Pre skoro šezdeset godina, davne 1963, Branko Bauer snimio je film Licem u lice. Radnja je smeštena u prostoriju u kojoj se održava partijski sastanak jednog jugoslovenskog građevinskog preduzeća. Na sastanku se razmatra isključivanje pravednika i ubeđenog komuniste Miluna Koprivice iz partije. Predlog je izneo direktor preduzeća i član sekretarijata zbog navodne klevete i radnji „protiv svog sopstvenog kolektiva“. U opštinski komitet SK stiglo je anonimno pismo u kome se oštro i kritički govori o malverzacijama, pasivnosti sindikata, samovolji direktora, a za Miluna se sumnja da je autor pisma. Milun se prvo, vidno zbunjen, brani da ništa slično nije pisao, da bi, nakon što je pismo javno pročitano, te nakon što je saznao njegov sadržaj, rekao: „Ja to pismo potpisujem od reči do reči. Nije ni važno ko je pisao pismo, važno je da je to sve istina od prvog do poslednjeg slova.“
Pre par dana saznali smo da je Draganu Brđoviću, ekološkom aktivisti iz Vrnjačke Banje stigla prekršajna kazna u iznosu od 5.000 dinara, zbog navodnog učešća u blokadi saobraćajnice u Vrnjcima 4. decembra. Brđović kaže da ga niko nije legitimisao i da u blokadi zapravo nije ni učestvovao. „Nas troje smo otišli da vidimo šta se dešava, jer smo čuli da se organizuje blokada. Ali, pošto smo mi ekološki aktivisti jer se zalažemo za očuvanje izvora u Vrnjačkoj Banji, nije nam se svidela struktura ljudi koji su tamo bili. Radilo se o političkim aktivistima. Stajali smo 15 minuta na stajalištu udaljeni od te grupe ljudi. I vratili se u Banju“, rekao je Brđović. On je potom, kako kaže, platio 100 evra advokatu da napiše žalbu kako bi dokazao da je u pravu i da nije „imao nikakvog učešća u pomenutoj blokadi“.
Brđović nema problem da javno istupa. Kada je pre dve godine na samo šest metara od izvorišta mineralne vode Snežnik u Vrnjačkoj Banji, Goran Babić, Zoranov brat od strica, izgradio zgradu od četiri hiljada kvadratnih metara, Brđović je bio prvi koji se pobunio. Podneo je prijavu, obratio se svim ustanovama i bio kategoričan: „Ako ovo ostane ovde, Vrnjačka Banja više ne postoji“. Primetio je i da ostale komšije ćute jer se plaše da bi, u slučaju javnog istupa, mogli ostati bez posla.
Godinu dana kasnije, nakon što su, zbog prekomernog i nekontrolisanog bušenja i eksploatacije, izvorišta Jezero i Slatina presušili, Brđović je ponovo reagovao. Podneo je prijavu inspekcijskim službama u Vrnjačkoj Banji i zatražio „da se bušotine vode momentalno zatvore“. Izjavio je tada da je „samo zarad sopstvenog interesa i bogaćenja“ u Banji napravljen „ekološki genocid“.
Brđovićeve namere su časne. On je posvećeni ekološki aktivista koji prepoznaje da režimski moćnici uništavaju sve pred sobom ne mareći ni za šta. Zna Brđović da je profit njihova jedina računica. Primećuje i da ljudi ne ulaze u borbu za očuvanje životne sredine jer žive u strahu od režimske odmazde. Sve mu je jasno, ali i dalje odbija da prizna kako je problem politički.
Pisali smo već, ljudi u Srbiji politiku vide kao prljavu, nemoralnu i koruptivnu delatnost. Kako im demokratska tranzicija nije donela previše sreće, moralni integritet ostao im je kao jedini važan resurs. Sve se može podneti sem zastrašujućeg osećaja da smo prešli granicu i zakoračili u zabranjeni politički ambis. Zato Brđović, umesto da poput Miluna kaže kako nije ni važno da li je blokirao saobraćaj ili ne, jer zahteve potpisuje „od reči do reči“, pokušava da sa sebe spere ljagu politike. Priznaje on da su zahtevi na mestu i da „u krugu od 100 kilometara od rudnika, ništa neće moći da se posadi“, ali tek nakon što sačuva sopstvenu dušu i zadrži ljudskost. Ako nam đavo, kao Faustu, nudi ekološki spas, ne smemo mu pružiti ruku ni po koju cenu.
Zaista, ako je cena ekološkog uspeha potpuno moralno posrnuće, možda je vreme da od borbe odustanemo. Ko će šetati šumama, piti vodu sa izvora i disati čist vazduh ako nestane ljudi? Brđovićev strah je opravdan, ali leži na pogrešnim pretpostavkama. Ako zlo leži tamo gde i odgovornost za nedela, onda je pogrešno pripisati je politici. Za požare i poplave ne krivimo vatru i vodu, već pogrešne ljudske odluke. Tako je i za režimska zlodela besmisleno kriviti politiku. Slažem se da je borba u kojoj ćemo izgubiti ljudskost preskupo plaćena, ali politička borba nije od te vrste. Nepostojeći izbor pred nas je postavio režim i nema nam druge nego da ga se oslobodimo.
Nije tajna da hibridnim režimima odgovara građansko odbijanje politike. Kako piše u jednom radu o Rusiji, za autoritarce je najvažnije da se izbegnu jaka opoziciona osećanja. Ravnodušnost i cinizam naroda korisni su im gotovo jednako kao i aktivna podrška. Zato autoritarci obično sklapaju takozvani pakt o neupadanju. Vlast ne zadire direktno u privatni život pojedinca, a pojedinac se ne meša u politiku. Da bi sve prošlo jednostavnije, politika se prikazuje kao avet koje bi svaki pristojan čovek trebalo da se kloni.
Brđovića ima širom Srbije. Režim sve agresivnije prelazi dozvoljenu crtu, pakt se krši, a brđovići ne znaju kako da reaguju. Umesto da se pogledamo licem u lice i na kršenje odgovorimo jednakom merom hitajući ka politici, mi i dalje tražimo da se pakt poštuje. Vreme je da prevaziđemo mit. Na kraju filma s početka teksta Milun nam pokazuje kako ni samoupravljanje, ni politika, poput vode i vatre, nisu naši protivnici. Požari i poplave nastaju kad nad vodom i vatrom izgubimo kontrolu. Isto je i sa politikom.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Peščanik.net, 08.01.2022.