tamo išli da ratuju za tu neku naciju, dali su najveću žrtvu koju su mogli, a kada postanu elementi te nacije o kojima država treba da se brine, onda oni ne dobijaju nikakvu satisfakciju, jer u većini slučajeva pripadaju tranzicijskom ešalonu gubitnika. I to je uglavnom populacija onoga što smo nekada nazivali radnička klasa, uglavnom su iz te populacije najviše odlazili i tom, najnižem društvenom sloju oni i danas pripadaju.
Ivan Kralj: Za početak bi bila velika stvar da se prizna faktičko stanje i da se zapravo one “vojne vežbe” u kojima su ljudi ostajali bez glava, da se onaj period nakon povlačenja vojske iz Bosne 1992. maja meseca ne tretira kao period gde Srbija nije učesnik ratnih dešavanja, s obzirom da ona to jeste svakako bila, a da li to vuče dalje neke pravne konsekvence – svakako da. Trenutno postoji nekoliko predloga zakona koji se bave pravima boraca, veterana, članova porodica poginulih i ratnih vojnih invalida. I evo, samo činjenica da taj zakon 20 i nešto godina od početka rata nije donet, adekvatan zakon koji se zaista bavi na odgovarajući način potrebama ovih ljudi vam govori koliko se zapravo Srbija ne bavi time.
Željko Vukelić: Zloupotrebljeno je to njihovo neko poverenje i taj neki odnos, ja lično i dosta veterana što smo imali, hajde da kažem, prema državi. E sad, ne možemo je nazvati kojoj, da li je to Srbija ili Jugoslavija, takva država koja je postojala znači više ne postoji i niti mi postojimo. A očekujemo od ove sad države, od države Srbije da jedanput za dalju budućnost i zbog mira celokupnog i svega toga u našim ovde okvirima, reši to pitanje, da znamo ko smo, šta smo, kako smo, da se reguliše jedanputa.
Evropski sud je konstatovao da nije bilo razumnog opravdanja za različit tretman podnosilaca predstavki na osnovu njihovog prebivališta i da je Srbija povredila član 14. Evropske konvencije, u vezi sa jemstvom imovinskih prava.
Peščanik.net, 10.06.2013.
Srodni link: Bojan Tončić – Nadnice za kosovski učinak
TEMA – EVROPA NE STANUJE U BABUŠNICI