Prikaz knjige Majkla Kazina „Američki sanjari: Kako je levica promenila jednu zemlju“
Nova knjiga Majkla Kazina o američkim levičarima i njihovom uticaju na državu tokom poslednja dva veka zasniva se na pretpostavci, kako podnaslov govori, da je taj uticaj bio ogroman. Ali Kazin je ozbiljan naučnik, profesor istorije na univerzitetu u Džordžtaunu, i jedan od urednika časopisa Dissent, i njegove su procene pažljivo izvagane. Kazin priznaje da su radikalni levičari često bili u raskoraku sa opšteprihvaćenim vrednostima, uključujući i vrednosti onih za čiju su se slobodu borili. On zaključje da su američki radikali više učinili za promenu, po njegovim rečima, „moralne kulture“ nacije, nego politike.
Međutim, čak i dok Kazin pokušava da izbegne romantizaciju levice, njegova knjiga ne preispituje neke ustaljene levičarske koncepte o američkoj politici i tome kako do promene dolazi. Ove ideje počinju od pretpostavke o tome ko kontroliše američki politički život, što je Rajt Mils nazivao „elitom moći“, isprepletenom direktoratu bogatstva i birokratije na vrhu. Kazin taj direktorat zove „establišment“ ili „vladajuća elita“. Ukoliko je radikali ne isprovociraju, ova elita, po njegovom mišljenju, sporo ispravlja socijalne nepravde; ali bez podrške prosvećenijih elitnih elemenata, radikali ostaju u političkoj divljini.
S vremena na vreme – kao kod ukidanja ropstva, uspona Nju dila i pobeda boraca za građanska prava – ogromne promene koje radikali zagovaraju zaista se ostvaruju. Međutim, Kazin tvrdi da su liberalni delovi vladajuće elite podržavali krupne reforme isključivo zarad svojih ličnih ciljeva. Abraham Linkon i republikanci, piše on, prihvatili su emancipaciju tek usred Građanskog rata, kada je postalo očigledno da bi taj postupak „ubrzao pobedu Severa“ i spasao uniju, što je bio njihov stvarni cilj. Frenklin Ruzvelt je počeo da zastupa prava radnika tek kad su mu bili potrebni radnički glasovi.
Čak i kad su uspešni, piše Kazin, radikali – „uvek manji partneri u koaliciji koju vode reformatori iz establišmeta“ – na kraju bivaju gurnuti u stranu, dok liberali sprovode svoje skromnije programe i grabe sve zasluge. Kao proroci bez časti, levičari se vraćaju na marginu, gde sa drugim radikalima sanjaju nove i veće snove, dok naredni društveni pokret ne probudi establišment.
Neki radikalni istoričari – pre svega pokojni Hauard Zin – opisivali su ovaj šablon kao hroniku trajnog ugnjetavanja. Po njihovom mišljenju, reforme koje su pokretali radikali praktično su uvek završavale kao prevare, osmišljene od strane lukavih vladara koji tako štite, pa čak i jačaju, svoju vlast. Kazin, koji takođe očajava zbog današnjeg položaja levice, ima pozitivniji stav o liberalnim reformatorima i njihovim reformama: Proklamacija o emancipaciji i Zakon o biračkim pravima, insistira on, bili su važni politički pomaci, a ne trikovi establišmenta. Ali osnovni šablon i dalje je na snazi za Kazina, kao i za Zina: radikali provociraju povlašćene; liberali ih kooptiraju, prisvajajući zasluge. U krajnjoj liniji, liberali su neprijatelji korenite političke promene.
Veći deo knjige Američki sanjari čine jasni i korisni pregledi skoro četrdesetogodišnjeg istraživačkog rada o američkim radikalima i radikalnim pokretima, uključujući i Kazinovo istraživanje ove amorfne populističke grane američke politike. Za Kazina, levicu čine svi koji pokušavaju da ostvare, po njegovim rečima, „radikalno egalitarnu transformaciju društva“. Ova definicija obuhvata oroman spektar promotera i ciljeva, i Kazinov spisak se proteže od abolicionista i radikalnih radničkih vođa iz Džeksonove ere, preko niza socijalista, sifražetkinja, boema iz Grinič Vilidža i boraca za građanska prava, sve do današnje levičarske akademske klase.
Životi zaboravljenih i malo poznatijih radikala – poput Eme Golman – bili su neobično slični ovim pokretima: sezona ili dve, ponekad nekoliko sezona, slave (ili ozloglašenosti) pa čak i uticaja, a zatim povratak na marginu. Nakon Građanskog rata, na primer, razni radikali pokušali su da odu korak dalje od emancipacije, kako bi obezbedili potpunu ekonomsku i političku jednakost za nekadašnje robove. Većina ovih bivših robova, međutim, nadala se da će im Rekonstrukcija doneti, piše Kazin, „priliku da steknu ista prava koja su belci dugo uzimali zdravo za gotovo“ – nada koja se „ne bi mogla nazvati revolucionarnom“, koja je težila „ostvarenju sna liberalnog kapitalizma“.
Nije bilo velike podrške za krupne planove, koje su zagovarali kongresmen Tadeus Stivens i grupa republikanskih radikala u Vašingtonu, da se konfiskuje zemlja bivših konfederativaca i da se podeli slobodnim robovima. Kako se ispostavilo, da bi se obezbedila čak i osnovna građanska i politička prava za južnjačke crnce bila je neophodna velika federalna sila, koja je održavala restriktivnu međurasnu demokratiju na jugu, dok južnjački belci nisu nasilnom kontrarevolucijom ukinuli Rekonstrukciju 1870-ih.
Čak i na vrhuncu popularnosti, tokom decenije pred Prvi svetski rat, socijalistička partija, pod rukovodstvom harizmatičnog Judžina Debsa, nije uspela da preraste u trajni masovni pokret. Nešto u Americi – naročito u njenom idealu besklasnog individualizma – kočilo je popularnost socijalista i navodilo radnike da podržavaju takozvani obični sindikalizam, Samuela Gompersa i Američke federacije radnika, koji se borio za maksimalne pomake u okviru postojećeg sistema. A neke stvari kod američkih radikala, uključujući i socijaliste – njihova nesposobnost da izađu na kraj sa onim što je Danijel Bel nazivao američkim „kompromisnim političkim svetom“, njihova hronična sklonost ka pravedničkom dogmatizmu i frakcionaškim trvenjima – uporno su podrivale levičarske kampanje.
Kazin se u objašnjavanju Nju dila koncentriše na Komunističku partiju, i tvrdi da je uticaj partije daleko nadmašivao njeno malobrojno članstvo (na vrhuncu, možda oko 75.000 članova). Paradoksalno, piše Kazin, što su komunisti više isticali svoju staljinističku ideologiju, utoliko su postajali omraženiji, a s druge strane „što su više odlagali i razvodnjavali svoj krajnji cilj, utoliko su bolje prolazili“. Narodni front, koji se odrekao ultra-revolucionarne retorike i prihvatio patriotske populističke teme – u vreme Staljinovih čistki – predstavljao je, po rečima Irvina Haua, „briljantnu maskaradu“.
Odlučujući pritisak za usvajanja njudilovskih mera, kao što Kazin zna ali zaobilazi, nije potekao od komunista, pa čak ni od vođe CIO (Kongres industrijskih organizacija) Džona Luisa (republikanca) nego od savetnika samog Ruzvelta, kao i od gradskih liberala poput senatora Roberta Vagnera iz Njujorka. Gradski liberali bavili su se radničkim pitanjima godinama pre Velike depresije i, kad smo već kod toga, pre boljševičke revolucije.
Njudilovske socijalne mere svakako su imale nedostatke, kako Kazin ističe: konzervativni demokrati s juga i zapada uspeli su da isključe poljoprivrednike iz Vagnerovog zakona, dok, prvenstveno iz administrativnih razloga, privremeni radnici, kućna posluga i federalni činovnici, kao i poljoprivrednici, nisu bili obuhvaćeni Zakonom o socijalnom osiguranju, koji je Ruzvelt nekoliko nedelja kasnije odobrio. Međutim, uopšte uzev, njudilovski liberali poput Vagnera i Kajzerlinga učinili su mnogo više za kasniji uspon radikalnih radničkih pokreta nego što Kazin tvrdi.
Kazinovo nesrazmerno isticanje komunista ga, s druge strane, navodi da potpuno izostavi neke od pravih levičarskih pobeda tokom tridesetih i četrdesetih, kao i one iz naredne generacije. Čini se da je nezainteresovan za one koji su ostvarili značajan politički uticaj. U Američkim sanjarima nema ni pomena socijalista Valtera i Viktora Rutera, koji su se hrabro suprotstavljali komunistima i od sindikata United Auto Workers napravili jednu od najjačih snaga američkog radničkog pokreta i Demokratske stranke.
Nakon Ajzenhauerovog interegnuma, ovi različiti tokovi omogućili su ogromne pomake u eri Velikog društva. Štaviše, antikomunistički sindikati doprineli su uspostavljanju, između ostalog, čvrstog pokreta radničke solidarnosti protiv komunizma u Poljskoj i širom istočne Evrope – pokreta koji je u to vreme igrao presudnu ulogu u svrgavanju sovjetskog totalitarizma. Mnogo toga se može kritikovati u delovanju antikomunističkih socijaldemokrata, uključujući i upornu i tragičnu podršku koju su neki od njih davali katastrofalnom američkom ratu u Vijetnamu – ali potpuno ignorisati i njih i njihov doprinos predstavlja prikraćivanje, sravnavanje i simplifikaciju istorije američke levice.
Možda je pokret za građanska prava najbliži današnjoj ideji akademske levice o političkim promenama. Kazin to naziva jedinom radikalnom borbom toga doba koja je „izdržala probu vremena“, i ovde opisuje doprinos crnačkih antikomunističkih levičara kao što su A. Filip Randolf i Bajard Rastin. Takođe tvrdi da je Martin Luter King bio posvećen, jednako kao socijalisti, po njegovim rečima „radikalnoj strukturnoj promeni“.
Međutim, Kazin ne opisuje kako je taj pokret izvojevao svoje najveće političke pobede. Zakon o građanskim pravima iz 1964. i Zakon o biračkim pravima iz 1965. pominju se samo uzgred. Predsednik Lindon Džonson predstavljen je skoro isključivo kao lažljivi kreator vijetnamske katastrofe. Umesto da objasni temelje Velikog društva i funkcionisanje predsedničke političke uloge, Kazin nadugačko piše o skretanju Studentskog nenasilnog koordinacionog komiteta ka crnačkom nacionalizmu i usponu Crnih pantera.
Kazinov tretman levice od 1960-ih naovamo naročito je nepotpun. On vešto analizira antiratnu Novu levicu i njeno obnavljanje radikalnih ideja etičke odgovornosti. Kazinovo viđenje kulturnog uspeha levice objašnjava dugoročne uticaje feminističkih i gej pokreta, sa njihovim insistiranjem na „proširenju individualne slobode na sve sfere privatnog života“ – a to insistiranje, kao u slučaju presude Roe v. Wade, kako primećuje, izazvalo je nešto više od kulturnih promena. Ali i ovde, njegova teza da promovisanje ženskih i gej prava demonstrira kulturni domet politički ometene levice zaobilazi značajne pravne uspehe liberala.
Kazin potom opisuje kako se Nova levica deformisala u otrovno i uporno preziranje liberala i liberalizma, što je neke njene pripadnike gurnulo u nasilje i neolenjinističko frakcionaštvo poput pokreta Weather Underground. Nakon odumiranja Nove levice, kaže Kazin, „prvi put za 150 godina, nije preživeo nijedan američki radikalni pokret koji zaslužuje taj naziv“ – što je pravi napad amnezije, jer se izostavlja savremeni feminizam nakon 1973.
Međutim, ovde Kazinova analiza postaje suluda, pošto se vraća na svoje osnovne pretpostavke o levici i američkoj politici. On naravno ignoriše one uticajne i produktivne grupe – od Dečje odbrambene fondacije do Saveza za nacionalne resurse – koji su po njegovoj definiciji nedovoljno radikalni. Umesto toga, Kazin nabraja razne levičarske kampanje za konkretna pitanja u poslednjih trideset godina, uključujući onu protiv Reganovog nagomilavanja nuklearnog oružja i njegove politike u Centralnoj Americi, i jadikuje kako su skoro sve propale. Ističući da su društveni kritičari poput Majkla Mura osvojili „nešto prostora u popularnoj kulturi“, on priželjkuje mnogo više, ali ne ume da kaže šta.
Pored toga, ponavlja svoj refren: „Reformatorima s vrha“, piše on, „uvek je potreban pritisak levih pokreta odozdo.“ Bez tog pritiska, Bil Klinton ne bi mogao da bude „transformativna ličnost“ kakva je po Kazinu želeo da postane, a Barak Obama to neće postati. Bez tog pritiska, liberalizam će zadržati „pogubni imidž koji je stekao sedamdesetih: ideologija u raskoraku sa interesima i uverenjima običnih Amerikanaca.“
U raskoraku? Kazinov mračni prikaz poslednjih triju decenija zaobilazi činjenicu da je osam godina Klintonova administracija, koja je doduše retko upotrebljavala satanizovani epitet „liberalne“ i više volela da se naziva „progresivnom“, pokušavala da obnovi njudilovski liberalizam iz tridesetih i da ga učini relevantnim u izmenjenom svetu devedesetih i novog veka. Naravno, mnogi liberali i levičari kritikovali su Klintonovu politiku, ponekad vrlo oštro, a pre svega reformu socijalne pomoći iz 1996.
Ali šta god Kazin mislio o Klintonovom učinku, on duguje svojim čitaocima poštenu procenu njegovih pravih uspeha i slabosti, ako ni zbog čega drugog, onda makar da pokaže kako bi njegova ideja levičarskih društvenih pokreta mogla realno da ih poboljša. On ne objašnjava kako to da je pod Klintonovom administracijom ostvaren najduži period ekonomskog rasta u savremenoj istoriji, kada su porodični prihodi i realne zarade značajno porasli prvi put u čitavoj generaciji, kako je postignuta najniža stopa nezaposlenosti među crncima i Hispanoamerikancima u američkoj istoriji, kako je sedam miliona građana prešlo sa socijalne pomoći na plaćeni rad, i kako je broj siromašnih smanjen za 25 procenata.
Kazin posvećuje samo trećinu pasusa Ralfu Nejderu i njegovim trima predsedničkim kampanjama, i samo jednu rečenicu tome kako je 2000. godine nekadašnji zaštitnik potrošačkih prava temeljno i svesno preoteo demokratske birače u ključnim državama, čime je omogućio Bušu da dobije Floridu „pa tako i Belu kuću“. Kazin sada očigledno osuđuje ovu katastrofu, ali čak i u očiglednom svetlu toga kakvu je prekretnicu predstavljala Bušova pobeda, ne pridaje joj dovoljno pažnje.
Neki levičari koje Kazin hvali kao značajne kulturne ličnosti podržali su Nejdera, a neki čak i ponavljali klevetničke napade republikanaca na Gora kao, po rečima Barbare Erenrajh, „hroničnog podmitljivca“. I sam se Kazin u to vreme vajkao kako Nejder nije uspeo da izgradi snažniju podršku u borbi protiv onoga što je nazivao „anketno zasnovanom umerenošću“ koju su praktikovali demokrati. Priznavao je da je Nejderovo kandidovanje išlo na ruku Bušu, ali ga je zaista mučila Nejderova nesposobnost da probudi masovni entuzijazam i uzdrma poslednje u nizu takmičenje „između dva čoveka u tamnim odelima sa crvenim kravatama, kojima su prsti stalno u vazduhu a mozak na autopilotu“. Tako je Al Gor, jedan od najiskusnijih i najkreativnijih liberalnih lidera svoje generacije, viđen kao moralni i politički ekvivalent Džordža Buša.
Do 2008, Buš i republikanci napravili su takav haos i toliko se diskreditovali da su demokrati ponovo dobili šansu – i levica je sebe ubedila da je jedan mladi, umereni Afroamerikanac sa zanemarljivim političkim iskustvom upravo onaj „transformativni“ predsednik kakvog su decenijama čekali. Ali levičarski entuzijazam je iščileo kada je predsednik Barak Obama pokrenuo, kako Kazin kaže, „novu eru umerenih reformi“. Američki sanjari otišli su u štampu pre nego što je Kazin uspeo da spomene Occupy Wall Street i levičarsko razočaranje u Obamu, iako je od tada anarhistički duh OWS-a opisao kao osvežavajuć u svom egalitarizmu, ali sa malo nade da će „uspeti da napravi pomak od vizionarskog protesta do razumne politike“. Knjigu zaključuje u nadi da će radikalne egalitarne ideje možda tek inspirisati neki delotvorni društveni pokret, ali kakve ideje i kakav pokret, još uvek ne znamo.
Kao istoričar, uprkos trezvenom rasuđivanju, Kazin preuveličava značaj nekih radikala, dok ignoriše realna postignuća nekih drugih – i to na uštrb liberalizma. Njegovo shvatanje istorije priznaje ali umanjuje dug koji radikali imaju prema liberalima – kao što ga sprečava da vidi štetu koju su neki levičari u poslednjih tridesetak godina svesno naneli liberalnim idealima i, da ironija bude veća, sopstvenim.
Sean Wilentz, The New York Review of Books, 16.08.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 24.08.2012.