O potresnom slučaju nestalih beba pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.

Zorica Jovanović: Počeću od 28.10.1983. godine, rodila sam zdravo muško pravo dete. Porodila sam se u 5 sati ujutru u Medicinskom centru u Ćupriji. Na porođaju dete je dobilo ocenu 10, tri dana je bilo pored majke, dojilo je normalno sve, napredovalo. Kada sam trebala sutradan da idem kući, uveče je dete bilo do 11 sati kod mene, rekli su mi u 6,30 da je moj sin preminuo. Trenutni taj uopšte duševni bol koji sam osetila u tom trenutku i koji traje sve do danas to možda mogu samo da shvate majke koje su prošle kroz ono kroz šta sam ja prošla svih ovih 30 godina. Tragajući za istinom gde je, šta je i kako je moglo tako jednostavno preko noći jedno zdravo i pravo dete da umre, da premine kao što su oni rekli. Tog dana sam izašla odmah iz bolnice, mada su pokušali odmah da mi daju injekcije za smirenje, a kao majka, rekli su, sve ćete dobiti naknadno.

Tražila sam svoje dete, tražila sam svog sina da ga sahranim kako i dolikuje, međutim, oni su rekli da zbog sledećih porođaja, vi ste mladi, zdravi, pravi porodični par, mi ćemo da uradimo obdukciju u Beogradu, pa ćete da dobijete i otpusnu listu i nalaz obdukcije. Međutim, ja i moj suprug išli smo i u Beograd, to je danima trajalo, mesecima trajalo. U Beogradu su nam rekli u arhivu da nikad nijedna beba iz Ćuprije nije došla u Beograd, niti je urađena obdukcija. Otpusnu listu nisam nikad dobila, navodno poplave. Dete mrtvo videla nisam.

Tek kasnije kad se čovek osvesti, kad su počele novine da informišu o sličnim situacijama roditelja kroz koje prolaze isto kao što prolazim i ja, shvatila sam da je meni mesto i mom suprugu među tim roditeljima, da treba da tragamo i da dođemo do istine i samo istine. Da vidi se šta je urađeno sa tom decom, da li su, što postoji sumnja, ukradena, prodata, da se počinioci kazne i normalno da dođemo do istine, da se ta deca upoznaju sa biološkim roditeljima, da znaju. Ja imam sina i ćerku i sutra, svašta se dešava, zar ne trebaju ta deca da znaju, i moja, moj sin i ćerka, da imaju brata i taj brat da ima sestru i brata kući.

Ali nismo stali, nismo završili. Ono što mene boli, što me bolelo toga dana kad su mi rekli za smrt, to me boli i sada i sve dok ne nađem put da dođem šta je urađeno sa njim i sa svom ostalom decom iz Udruženja, jer nisam ja samo jedina ucveljena majka, pored mene ima ih mnogo. Nema cenu nijedan ljudski život. Shvatite me kako hoćete, ali nema cene, živo biće je nešto drugo. U Ćupriji obdukcioni nalaz poplavljen, sve je faktički poplavljeno. Ne znam gde stoji ta arhiva da baš to prizemlje da se poplavi, da jednostavno ne možeš da dođeš do takvog jednog papira, ni otpusna lista, ni obdukcioni nalaz. Jedino što je dato, što su mi dali da mi je registrovana smrt, eto.

Ja samo znam da po pravilu ta arhiva bi negde trebalo da stoji i da ne može da dođe do poplave. Hajde, ne mogu da garantujem hiljadu posto, ali ipak, zna se kako se arhiva čuva. Suprug, podneo si krivičnu prijavu, samo u jednoj rečenici je rečeno da je predmet zastareo i da nemamo pravo gonjenja, predmet je zastareo. Eto, ništa, niti su nas pozivali, niti znamo da li su pozivali lekare, ni da su nas pozvali. I to je došao, taj papir, ne znam, kasnije, ništa, faktički ništa. Pa, sigurno da su se angažovali i da je nešto učinjeno možda ne bi ni došli do Strazbura, to je logično. Ali ovako, na ovaj način mi smo morali da idemo da tražimo, što kaže davljenik se hvata za dlaku. Hvala bogu te postoji taj Međunarodni sud za ljudska prava da čovek u ovakvoj situaciji može nekome da se obrati. Samo mogu to da kažem.

Očekujem da će Srbija pokrenuti, da će se oformiti kancelarija, da ćemo onda imati zastupnika građana koji će zastupati nas, da će se uraditi nešto da se otkrije istina. I normalno, ako se dođe do istine, u šta ja se nadam, da će i počinioci takvog dela biti kažnjeni, ništa drugo, to se nadam. Ja znam da je on živ, ja to znam, to majčinsko srce samo oseća, to ne može niko drugi da zna, ali ja imam osećaj, on je živ, hvala bogu, 30 godina, možda je već i porodičan čovek. Ali neka zna da postoji majka koja ga je rodila, da on nije prodato dete, da nije usvojeno dete, da ja nisam majka koja sam se njega odrekla, nego majka kojoj je dete oteto, oduzeto.

E, to hoću da znam, gde je i šta je sa njim, a nadam se da ću doći do saznanja. Ja vam iskreno kažem, da je to bilo nedonošče, ali dete koje je tri dana držato ovako u ruke, koji me je gledao onim njegovim očima, koje je dojilo, koje je uveče do 11 sati bilo kod svoje majke, da bi mi ujutru saopštili tako jednu vest, to je, ljudi, strašno. To ne daj bože nikome. Kad se najviše nadaš da ideš kući po supruga, imala sam ćerku stariju, oni mi to saopštavaju, to je strašno. Ali borim se i boriću se dok ne ostvarim, dok ga ne nađem, a nadam se. Ovo se zna da je zdravo, pravo, čim je 10 dobilo, znači takvo dete se traži. U arhivi sam bila lično sa suprugom u Beogradu, nikad, za 30 zadnjih godina, kažu, nijedna beba iz Ćuprije nije dopremljena u Beograd da bi se uradila obdukcija.

A tačno je, to sam hiljadu puta rekla, u svakom muškarcu 30 godina ja gledam moga sina Branka, tako smo ga, bilo mu je ime tako. I nada se majka da će ga naći, nadam se, daće bog.

Dragica Govedarica: Meni se Zorica Jovanović obratila u aprilu 2008. godine sa zahtevom i molbom da je zastupam kod Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu zbog povrede prava iz njenog porodičnog života zato što nije mogla da dođe do bilo kakve istine i saznanja o smrti njenog deteta. Objasnila mi je da je rodila zdravo muško dete 28. oktobra 1983. godine, da se porodila u Medicinskom centru u Ćupriji, da je dete po rođenju dobilo ocenu 10. Bilo je teško 3 kg i 550 grama, dugačko 53 cm i da je bilo kod nje tri dana, da je sisalo. I naveče 30. oktobra bilo je do 23 sata kod nje i rečeno je da sutradan sa zdravim i živim detetom ide kući. Ujutru rano, u pola 7 obaveštena je bila od zdravstvenog osoblja da joj je dete umrlo.

Potrčala je, tražila je da vidi dete, nisu joj dozvolili. Kako ona kaže pokušali su i da joj daju injekciju za smirenje, ona je to odbila. Nije mogla da vidi dete, tražila je da uzme dete da ga sahrani, nisu joj dali, nisu joj dali nikakvu dokumentaciju, nije dobila ni otpusnu listu, niti ima bilo kakve podatke da se uopšte porodila tamo. Obećali su joj, rekli su joj da ne mogu da joj daju telo deteta zato što dete se šalje na obdukciju u Beograd. Otišla je kući, posle toga je sa mužem više puta išla, kako je sama rekla, u Medicinski centar u Ćupriji, tražila je podatke o smrti svog deteta, nisu joj dali. Išla je u Beograd, tamo je rečeno da nikada nijedno dete iz Ćuprije nije slato na obdukciju u Beograd. I onda njena potraga i potraga njenog muža, supruga Vidaka, trajala je dugo, ali su se uglavnom usmeno obraćali, išli i tražili, nikakve podatke nisu dobili.

Kada je počelo da se raspravlja o slučaju nestalih beba od 2000. oni su se obratili 2002. godine sa svojim pismenim zahtevom Medicinskom centru u Ćupriji i matičnoj službi i dobili su podatke iz Medicinskog centra u Ćupriji da je dete umrlo 31. oktobra u 7,15, a njoj je rečeno da je to bilo u pola 7. Napisano je da je uzrok smrti nepoznat uzrok. Dete nikada nije upisano u knjigu umrlih, upisano je u knjigu rođenih, nikada nije upisano u knjigu umrlih, nije videla telo deteta, nije dobila ni obdukcijski nalaz, i ona uvek je sumnjala da je dete nezakonito uzeto, da je možda dato na usvajanje. Mi nemamo pouzdanih podataka da se to zaista desilo, ali njena sumnja traje, njen bol traje za istinom, za saznanjem šta se desilo sa njenim sinom, to je već 30 godina, u oktobru to dete bi imalo 30 godina, možda je već porodičan čovek.

Matična služba iz Ćuprije obavestila je Zoricu i njenog supruga da je dete upisano u knjigu rođenih, ali nikada nije upisano u knjigu umrlih. Ono što je bitno i do kojih podataka smo mi došli, da je Medicinski centar u Ćupriji poslao prijavu rođenja ovog deteta 14 dana posle smrti deteta. Ako je dete umrlo 31. oktobra 1983. zašto se 14. novembra 1983. godine šalje matičnoj službi prijava o rođenju deteta, ali ne i o smrti deteta? Tako da ona sumnja da se nešto desilo, kako ona kaže, sa detetom. I šta je to uzrok smrti njenog deteta ako je ono zaista umrlo? Ona se uključila kasnije sa mnogim roditeljima, bile su razne komisije, anketni odbori u Vladi i Skupštini Republike Srbije, tragalo se o istini. Bio je uključen i zaštitnik građana i njegovo mišljenje koje je on dao da su postojali određeni propusti i da roditelji imaju osnova da sumnjaju da su neka od dece možda, kažem možda, ne možemo da znamo istinu, i nezakonito uzeta.

Pošto nije dobila nikakve pouzdane informacije oni su podneli, njen suprug i ona su podneli krivičnu prijavu, početkom januara 2003. krivičnu prijavu nadležnom tužiocu, i mislim u oktobru 2003. godine stiglo je obaveštenje Zorici i njenom suprugu da nema mesta pokretanju bilo kakvog krivičnog i prekršajnog postupka. Oni više nisu bili u mogućnosti da pokrenu bilo kakav postupak pred državom Srbijom, jer je nastupila apsolutna zastarelost vođenja bilo kakvog krivičnog postupka, parničnog postupka ili bilo šta, i onda se krenulo sa tužbom u Strazburu. Podnela je predstavku 22.04.2008. Bilo je korektno zastupanje u tom postupku države Srbije, predstavnik je isticao da Zorica nije pokretala postupke parnične, krivične, ustavnu tužbu i žalbu pred državnim organima Republike Srbije. Ona to nije ni mogla, jer je sve zastarelo, svako vođenje postupka bilo bi zastarelo, bilo bi to njoj na štetu i iziskivalo bi velike materijalne troškove i sudske takse, koje ona zbog njenog i materijalnog stanja i zdravstvenog i svega nije mogla da snosi.

Priložila je svu dokumentaciju što je imala, izvod iz knjige rođenih za dete, podatke da dete nije upisano u knjigu umrlih, da ga nikada nije videla, ovu prijavu rođenja, obaveštenje tužilaštva da nema mesta pokretanju krivičnog postupka. I 26. marta ove godine Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio je u korist Jovanović Zorice i našao je da je u njenom slučaju došlo do povrede člana 8. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je, kako je rečeno, pretrpela trajnu povredu prava na poštovanje njenog porodičnog života, jer joj država u kontinuitetu nije pružila nikakve pouzdane podatke šta se desilo, o sudbini njenog sina. Država je obavezana da joj u roku od tri meseca po pravosnažnosti presude, dakle, negde do 26.09.2013. godine isplati novčanu naknadu na ime odštete iznos od 10.000 evra i troškove parničnog postupka, ali isto tako je naložila, ono što je jako bitno i mnogo bitnije od ove materijalne naknade, koja je potpuno nebitna u svim ovim slučajevima i za podnositeljku predstavke Jovanović Zoricu, a smatram i za druge roditelje – da država Srbija iznađe neke mehanizme, načine, pa čak i uz mogućnost usvajanja nekog lex specialisa, da se utvrdi istina šta se stvarno desilo sa sudbinom njenog deteta, a i sa decom drugih roditelja.

U Sudu u Strazburu ima više od stotinu ovakvih predstavki. Posle ovog slučaja javili su mi se mnogi roditelji koji imaju te predstavke, neki i koji nemaju, ali koji imaju isti problem, šta da rade. Ono što je pomalo neshvatljivo jeste što je i u odgovoru tužilaštva predstavniku države rečeno da ne postoje više ti krivični spisi, da kada u odgovoru Zorice od strane Medicinskog centra u Ćupriji rečeno je da nema dokumentacije, da je poplavljena. Tako su mi govorili i drugi mnogi roditelji koji su se javljali, kada tragaju za tom dokumentacijom gotovo svuda su bile poplave i gotovo svuda je nestala ta dokumentacija. Lekari su se branili time da je trebalo roditelje poštedeti bola od sahranjivanja svoje dece, međutim, roditelji tvrde da su oni upravo to želeli, mnogi od njih su vernici, postoje verski obredi. Oni ne znaju ni kako je to dete sahranjeno, šta je bilo sa tim telom.

Kada je odbačena krivična prijava, njen suprug i ona nisu obavešteni da li su uopšte neke radnje preduzete, ona nikada nije ni saslušana u tom postupku. Mi ne znamo da li su SUP, tužilaštvo preduzeli neke radnje, da li su saslušavani lekari, da li oni imaju originalnu dokumentaciju, čije fotokopije su nama dostavljene. Tako da je bilo propusta, smatramo prvo kod zdravstvenih centara, smatramo i kod ostalih nadležnih državnih organa. Ali za Zoricu je faktički istekom roka od 20 godina, to je bio oktobar 2003. godine, nastupila apsolutna zastarelost bilo kakvog vođenja bilo kakvog postupka i zbog toga se ona odlučila na predstavku, tzv. tužbu i aplikaciju kod Međunarodnog suda u Strazburu.

Mirjana Novokmet: Ja sam se porodila 1978. u Višegradskoj bolnici. Radili su mi carski rez i rekli su da je beba mrtvorođena. Moj suprug je tražio bebu tu noć da vidi, međutim, lekari nisu dozvolili, rekli su da ne bi trebalo, da to nije lep prizor i da ne ostane u ružnom sećanju, da smo mladi, da ćemo imati dece i da treba da radimo na tome. Međutim, izlaskom iz bolnice izašla sam samo sa otpusnom listom na kojoj ništa nije pisalo o bebi. Nisam dobila bebu da vidim, da je identifikujemo ni kao roditelji i da je sahranimo. Obdukcioni nalaz nisam dobila, znači, izlazim samo sa otpusnom listom. 2002. godine kada se omasovila pojava sumnji roditelja u Srbiji da li su im deca umrla na porođaju, krenuli smo naravno prvo u bolnice da prikupimo medicinsku dokumentaciju, da bismo videli šta piše u tim papirima.

Obratila sam se Višegradskoj bolnici, otišla tamo i tražila svoju istoriju bolesti, jer smatram da u istoriji bolesti kao dokumentu medicinskom stoji sve. Naravno da su mi rekli da ne postoji istorija bolesti, da je nekih devedesetih godina došlo do izlivanja kanalizacionih cevi i da su sve istorije potopljene. Međutim, kada vi nešto želite onda i pokušavate da dođete do tog cilja. Saznala sam, otišla sam u arhiv, pitala ih kada se izručuje oštećena dokumentacija da li treba da se obrati arhivu, oni su rekli da je istorija bolesti trajan dokument, da su protokoli trajna dokumentacija i da su oni odobrili Višegradskoj mikrofilmovanje istorija bolesti. Tražila sam te mikrofilmove par meseci i saznala da se nalaze u Penzionom i invalidskom osiguranju u Aleksandra Kostića. Otišla sam kod njihovog načelnika, zamolila ako može da pogleda da vidi da li ima tu 1978. godinu koja je meni vrlo bitna i čovek mi je tada pokazao 550 kaseta koje oni drže u podrumu, gde Višegradska bolnica nije želela da plati tada mikrofilmovanje, zato su ih zadržali.

I tada je svojim radnicima naložio da u nekom periodu od sedam dana, koliko sam ja provela sa njima, mi smo tragali za mikrofilmovanim istorijama, i nismo naravno našli moju istoriju da je mikrofilmovana, što znači ona je ipak nestala. Tada sam ponovo krenula u Višegradsku i zamolila arhivara Mišu Ignjatovića da mi pomogne da dođem do svoje istorije, jer one su se nalazile prvo u jednim katastrofalnim uslovima, pune prašine. Bile su sve na jednoj gomili, i on mi je rekao da je baš moja istorija potopljena i da je nema. Protokoli su svi uredno, znači od posle rata, svi su protokoli tamo. Tražila sam da mi daju protokol obdukovanih, ali odjednom se pojavljuje, znači, kada vi dolazite i tražite podatke o svom umrlom detetu, onda vam se odjednom da obdukcioni nalaz, ali taj obdukcioni nalaz se zavodi normalno u protokolu. Tražila sam taj protokol, međutim, nisam ga dobila i shvatila sam, više sam puta odlazila, to je trajalo mesecima, odlazila sam u Višegradsku, pokušavala da dođem do svoje dokumentacije medicinske, kao što mi zakon dozvoljava, da ja kao majka imam pravo uvida. Međutim, nisam uspela.

Tada sam sa ostalim roditeljima, seli smo i dogovorili smo se da krenemo u Ministarstvo zdravlja, da se obratimo njima za pomoć. U Ministarstvu zdravlja načelnica zdravstvene inspekcije Danica Mihailović nas je primila, znači, imali smo više susreta i sastanaka sa načelnicom, poslali su zdravstvenu inspekciju, međutim ništa nije urodilo plodom. To su bili zapisnici vrlo kratki, koji nisu govorili ništa. Tada smo opet, naravno, roditelji seli i dogovoramo se da mi odlazimo sa zdravstvenom inspekcijom u bolnice. Tako smo i uradili, ali nažalost, Ministarstvo zdravlja, tj. zdravstvena inspekcija odlazi u bolnice sa najavom. Znači, vi se najavite kao inspektor, kažete ‘ja dolazim u bolnicu, treba mi za taj i taj predmet’, oni pripreme dokumentaciju koju oni žele da pripreme. I u jednoj biblioteci smo svi imali sastanke. Znači, sve one priče o arhivi, o haosu gde smo našli duple knjige, gde smo našli duple strane, znači falsifikovane, što smo pronalazili da u jednoj godini, naprimer 1993. su podaci porodilje iz 1985. i takve apsurde.

Na sve smo to mi ukazivali zdravstvenoj inspekciji, međutim, nažalost njihova nadležnost, kada smo se pobunili da sve ono što nedostaje u bolnici da se stavi u zapisnik: ‘pa znate, nije u našoj nadležnosti’. Želeli smo i korak dalje, da neko mora da snosi odgovornost iz bolnica za nedostajuću dokumentaciju, zašto je nema ako je zakon to propisao da se vodi takav vid evidencije. Tako da smo imali vrlo čestih problema sa njima, ali onda smo na primer, samo za dozvolu parafinskih blokova, jer čitajući zakone shvatili smo, kad se izvrši obdukcija uzima se uzorak i taj uzorak se čuva kao parafinski blok. To isto pripada medicinskoj dokumentaciji i mi smo tada želeli da uzmemo parafinske blokove, da uradimo mi analize i država naravno, znači paralelno, da bismo videli da li su u tim blokovima naša deca. To bi ujedno bila i jedna potvrda da li jesu. Ali, to je doktor Kostić iz Višegradske, on je prvi dao izjavu, to je naravno nas bilo strašno razočaralo da nemamo saradnju sa medicinskim osobljem, jer je rekao ‘to je jedna grupa frustriranih roditelja koja ne može da podnese gubitak deteta, i šta hoće, imamo mi parafinske blokove’.

Ali nisu nam odmah dali nego je ta bitka trajala dobrih godinu-dve dana. Na kraju pojedini roditelji su dobili te blokove, ja nisam dobila, jer naravno nisu našli, kao što nisu našli ni svu ostalu medicinsku dokumentaciju, ali rezultati tih blokova su da apsolutno njihova deca nisu obdukovana i da to ne pripada njihovoj deci, tako da su se povukli. Ja sam kasnije odlazila u matične službe, pogrebno, gde sam dobila potvrdu da mi dete nije sahranjeno, jer kada vi krenete i kada ceo put edukacije jedne porodilje, koji mi tada nismo znali šta sve imamo pravo po zakonu, kada posle deset, dvadeset godina vi tragate za tim papirima, onda sednete pa se dobro informišete šta i kako biste mogli da uradite.

Međutim, shvatili smo da nemamo saradnju ustanova i bolnica, da nemamo saradnju sa državnim institucijama. Obratili smo se na primer Ministarstvu zdravlja, obratili smo se i drugim ministarstvima, a onda smo i Skupštini na Odboru za zdravlje, gde na primer nas je Odbor za zdravlje, što je apsurdno, da nas Odbor za zdravlje odbije, nego nas prebaci drugom odboru. Tako da naša bitka za istinom o našoj deci koja su nestala od bolnice do groblja traje već punih 12 godina, ali mi još uvek smo uporni i želimo da dođemo do istine šta se dogodilo sa našom decom. Znate kako, kada se vi obratite bilo kojoj instituciji kod nas pismenim putem i vi ne dobijete odgovor. Znači, samo to ćutanje je nama značilo nešto, ali mi smo bili vrlo uporni pa smo se i po deset puta nekada obraćali nekoj instituciji da nas primi, znači određeni ljudi koji bi mogli u toj našoj priči da nam pomognu.

Međutim, nailazili smo na neodgovaranje na naše dopise, ima ih puno na kraju krajeva, to je 60-70 institucija kojima smo se obratili, ali ključne su nam bile Ministarstvo zdravlja, matične službe, pogrebno, Ministarstvo MUP-a zbog dodele matičnih brojeva i ostali. Znači, sve je, pa čak i ta izmena Zakona kada smo podneli krivične prijave kada su nas odbili i rekli da nam slučajevi zastarevaju, obratili smo se najvećem zakonodavnom telu, Narodnoj skupštini Srbije. Pa posle presude u Strazburu pitali su me ljudi šta ja mislim. Pa ne mislim i ne nadam se puno od ove države, ali smatram da našim radom, zalaganjem, pružanjem pomoći institucijama koje budu zadužene, tj. radnoj grupi koja bude zadužena za rad, mi želimo da im pomognemo. Jer, tu se ne prekida naša priča, znači postoji i dalje, mi ćemo ići i dalje, ali smatram da ovo treba da je stvarno šamar Srbiji, nažalost, da punih 12 godina jedna velika grupa roditelja, koja broji par hiljada roditelja u Srbiji, da pokušava od države, od institucija u državi da traži istinu o svojoj nestaloj deci i da država apsolutno nije nijednog momenta pokazala volju da pomogne tim roditeljima.

Pa šta vama onda preostaje ako vi u svojoj državi u kojoj živite, radite, podižete porodice, šta možete da uradite nego da se obratite nekim drugim institucijama van granica svoje zemlje. Ne verujem da su spremni da nam pomognu, ali smatram da postoje opet druge institucije koje posmatraju taj njihov rad zajedno sa nama roditeljima i da ćemo se mi apsolutno uvek obraćati njima za pomoć, da bi bili pod nekom kontrolom na kraju krajeva.

Rada Pantelić: 1983, Kosovska Mitrovica, rodila sam blizance u sedmom mesecu koji su po rođenju usled prevremenog porođaja prebačeni u Beograd, u tadašnji Zavod za prevremeno rođenu decu. Peti dan su mi saopštili da je jedan blizanac umro. Posle par dana ja dobijem uput da budem sa detetom koje je u bolnici, što su mi apsolutno zabranili, glavna sestra koja me je tada dočekala rekla je da je to nemoguće i da mi žene sa Kosova smo donele neku bolest i da je to pogubno za ostalu decu i da ne dolazi u obzir. Čak štaviše nije mi dozvolila dete da vidim, vrlo grubo su me odbili. Kasnije, iste te godine ja preuzimam drugog blizanca i saznajem, zapravo upoznajem jednu Romkinju koja je bila tu, koja je takođe iz Kosovske Mitrovice i kaže ‘nas ovde ima više’. Znači da su mene prevarili. Nikakav papir nisam dobila za to navodno umrlo dete. I mi smo, suprug i ja insistirali i pitali kad mi treba da dođemo da preuzmemo leš deteta za sahranu. Oni su rekli da to oni rade i da mi oko toga nemamo nikakve obaveze, da je to njihova stvar, da se time ne bavimo. Mi opet sutradan ponovo pozovemo ‘mi bi hteli da sahranimo naše dete i da vidimo’, ne, nisu nam zaista dozvolili ništa.

Znači, kad kreće priča 2002. ja se uključujem u sve ovo, u potragu za svojim detetom, jer shvatam da sam te godine bila potpuno obmanuta, da je istina sasvim nešto drugo. A šta je prava istina pokušavam 12 godina zajedno sa roditeljima da saznam. U tih 12 godina obraćali smo se, ja mislim više od 80 institucija u ovoj zemlji smo obišli, kucali na sva vrata svih institucija, pojedinačnih udruženja i ostalo. Naravno, sve bezuspešno, sve obećanjem, tapšanjem po ramenu, da smo mi u zabludi, da toga nije bilo itd. Da bi naša grupa se sve više i više brojčano uvećavala i sve više roditelja se javljalo sa istim problemom, da bi konačno 2005. došlo do formiranja Anketnog odbora u Skupštini. Anketni odbor je radio od 2005. do 2006. uz svesrdnu pomoć roditelja, prvenstveno beogradske grupe roditelja. Znači, mi smo im mnogo pomagali da bi taj izveštaj bio usvojen i bio onako validan, sa donošenjem predloga mera. Jedan od predloga mera bilo je formiranje specijalne grupe pri MUP-u koja je trebalo da sve slučajeve ispita pojedinačno. Svi predmeti su iz Skupštine predati toj radnoj grupi, na čelu je bio Srba Aranđelović.

Radna grupa je radila punih 16 meseci i na naše insistiranje mi smo došli do tog izveštaja, a izveštaj je trebalo prvenstveno predati Odboru za bezbednost u Skupštini. To nikad nije urađeno, ni do dana današnjeg. Nas dve majke smo dobile taj izveštaj, oni nisu ništa praktično uradili. Njihov odgovor nama je bio da nisu imali nalog od tužilaštva, a tužilaštvo se pravdalo da je sve to zastarelo. 2010. formira se radna grupa na izradi plana novog zakona kojim bi se naši predmeti procesuirali, na čelu sa Majom Videnović. Ta radna grupa radila je oko godinu dana i onako su nam obećavali da će to biti zaista sve u redu, završili su isto bez ikakvih rezultata, sa obrazloženjem da se ne mogu naši predmeti procesuirati, zapravo ne može se zakon primenjivati retroaktivno. Znači, sad je pitanje za Maju Videnović šta sad kaže na presudu Suda u Strazburu.To je moje pitanje, pitanje svih roditelja za nju.

U obraćanju tim svim institucijama u ovoj zemlji, ima naravno i onih koji su nam pomagali, a to je pre svega ombudsman Saša Janković i gospodin Rodoljub Šabić, time što su nadležnim institucijama u ovoj zemlji ukazivali na to da roditeljima moraju da pomognu da dođu do istine. To je njihov doprinos, a inače, institucije su se sa nama ophodile zaista nekorektno, nedemokratski, neljudski, nehumano svih ovih 12 godina. Pa ja iskreno moram da vam kažem da vrlo malo nade gajim. Naravno, borićemo se mi i dalje i ja kao majka nikad neću prestati dok sam živa da se borim da dođem do istine, ma kakva ona bila. Eto, to ja za sebe kažem, a mogu slobodno da kažem i u ime ostalih mnogo i mnogo roditelja, ali od ove države koja nas je proteklih 12 godina varala i manipulisala sa nama i proglašavala nenormalnim, ludim, da gledamo neke meksičke serije pa smo se time poveli, šta mogu da očekujem. Ne mogu mnogo da očekujem, ali eto…

Iva Martinović: Ko vam je to govorio?

Rada Pantelić: Pa predsednica suda Gordana Mihajlović, recimo, u sudu nam je to rekla, Drugi opštinski sud.

Goran Filipović: Moja supruga se isto porodila u Višegradskoj bolnici 1998, ali je dete nestalo sa Instituta za majku i dete dan kasnije. Rodila je devojčicu od 4 kg i 400 grama, to jutro se pokvario aparat za drenažu vode iz pluća i onda je prebačena na Institut. Tamo je bila 24 sata i nakon 24 sata je nestala sa Instituta za majku i dete.

Iva Martinović: Šta su vam rekli?

Goran Filipović: Ja sam došao neposredno posle navodne smrti, 15 minuta, došao na odeljenje i rekli su ‘žao nam je, dete je preminulo pre 15 minuta, mladi ste, imaćete još dece’, klasična priča. Ja sam insistirao da vidim dete, pretpostavljam da je bilo tu, međutim, nisu mi dozvolili. Uporno je bilo ono ‘mladi ste, biće šok za vas, ostaviće traume na vas’, ali u isto vreme vam kažu jednu stvar da vam supruga nije u dobrom stanju. I onda vi gorite između dve vatre, da li ostati tu sad na odeljenju pored deteta i videti šta dalje ili se vratiti nazad u Višegradsku pa videti šta će biti i šta će se desiti sa suprugom. Pa kad u situaciji kad ste u nekom emotivnom šoku morate da birate između dva zla uvek se trudite da izaberete ono manje, ako tako može da se kaže. I onda odete u drugu bolnicu da vidite šta je tamo, dok se vratite ovamo je čitava priča već završena, dete je sklonjeno, papiri su oprani, pogotovo što pri Institutu je radila i neka privatna firma koja se bavi sahranom ili tako nekako, a ta firma nije imala ugovor sa Institutom, radila je na crno na Institutu. O tome svemu posedujemo dokumentaciju. Na sprovodnici leša su se nalazili nemački pečati, što bi recimo u nekom prevodu trebalo da znači da je nešto preporučeno ili isporučeno, znači da je leš nekom isporučen, da li leš…

Onda imamo situaciju da to pogrebno preduzeće šalje muško dete na sahranu, a ja sam imao devojčicu. I tako, imam dve potvrde o smrti i tako, pored gomile tih nepravilnosti ili nelogičnosti, kako bi oni nazvali, ili tih administrativnih grešaka, ništa nismo uspeli da uradimo u tužilaštvu, jer kažu u tužilaštvu ‘nema krivičnog dela trgovine bebama, prema tome ne možemo da pokrenemo ni krivično gonjenje’. Znate, roditelji su uglavnom mladi i emotivno reaguju i tu neku priču potiskuju negde duboko u sebi. Međutim, kad shvatite da niste sami, da postoji još jako puno ljudi koji su u istoj priči kao i vi, onda krećete u jednu borbu koja traje, dakle, borba gde ne možete da se zaustavite. U svemu ostalom bi možda i odustali u jednom momentu, ali u borbi za istinu o svom detetu ne postoji šansa koja bi vas odvratila od toga da ne nastavite dalje. I onda se upoznate sa ljudima, shvatite da niste sami i krenete u traženje dokumentacije.

Prvo bolnica gde se porodila, pa bolnica gde je dete nestalo, pa onda u pogrebno, pa kroz matične službe, pa kroz MUP, pa onda dođete do tužilaštva, pa borba sa tužilaštvom, pa borba sa policijom. Na koji god prag smo zakoračili imali smo užasno veliku borbu, dakle, ovo je bila opstrukcija od čitavog sistema, ovo nije samo pojedinačna borba protiv određene osobe ili određene bolnice. Ovo je rađeno sistemski, ovoliki broj ljudi u ovoliko maloj državi, dakle, može da bude samo da je organizovano, sistemski organizovano od strane države ili kao pokriće od strane države. Ovo nisu sporadični slučajevi.

Iva Martinović: Do koje ste vi dokumentacije došli? Ako možete samo malo jasnije, znači, oko tih izveštaja pogrebnih.

Goran Filipović: U čitavoj toj proceduri da bi bili sigurni u ono što pričate vi podnesete Javnom komunalnom preduzeću Pogrebne usluge zahtev da vam daju da li oni poseduju u evidenciji ime i prezime vašeg deteta i ako poseduju da vam daju gde je ono sahranjeno. Svi roditelji u ovoj priči, dakle, gde je neispravna dokumentacija, jer ovo moram da podvučem, upravo tamo gde je neispravna dokumentacija te dece nema na groblju. Javljaju se nama i ljudi gde imaju potpuno urednu dokumentaciju, ali ta su deca uredno i sahranjena. I onda kad krenete da vam deteta nema na groblju, a zakon o grobljima i o sahranjivanju kaže da se sva deca sahranjuju na gradskim grobljima koja su pod upravom Javnog komunalnog preduzeća. Onda krenete dalje, onda sledeće vam je bilo da vidite gde vam se žena porodila ili neka žena gde se porodila, šta od toga nailazite. Onda tamo nailazimo na duple protokole, duple knjige, duplirane stranice, ostavljena prazna mesta za naknadne upise porodilja koje će doći jednog dana. Znači, naknadni upis će biti, da li je i moje dete upisano nazad 7 dana, 15 dana nije ni bitno. I sve smo to ukazivali određenim službama, podnosili krivične prijave MUP-u.

Pa ja mislim da od 3.000 porodica u Srbiji koje su podnele krivične prijave MUP-u ja ne znam da li je pet porodica pozvano bar na informativni razgovor, a ne da SUP pokrene neke određene istrage. I tako smo krenuli sa tim krivičnim prijavama 2003. godine kada se nakupilo oko 3.000 porodica u Srbiji. Tadašnji republički tužilac Đorđe Ostojić donosi obavezno uputstvo o procesuiranju svih slučajeva, dakle, on je procenio da je to krivično delo koje još uvek traje i da mora da se kao takvo dokaže. Posle toga se ta priča još više omasovila. Oni su mislili da će to pri nekim predistražnim radnjama da tu priču zataškaju, međutim, kad se to omasovilo 2004. godine tadašnji VD republičkog tužioca Janković obustavlja sve istražne radnje i sve proglašava zastarelim slučajevima. I od 2004. godine ja ne znam da li smo imali jedan ili dva procesa pred našim sudovima. Predlog mera koji je usvojen u Skupštini, u tri mandata imali smo tri predsednika Skupštine sa bezbroj obraćanja da se postupi po predlogu mera, jer da je te 2006. godine u roku od 3 meseca ispoštovan rok, ova priča bi bila davno završena i ne bi danas došlo do ove presude Međunarodnog suda, koja je inače sramota za državu Srbiju, da se po takvim predmetima sudi i da moramo da radimo ovo što radimo sada.

Dakle, to je bio predlog mera da se još te 2006. godine formira specijalizovana ekipa MUP-a koja će ispitati sve slučajeve i gde bude određenih elemenata da će se procesuirati, da će da preuzme tužilaštvo za organizovani kriminal, da će da se pokrene bezbroj aktivnosti, i na izradi dopuna Zakona, da se ubaci nov zakon ako bude trebalo da se uradi, lex specialis. Međutim, sve do presude ovog Suda pravde u Strazburu nažalost ništa se nije desilo. Sada nam je ovo vetar u leđa da to pokrenemo, dokle ćemo stići, videćemo. Dosadašnja iskustva jako su loša, ali ono što nama daje nadu to je da ovo kontroliše Savet ministara Evrope i da ukoliko ne budu uradili, nemamo više problem da se obratimo direktno Savetu ministara Evrope i da kažemo ‘gospodo draga, nismo zaslužili da uđemo u Evropu, jer ono što ste naredili, naložili da uradimo još uvek ništa nismo uradili’.

Goran Rađenović: Moja supruga se porodila 11. avgusta 2001. godine u Višegradskoj bolnici u sedmom mesecu trudnoće i rodila je dva dečaka. Nakon porođaja sam ja došao, obišao decu i tu mi je savetovano da navodno njima nisu dobri inkubatori i da bi bilo najbolje da se deca prebace u jedinu renomiranu i specijalizovanu bolnicu tog tipa, Institut za neonatologiju, da se tamo deca prebace. Ali navodno oni nisu bili u dobrim odnosima, te bih ja morao da odem da tamo njih zamolim da se izvrši prebacivanje. Ja sam otišao tamo i oni su meni objasnili da u tom momentu nemaju, da su prebukirani, da imaju mnogo dece i da nemaju mogućnosti da prime decu. Ja sam tog dana par puta zvao i raspitivao se da li se možda stvorilo mogućnosti da se izvrši prebacivanje, međutim, bilo je obrazloženje da nečije dete bi u principu moralo da se otpusti, što najčešće se otpuštaju ili da bude otpust ili da umre. I da bi oni prebačeni bili sutradan i tamo su bili nakon četvrtog i petog dana, i jedan i drugi blizanac su dan za danom umrli u toku noći.

Ja praktično nisam video decu nakon smrti. Osoblje bolnice je bilo u principu ljubazno, ophodilo se prema roditeljima, imali smo pravo da posetimo u nekom intervalu da vidimo decu, da vidimo kako su i to sve. Da bi nakon prvog smrtnog ishoda, ja sam počeo tu da postavljam neka pitanja, gde bi se promenila ta slika ljubaznosti i totalno smo došli do neprijatnih situacija, ali ja sam sasvim normalno pitao šta je, pitao sam neke stvari koje su bile normalne, što bi svako i pitao. Međutim, ja sam u tom momentu nakon toga svega pomislio da je u pitanju neki nemar, da su neke ljudske greške, doktorske greške da je došlo do smrtnog ishoda. Nije mi ni na kraj pameti bilo da bi neko mogao da se sa tim bavi. Pa, sad se ne sećam svih pitanja, ali se dobro sećam da je doktorka u tom momentu podigla glas, da sam se ja navodno u tom momentu pozivao na doktora Ramadanija, koji je u tom momentu bio načelnik tog odeljenja na kome su meni ležala deca, što meni ni krajnja namera nije bila. Međutim, kažem vam, ja sam video da nešto tu ima, ja sam pomislio da se radi o nekoj lekarskoj grešci, nije mi išla misao ka tome da može nešto drugo da se dogodi.

Šta je sad tu zanimljivo? Zanimljivo je tu, nakon toga da nama niko nije objasnio kakva su naša prava. Mi smo se praktično ponašali kako su nama lekari koji su vodili našu decu, kako su nam oni objasnili, kako su nam rekli mi smo se tako ponašali. Pa praktično smo došli tamo, vi niste posle ni imali kontakt sa lekarom, sačekalo se neko administrativno osoblje, vi ni ne znate kako se oni zovu, oni su tamo na pultu. Oni vam kažu da praktično Srbi ne preuzimaju decu nakon smrti pošto su to male bebe, da to rade samo pripadnici muslimanske veroispovesti. Kranje je ono bilo gde čoveka praktično slomi, jer čovek beži u tom momentu sam od sebe, jer to što mu se dogodilo, on je praktično slomljen. Čovek na kraju, šta je zadnja tačka, zadnje je to kad vam kažu da će vam supruga praktično imati problema i da će odlaziti na groblje, da postoji mogućnost psihičkih problema kod supruge i tako. Vi praktično onda tu ste bili slomljeni, vi se onda i ne interesujete šta je tu vaše pravo i obaveza da odradite.

Mi od prvog dana ne tvrdimo da su naša deca živa, mi samo tražimo istinu. Neka nam država dokaže šta se desilo sa našom decom. Jedne prilike bio je sastanak koji je sazvala tadašnji predsednik Drugog opštinskog suda Gordana Mihailović, pozvala je sve predstavnike iz institucija koje su učestvovale u svim ovim radnjama i gde se videlo da država nema volje da to reši i da pokušava to da zataška. Mi smo za taj sastanak saznali i došli smo tu, oni kad su izašli prepoznali su nas, jer smo mi obilazili redovno te institucije. Oni su prošli samo pored nas, neko se onako javio, da bi na naše insistiranje Gordana Mihailović nas i primila. I vi ste tu videli svu nekorektnost predstavnika ljudi koji su praktično mogli da nam pomognu u ovoj našoj priči da mi izađemo iz svega ovoga. Međutim, Gordana Mihailović se ponela jako nekorektno, da možda se to nama nešto pričinjavalo, mi smo gledali previše strane serije itd.

Tako da je to jedna epizoda gde smo mi uvideli da država praktično nema sluha za ovaj naš problem. Hteo bih samo da spomenem i to da je nakon izveštaja Anketnog odbora formirana radna grupa koja je trebalo da iznađe zakonska rešenja da se ovi naši slučajevi procesuiraju i da se istraže do kraja. Međutim, to je odrađeno tako da je obrazloženje bilo da ne postoje ustavni okviri da se iznađe rešenje iz svega ovoga i da je praktično sve ovo zatvoreno. Jedina koja nije potpisala taj izveštaj iz radne grupe, pored svih eminentnih profesora sa Ustavnog suda i ostalih eminentnih stručnjaka, je bila Snežana Plavšić, narodni poslanik. Sad me interesuje sa kojim će oni sad okvirima da izađu da iznađu rešenje iz svega ovoga. Jedino šta je pozitivno u presudi Međunarodnog suda pravde je to da praktično sad se država obavezala, Međunarodni sud je u stvari obavezao državu da država mora da nama dokaže šta se desilo sa našom decom. Ranije smo mi bili u poziciji da mi nešto dokazujemo, a to je jako teško bilo dokazivo. I sad su praktično zamenjene pozicije, sad nama država nešto mora da dokaže.

U izveštaju Anketnog odbora je spomenuto da specijalizovana jedinica mora da odradi izveštaj, imala je širok spektar mogućnosti, imala je mogućnost da deluje na celoj teritoriji Srbije, i da na osnovu podataka koje dobije, da ministar policije, koji je tada bio Dragan Jočić, da podnese izveštaj Odboru za bezbednost, čiji je predsednik bio Ivica Dačić. Međutim, nakon toga Ivica Dačić je postao i ministar policije, on je praktično imao uvid u to šta se dešavalo. Međutim, na sva naša obraćanja njemu, Ministarstvu policije, oni su nama odgovorili da praktično nemaju uvida da je takav izveštaj poslat Odboru za bezbednost, što je onako, šta da vam kažem.

Sad novijeg datuma, direktno smo se obraćali, imali smo sastanak sa profesorom Antićem, savetnikom predsednika Republike Srbije Nikolića, na kome je on nas čovek saslušao i mi smo i tada znali da praktično predsednik Republike nema mogućnosti da nama nešto više pomogne, ali on sa nekim svojim uticajem, da nam praktično pomogne da nas uputi na nekoga ko bi nam pomogao u tome svemu. I nakon nekog kratkog vremena, stvarno u razumnom periodu, smo dobili dopis u kome nas je Oliver Antić obavestio da se kompletan predmet prosleđuje Aleksandru Vučiću, kao čoveku koji bi mogao da ovaj slučaj pokrene sa mrtve tačke. Mi smo sačekali jedan period, nekih mesec dana, videli smo da su tu uvek bila neka dešavanja oko Kosova, oko nekih gorućih tema, i mi smo se obraćali, međutim, ni nakon 50 mejlova koje smo mu poslali, ni nakon odlaska u stranačke kancelarije, i nakon svega toga mi smo samo dobili informaciju da Aleksandar Vučić je upoznat sa svim. I ništa, to se na tome zaustavilo.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ova odluka ima dva dela, dakle, naknada štete roditeljima koji su poveli postupak zbog toga što je država fingirala i neefikasno vodila određene postupke koji bi trebalo da dovedu do saznanja šta se sa decom desilo. Drugi deo je mnogo značajniji; na osnovu tog drugog dela presude Srbija je dužna da u roku od godinu dana od stupanja na snagu te presude, odnosno od njene pravosnažnosti, formira jedno telo koje je nezavisno, dakle, za koje postoje ozbiljne pravne i vanpravne garantije da će biti nezavisno, sa vrlo širokim ovlašćenjima, da istraži i utvrdi sudbinu te nestale dece. Dakle, da bi se to učinilo u narednih godinu dana od dana pravosnažnosti presude mora se doneti poseban zakon o tome i mora se formirati to telo koje mora biti snabdeveno odgovarajućom i efikasnom službom. Nigde nije rečeno naravno da se sudbina svih beba mora saznati za godinu dana, to bi bilo nemoguće. To telo će verovatno morati da radi nekoliko godina. E sada, kao što vidite, niti je to ko pominjao od nadležnih državnih organa, niti izgleda da im je to doprlo baš sasvim do svesti.

Ovde pregovori sa Kosovom služe kao izvinjenje za sve ostale neaktivnosti, počev od obećane rekonstrukcije vlade, preko aflatoksina, pa evo, i do tog tragičnog, zaista tragičnog slučaja nestalih beba. Ja verujem da će se formalno taj deo zadatka ispuniti zato što se u protivnom Srbija izlaže još jednoj vrsti pritiska od jednog dosta moćnog organa Saveta Evrope, a to je Komitet ministara. Taj pritisak smanjuje opet šanse za približavanje EU integracijama. Dakle, ja verujem da će rešenje biti onako kako je nažalost vrlo često u Srbiji: mi ćemo formalno formirati to telo, donećemo nekakav zakon. Nećemo snabdeti to telo dovoljnim ovlašćenjima, ono će se morati da se bori za svoje sedište, za zapošljavanje određenog broja ljudi, za novac bez koga to ne može da se radi itd.

Odbrana Srbije je uglavnom bila procesno pravna, to znači nije se država branila supstancijalno, materijalno. I ta procesna odbrana se zapravo svodi na tri tačke. U prvoj tački Srbija je tvrdila da je na taj slučaj neprimenjiva Konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je dete umrlo, ili možda je tačnije reći navodno umrlo, 1983. godine, a poslednji akt koji je država izdala gospođi Jovanović u toj njenoj borbi da sazna šta je zapravo bilo sa detetom, bilo je jedno rešenje tužioca kojim se odbacuje njena krivična prijava 2003. Posle toga je stupila na snagu Evropska konvencija u bivšoj Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, dakle, posle tog događaja. Međutim, ta odbrana je bila od samog početka osuđena na neuspeh, jer su postojala već dva slična slučaja. Jedan je bio 1990. godine protiv Turske, a drugi je bio 1995. godine protiv Portugalije.

I ukratko, argumentacija Suda i, kako da kažem, replika koju je ova zastupnica gospođe Jovanović dala svodila se na sledeće, dakle, time što država nije pružila zaštitu za povređeno pravo stvoreno je jedno trajno stanje. I to stanje je trajalo i u vreme kada je Konvencija stupila na snagu. Tako da ta odbrana da sa vremenskog stanovišta Konvencija je neprimenjiva ili kako mi pravnici volimo da kažemo ratione temporis, je potpuno bila osuđena na neuspeh. I taj prigovor države Srbije da je Konvencija neprimenjiva zbog toga što se događaj zbio ranije je Sud odbacio, jer zapravo po praksi dotadašnjoj Suda nije bitno kad je nastupio događaj koji je prouzrokovao određeno stanje, nego da li to stanje koje je protivpravno, kojim se, dakle, krši određeno pravo, u vreme važenja Konvencije još uvek stoji ili ne stoji.

Drugi argument koji je odbrana Srbije imala sastoji se u tome da je ta pritužba koja je podnesena Evropskom sudu za ljudska prava bila neblagovremeno podnesena zato što Konvencija predviđa rok od šest meseci, a od poslednjeg, tako da kažem, oglašavanja države u vidu odbacivanja te krivične prijave je bilo proteklo već četiri godine u vreme kada je gospođa Jovanović podnela pritužbu Sudu. I taj prigovor države Evropski sud nije uvažio zato što je imao u vidu događaje koji su se dešavali između odbacivanja krivične prijave i podnošenja ove pritužbe. A naime, poznato je već u ovom slučaju da su se, ne samo Zorica Jovanović, nego i brojni roditelji obraćali Parlamentu, da je bila donesena određena skupštinska rezolucija, da je bio ustanovljen Anketni odbor. Naša odbrana je tu možda bila čak i cinična, kada kažem naša, mislim na odbranu Republike Srbije, zato što je bilo rečeno u okviru te odbrane da gospođa Jovanović nije mogla razumno da očekuje da će bilo koji od tih izveštaja koje je Skupština sačinjavala dovesti do rešenja njenog slučaja.

Međutim, Sud je na to rekao da su svi događaji između 2000. i 2010. godine, uključujući i te anketne odbore, dali gospođi Jovanović određenu nadu da će njen slučaj biti rešen, a da je ta nada konačno ugašena onda kada je to skupštinsko telo 2010. godine podnelo taj izveštaj i da se rok za podnošenje njene pritužbe ima računati zapravo od donošenja odluke jednog skupštinskog organa iz koje se videlo da Skupština zapravo ne namerava ništa ozbiljno da učini u vezi sa tim postupcima. I najzad, država Srbija se branila i time da gospođa Jovanović nije iscrpela sva pravna sredstva koja naš pravni poredak predviđa, a naročito time da je krivičnu prijavu koja je bila odbačena 2003. godine podneo njen suprug, odnosno otac nestalog deteta, a ne ona sama. Međutim, Sud takođe tu odbranu nije prihvatio zato što je ocenio da je ona zapravo, iako nije lično podnela tu krivičnu prijavu, podržavala tu prijavu, stajala iza te prijave i da se zbog toga ne može tvrditi da nije iskoristila sva pravna sredstva koja naš pravni poredak pruža.

Na to se svodila ukratko odbrana Republike Srbije u tom slučaju, dakle, ona je bila isključivo orijentisana na procesno pravne momente, kao što je to tvrdnja, pogrešna, da ne važi odluka s obzirom na vremenske razloge, da ne važi Konvencija, što je bilo od početka jasno da neće doživeti uspeh, da je zakasnila ona sa tom svojom pritužbom i da nije iskoristila sva pravna sredstva. I kao što se može videti, Evropski sud je u ovom slučaju i u sličnim slučajevima i protiv drugih zemalja zauzeo jedan dosta širok stav i u pogledu vremenskog važenja, u pogledu računanja rokova, a takođe i iskoristivosti svih domaćih pravnih sredstava.

Peščanik.net, 10.06.2013.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić-Vodinelić – Nestale bebe

Vesna Rakić-Vodinelić i Danilo Ćurčić – Predlog zakona o nestalim bebama

Sofija Mandić – Bebe dolaze na kraju

Danilo Ćurčić – Maj je odavno prošao

Danilo Ćurčić – „Ako se ukaže potreba…“

TEMA – EVROPA NE STANUJE U BABUŠNICI