U Srbiji još uvek nije utemeljen osnovni princip modernog društva, a to je jasno razlikovanje formalno definisanih odnosa koji su afektivno neutralni, od ličnih i neformalnih u kojima preteže afektivnost i neposredovana dominacija. Ovaj deficit formalnog danas se izražava u radikalnoj ne-formalnosti te ličnoj vlasti, koja direktno ide na čoveka, kao u kafanskoj tuči, u kojoj se ljudi lemaju bez ikakvih pravila. Sada se događa to da se vlast ponaša kao kafanski siledžija. Ovo je moguće samo u stanju u kome se Srbija ubrzano de-modernizuje. U čemu se to vidi? Pa u tome što je prevladala simplifikovana podela društva na gospodara i sluge, kao da živimo u feudalnom društvu. Sada gledamo kako gospodar, kad god mu se prohte, može da obustavi reformisanje države i društva.

Upravo je slučaj ministra Radulovića belodano razotkrio sistemsko živo blato iz koga se ne možemo izvuči bez promene trulog sistema. Potreban nam je novi sistem, jer popravke postojećeg nisu moguće. Ovo zato jer suštinski mehanizam vladajućeg sistema proizvodi deponije besmisla, parazitizam, lopovluk i partijsku “divlju gradnju”. Mada smo to i sami znali, novum je u tome što je Radulović ustao kao ministar i bez dlake na jeziku saopštio javnosti pravo stanje stvari. Obavestio nas je da moć Vučićevog kabineta može da obustavi reformske zakone koji su već poslati u skupštinsku proceduru. On se od svih aktuelnih političara razlikuje po tome što je istakao potrebu stvaranja novog sistema, u kome “lopovisanje” i mutne radnje ne bi više mogle biti moguće. Time je zadao udarac nametnutoj i dominantnoj atmosferi, u kojoj se komunikacija brutalizovala, a sav posao vrednih snsovaca sveo na “drž’te lopova”. Naravno, lopovi su samo bivši, za razliku od sadašnjih koji su “pošteni”.

Pošto se i Radulović ponudio za ove izbore, on bi imao šansu da doprinese boljoj izbornoj ponudi. Vučić će nuditi sliku Srbije obrnutu naopačke – stvarnost je u svemu suprotna od onoga što on kaže. To se još uvek nije probilo do svesti građana i zato ovi izbori nisu neizvesni. Pa ipak vredi postaviti pitanje: kakav to legitimitet na izborima traži Aleksandar Vučić, ako je više nego jasno da se moć kojom raspolaže ne može udenuti ni u jednu legalnu instituciju koja pripada pojedincu. A ipak, u javnosti se veruje da će se na izborima dogoditi potrebno usaglašavanje forme i sadržine, kako Vučićeva moć ne bi više štrčala kad on preuzme funkciju predsednika vlade. Time bi se uspostavila hijerhija u skladu sa snagom njegove stranke. Pod pretpostavkom da SNS dobije većinu i Vučić postane predsednik vlade (zbog toga su vanredni izbori raspisani), problem štrčanja nelegalne moći neće biti rešen. Niti će se ona manje videti. Nepostojeća funkcija prvog potpredsednika vlade lakše je prekrivala neformalnu ličnu moć, nego što to može obezbediti postojeća i ustavom definisana funkcija predsednika vlade. Ako hoće da ostane moćan kao sada, a ja verujem da on hoće da bude još moćniji, bolje mu je bilo da je čuvao misterioznu ulogu prvog potpredsednika vlade. Legalizovanjem nelegalne moći izborima, što je samo po sebi kontradiktorno, izbori se pretvaraju u plebiscit.

Pogledajmo na šta on treba da se svede ako postane predsednik vlade. Ustav možete prevrtati od jutra do mraka, ali nećete naći Kabinet kao vrhovni organ vlasti, kakav je sada Vučićev kabinet. Nećete naći ni “najmoćnijeg čoveka u Srbiji”. Političko ustrojstvo Srbije ne predviđa nijednu moćnu funkciju koja bi pripala pojedincu. Po Ustavu postoji vlada, koju čine ministri, predsednik vlade i potpredsednici koji nisu rangirani kao prvi, drugi, treći itd. Predsednik vlade ima oskudna ovlašćenja: “on vodi i usmerava rad Vlade, stara se o ujednačenom političkom delovanju Vlade, usklađuje rad članova Vlade i predstavlja Vladu”. I to je sve. Ništa “moćno” nije dato predsedniku vlade. Utoliko je besmisleno “proveravanje volje naroda” za njegov lični položaj, koji je već takav po količini moći da se ona ne može legalizovati nijednom postojećem funkcijom. Zato su ovi izbori problematični, u suštini i kontradiktorni, jer oni ne mogu služiti tome da se odobri lična moć Aleksandra Vučića. A to se upravo događa, pa građanima stoje na raspolaganju dve opcije. Prva je da se ovi izbori ignorišu, čime bi takva odluka doprinela da se bez glasača još ubedljivije potvrdi vaninstitucionalna lična vlast pojedinca. Druga opcija je da se izađe na izbore koji bi se shvatili kao referendum – ko je za ovakvu vlast a ko je protiv. Da se prebrojimo. Da u što većem broju na izbore izađu građani koji su protiv lične vlasti A.V, a koji bi svoj glas trebalo da strateški poklone onoj političkoj formaciji koja se izjasnila da nikada neće praviti koaliciju sa SNS-om. Nju treba ojačati, pa ako bi se pokazala sposobnom da na sledećim izborima ne samo pobedi, nego i promeni truli sistem u kome sada živimo, to je najviše što bismo mogli očekivati. Pošto izborna posla nisu jasna, a ni jednostavna, dobro bi bilo da se na sajtu Peščanika otvori rasprava o izborima i šta je optimalna pozicija.

Peščanik.net, 31.01.2014.

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).