Ovogodišnji Europrajd održaće se u Beogradu. Organizatori su pozvali novog gradonačelnika da manifestaciju otvori simboličnim podizanjem zastave duginih boja. On je poziv odbio, rekao kako sebe ne vidi na čelu kolone i dodao da će umesto Prajda otvoriti Dane porodice. Izjavio je još da će bez obzira na njegove afinitete prema određenim manifestacijama, Beograd ostati otvoren za sve.
Šapić je, dakle, protiv Prajda, a za porodicu i otvorenost. Istovremeno, Šapić je i ljudska gnjida. Sećamo se, ovo je termin kojim novi gradonačelnik opisuje nedosledne. A opet je nedosledan. Osnovni zahtev Prajda temelji se upravo na porodici i otvorenosti. Organizatori se bore da porodica koju danas poznajemo bude otvorena za sve. Zapravo, njihov je zahtev još skromniji: usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama. Situacija je jasna. Na nama je jedino da procenimo da li je zbog nove nedoslednosti Šapić danas veća gnjida, ili je pak primetan određeni trend, jedna vrsta paradoksalne doslednosti u nedoslednosti, što ga možda ipak čini samo gnjidicom.
Ovde se priča o novom gradonačelniku završava. On bledi, postaje nebitan i gasi se u očima svih onih ljudi koji će se u septembru boriti za svoja prava. Ili nije baš tako? Organizatori ga se iz nekog razloga ne odriču lako. Prvo je direktor Beograd prajda Marko Mihailović pozvao Šapića da promeni stav, a potom je Stiv Tejlor, član odbora Evropskog udruženja organizatora Prajda izjavio kako gradonačelnik ipak treba da dođe kako bi učio o ravnopravnosti i ljudskim pravima. I Mihailović i Tejlor smatraju da je sramota što prvi čovek grada neće učestvovati u ovoj međunarodnoj manifestaciji.
U čemu se tačno ta sramota ogleda? Sam po sebi, Šapićev čin nije sraman. Sramna je poruka koju taj čin šalje. A poruka je da srpski čelnici borbu sopstvenih građana za uživanje jednakih prava ne vide kao dostojnu i vrednu pažnje. Naprotiv, oni je se gnušaju jer umesto na jednakosti, solidarnosti i poštovanju prava, svoju vladavinu zasnivaju na tiraniji nad građanima drugog reda. Ta je poruka naprednjački modus operandi i istovremeno iskonski čin surove iskrenosti.
Ako je tako, šta bi se tačno promenilo Šapićevim dolaskom na Europrajd? Kaže Tejlor, poslali bismo svetu dobru sliku o sopstvenoj državi. Ovako propuštamo priliku „za transformaciju međunarodnog pogleda kako na Beograd, tako i na Srbiju u celini, kada je u pitanju način na koji se Srbija ophodi prema LGBTI osobama“. Ali ta bi slika bila lažna. Ljudi u Srbiji ne žive od slike koju o sebi šalju u svet. Možda bi međunarodni organizatori našminkanom slikom bili zadovoljni, ali obespravljeni građani Srbije i dalje bi ostali obespravljeni.
Tejlor to delimično prepoznaje. On zna da se u Srbiji na poziciji sa najvećim ustavnim ovlašćenjima nalazi gej osoba i da uprkos tome nije učinjeno dovoljno po pitanju ravnopravnosti. Ipak, dodaje, izbor gej premijerke bio je progresivan potez, „jer to je izazvalo neke ljude i nateralo ih da shvate, šta god da misle o njenoj politici, da je ona sposobna da vodi državu, iako je lezbejka“.
Reći da je premijerka koju kolokvijalno nazivaju fikusom osnažila LGBT+ osobe, a ostale uverila da su gej ljudi jednako sposobni, nije ništa drugo do groteska. Jer upravo je Brnabić paradigma pukog privida promene. Njena fikusna funkcija sa najvišim ustavnim ovlašćenjima bila je slika koju o sebi šaljemo svetu. Upečatljiva, ali lažna. Isto je i sa ministrom Đorđevićem na prvomajskom protestu. Isto bi bilo i sa Šapićem na ovogodišnjem Europrajdu. Njegovim se prisustvom položaj potlačenih ne bi pomerio ni pedalj.
Naprotiv, učesnicima ovogodišnje manifestacije ide u prilog da se gnjida ne pojavi. Ne mislim pritom samo na to što će „ružna“ slika Prajda bez gradonačelnika srušiti ružičaste iluzije o progresu i suočiti nas sa stvarnošću, što je uvek dobro i otrežnjujuće. Pored borbe za ravnopravnost, Tejlor prepoznaje još jednu vrednost Prajda. Ova manifestacija stvara „mogućnost da se jednog dana ili jedne nedelje u godini ljudi iz te zajednice zaista osećaju kao deo nečega, jer su sa drugim ljudima poput njih. To je očigledno dobra stvar, ali takođe Prajd ima pozitivan uticaj na mentalno zdravlje, na osećaj zajednice i osećaj pripadnosti. Zato je Prajd važan“. Barem sedam dana u godini ti su ljudi okruženi vedrim, nasmejanim i ponosnim sugrađanima, sunarodnicima i susvetovnicima čistog srca. Barem tih sedam dana mogu biti sigurni da ih zbog poljupca niko neće povrediti i ponižavati. Za ljudske gnjide tu naprosto nema mesta.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Peščanik.net, 15.07.2022.
LGBTQIA+