U stara vremena leto je bilo košmarno doba za urednike dnevnih novina: sve se razišlo negde, ne događa se ništa osim Guče (uvrh glave dve kolor strane), pa se pribegavalo “lakšim sadržajima”. Tako su se pojavljivala “čudovišta koja dave kokoši”, drekavci, natprirodne pojave itd. Ovog leta imali smo samo jedno čudovište kojemu je ubrzo dohakao lokalni lovac (ispalo je da je to bio šakal) i “sablasti” u Šumaricama (nevešta montaža u fotošopu).
Radovan Karadžić tu je došao kao spas s neba. Kad su ispratili čoveka u Hag, glavna tema postali su Radovanovi siročići i kompjuter bez koga mu spasa nema. Onda se pojavila sasvim pogrešna, ali uspešno izvikana tema o Miladinu Kovačeviću, košarkašu teške ruke: traje kampanja potpisivanja peticije protiv njegovog “izručenja u SAD”, što je nemoguće, podgrevaju se i spinuju (prorađuju) kojekakve budalaštine i uopšte se izvode standardne šovinističke besne gliste. Sve osim jedino važnog, a to je onaj nedostojni konzul koji je celu stvar i zamesio. Dobio otkaz i kvit; ne bi me čudilo da se na tome i završi. Ako probaju da ga krivično gone, dežurni šovinisti napraviće od njega “nacionalnog heroja” kao što su napravili i od Miladina Kovačevića, sve u okviru “letnje šeme”.
Jedan medijski “projekat”, kako bi to nazvale estradne umetnice, međutim, odvija se redovno i dosledno u okviru “letnje šeme”. To je projekat daljeg podrivanja krivičnog postupka protiv zaverenika za atentat na Zorana Đinđića i krivičnog postupka protiv Zemunskog klana. Ta slaboumna, ali ništa manje bezobrazna ofanziva pažljivo je tempirana da prati pravosudni razvoj ta dva predmeta. Vrhovni sud treba početkom septembra da odlučuje po žalbama u predmetu atentata na Zorana Đinđića, a prvostepena presuda u predmetu Zemunskog klana upravo je potpisana i otpravljena strankama. Sad ili nikad je trenutak da se u javnosti završi ono što nije nikako moglo da se završi u sudnici. Istini za volju, taj pokušaj paralelnog suđenja traje od početka, ama je sada počeo da dobija panične dimenzije. U skladu sa tom eskalacijom, bestidnost, bezobrazluk i puka blesavost dostižu neslućene razmere. Prvo smo bili obavešteni da je hapšenje Radovana Karadžića kod Zvezdana Jovanovića izazvalo “duboko razočarenje”, a da je Legiju Ulemeka “razljutilo”; koliko da se zna ko je tu na čijoj strani i ko je “srbski patriota”. Onda je krenuo jedan neopevano blesavi i zapanjujuće jevtini falsifikat od “feljtona” u “Kuriru” i “Kuriru Light” (“Glas javnosti”): kao tobože presretnuti telefonski razgovori rezidenata britanske i američke obaveštajne službe u Beogradu. Po principu onih viceva tipa “sede tako Amerikanac, Englez i Srbin”, ova dvojica pričaju slobodno, sve misleći da ih Srbin neće čuti. Pa se tako dogovaraju kako da ubiju Đinđića, a krivicu da svale na Zvezdana, Legiju, Duću i Kuma, sve uz neizbežnu pomoć Čede Jovanovića (Bebu Popovića nisam na moje veliko iznenađenje primetio, ali nisam ta sranja redovno ni čitao; ne zamerite). A zašto? Zato što su Zvezdan, Legija, Duća i Kum “srbske patriote” koje treba ukloniti po svaku cenu da bi Srbija bila uspešno porobljena – glasi jedini mogući zaključak. Tu je sada došlo do recikliranja otpada, to jest do one stare priče koju je još Milovan Brkić započeo u crnogorskom “Danu” pre nego što će ga u “Sablji” pritvoriti, a NIN nastavio kasnije da varira: Duća i Kum “ubijeni su zverski” u Centralnom zatvoru, pa doneseni i podmetnuti u Meljaku; Milovan Brkić bio je tada za svaki slučaj dodao još i Legiju među “zverski ubijene u CZ”, sve u nastupu kreativne imaginacije. Najnoviji doprinos ovoj trenutnoj kampanji pojavio se za vikend: Duća je u CZ hteo pred smrt da vidi Čedu, ali ga Čeda nije “ispoštovao”, sram ga bilo da ga bude.
E, sad: na stranu i taj sumrak svake pameti i pristojnosti, sumrak na koji smo već – hvala na pitanju – oguglali sasvim. Kad se setimo čega smo se sve naslušali u Skupštini, ovo ne odudara mnogo.
Neizbežno pitanje, međutim, glasi: ko ovo radi i zašto, pri čemu je važnije zašto?
Ali, idemo redom: ovo radi medijska logistika zaverenika i njihovih političkih inspiratora, “Revolverjournalismus” na nemačkom (razumeli ste), logistika koja deli istu ideologiju mrakobesnog šovinizma i klerofašizma sa onima koji su atentat podstakli, ohrabrili i kasnije pravdali.
A zašto? Zato što je deo te logistike i aparat heroinskim novcem debelo plaćenih mafijaških advokata consigliera, aparat koji revolversku štampu i snabdeva “poverljivim informacijama” na redovnoj osnovi, pa se to onda dade lepo uporediti i videti odakle šta stiže. “Patriotska” advokatska punomoć postala je univerzalna profitabilna industrija: isti “patrioti” zastupaju i brane i ove i one; i na Specijalnom sudu i u Hagu. Kazaće neko da je to advokatski posao; jeste – dok advokati ne pribegavaju političkim argumentacijama i “patriotskom” diskursu; jeste – dok advokati brane čoveka, a ne zločin; ta osnovna linija razgraničenja pređena je i pred Specijalnim sudom i u Hagu.
Ima za to jedno jednostavno i banalno (Zlo je uvek banalno) objašnjenje: advokatima em radi taksimetar, em su uzeli grdne pare i naobećavali se svima da će svršiti posao, pa sada treba pokazati neki rezultat; makar u štampi, ako već nije išlo pred sudom. Ako onaj koji advokata plaća ostane u uverenju da je branjenik stradao “politički”, a ne kao zlikovac, lakše će se oprostiti sa svojim novcima. Uostalom, još je Fransoa Rable upotrebio za pohlepnog čoveka poređenje “zinuo kao advokatska torba”.
Očekivao sam da će se neko osvrnuti na te gadosti, pa sam čekao do sada. Nije se osvrnuo niko, što je zabrinjavajuće: prag javne osetljivosti na blesavost, bezobrazluk, bestidnost i agresivnost očigledno je podignut skoro do nivoa bezosećajnosti i cinizma. Nikakvo čudo: evo već osamnaest godina navikavaju nas na sebe; sve su pokušali, a veći deo im je prošao; tome je tako kad pametan popušta.
PS: Slobodan Antonić komplimentirao je moju “kreativnost” u “Politici”. Nažalost, nisam bio “kreativan”: opis “srbskog patriote” kao “nabildanog komada govedine sa dvolitarskim pivom u ruci” opis je koji potiče iz ponovljenog neposrednog uvida svojim, to jest mojim, očima. Ja sam samo bio precizan.
PPS: Gđa Ljilja Smajlović opisala je u jednom prilično nervoznom tekstu u “Politici” Republiku Srpsku kao “ratni plen” na koji građani Srbije gledaju sa simpatijama, a sve u kontekstu hapšenja Radovana Karadžića i upozoravajući razne da “ne likuju” zato što se radikala i ostalih nije skupilo dovoljno 29. jula. “Ratni plen” je ključna reč, jer ako ne umemo da radimo i proizvodimo, umemo da se bijemo. A kad ih se bude skupilo više, onda ćemo videti.
Danas, 11.08.2008.
Peščanik.net, 11.08.2008.