Dik Marti, bradati švajcarski poslanik sa naočarima, koji je istraživao neke od najmračnijih kutaka novije evropske istorije, ne izgleda kao rođeni zabavljač. Ali u četvrtak u Parizu, zvaničnici i novinari napunili su salu u otmenoj aveniji Kleber, da čuju njegov zvanični izveštaj, kojim je zadao strahoviti udarac najnovijoj evropskoj državi.

U izveštaju upućenom Savetu Evrope, koji je pisan dve godine, Marti je optužio Hašima Tačija, premijera odnedavno nezavisnog Kosova, ne samo da je vođa mafije, ubica i narkodiler – već i da je pripadnik grupe koja je 1999. ubijala svoje zatočenike kako bi prodavala njihove bubrege.

Na Kosovu, koje već potresa skandal zbog optužbi da je Tačijeva partija izvela – po rečima jednog visokog diplomate – izbornu prevaru „industrijskih razmera“, ovaj izveštaj dočekan je s nevericom. Ne zbog svog sadržaja, jer tu nema ničeg posebno novog, već zato što ove stare optužbe još uvek nisu dokazane, pa ipak narušavaju kredibilitet zemlje koja je proglasila nezavisnost 2008.

Britanski vonjnici su se 1999. uputili ka Prištini, kosovskoj prestonici, nakon 78 dana NATO bombardovanja ostatka zemlje, tada još uvek poznate kao Jugoslavija. Bila je to jedna od prvih planiranih vojnih intervencija Tonija Blera. Pod senkom neuspeha Evrope da spreči masakr 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka u Srebrenici – i druge ratne strahote u Bosni – Bler je bio rešen da nešto učini kada se javila opasnost da će srpske snage ovo ponoviti na Kosovu.

Tada su oko 90 odsto stanovništva Kosova činili Albanci, a godinu dana ranije Oslobodilačka vojska Kosova je počela da se bori za oslobođenje ove pokrajine od srpske vladavine. Usledili su masakri i etnička čišćenja. Srpska policija je ubijala albanske civile, a OVK Srbe, Rome i Albance za koje su sumnjali da sarađuju sa Srbima.

Nijedna strana nije bila nedužna, što je g. Bler vrlo dobro znao, ali je bio ubeđen da se nešto mora preduzeti. Albanci su verovatno pretrpeli više nego što su skrivili, a posle Bosne nijedno biračko telo na Zapadu ne bi podnelo podršku Srbima. Britanija je uspela da pridobije SAD, i g. Bler je sa svojim prijateljem Bilom Klintonom obezbedio ne samo američko učešće u NATO bombardovanju, već i pretnju da će Amerikanci, bude li to potrebno, poslati pešadiju na srpske snage. Ova pretnja, nakon vazdušne kampanje koja je potrajala duže nego što je iko očekivao, napokon je naterala srpskog predsednika, Slobodana Miloševića, na predaju.

Ali pošto je Srbija kapitulirala, a njena policija i vojska se povukle s Kosova, uloge su se promenile. Vrativši se na Kosovo, stotine hiljada proteranih albanskih izbeglica počelo je da se sveti manjinskim srpskim enklavama na njihovoj teritoriji, a OVK je u tome odigrala vodeću ulogu. Štaviše, NATO trupama je praktično rečeno da zažmure na te zločine.

Danas je g. Klinton ovekovečen u bronzanom spomeniku u Prištini, a letos je g. Blera u poseti Prištini dočekalo nekoliko hiljada građana. Upoznali su ga i sa grupom „toniblerova“, dečaka koji nose njegovo ime. U šetnji sa g. Tačijem, osmesi su samo sevali.

Ako se nekad dokaže da je ovaj vođa OVK, koga je g. Bler podržavao, zaista mafijaš, ubica i trgovac ljudskim organima, onda će istorija ove kampanje morati da bude napisana iznova – a pozitivno svetlo koje je ona bacala na g. Blera će se ugasiti. Najteža optužba g. Martija je tvrdnja da su mnogi Srbi i drugi zatvorenici neposredno nakon rata odvođeni u Albaniju, gde su ubijeni, a njihovi organi prodavani. Tu tvrdnju je u svojoj knjizi 2008. prva iznela Karla del Ponte, bivša glavna tužiteljka UN-ovog Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Kasnije istrage nisu potvrdile te tvrdnje, koje g. Tači naziva klevetama.

Policijska i sudska misija na Kosovu, zvana EULEX, takođe se interesovala za takozvanu „žutu kuću“ u Albaniji, u kojoj su organi navodno vađeni. Ali za razliku od g. Martija, oni tvrde da „za sada, naši tužioci nisu pronašli nikakve dokaze ili podatke koji bi nas uputili na zaključak da je ‘sistematsko vađenje organa’ vršeno na ovoj lokaciji“. Međutim, ima i drugih optužbi koje su vrlo realne i aktuelne. U Prištini je prošle nedelje suđeno sedmorici Kosovara koji su bili deo složene međunarodne mreže prodaje organa. Donatori iz siromašnih zemalja, poput Moldavije, Turske i Kazahstana, prodavali su svoje organe bogatim bolesnicima, za šta im je obećavana suma od 15.000 evra po operaciji.

Tužioci su kao posrednika između donatora i bolesnika naveli jednog turskog hirurga, Jusufa Sonmeza, a operacije su vršene na klinici Medicus u jednom oronulom prištinskom predgrađu. Sada g. Sonmeza, zvanog „doktor Strvinar“, traži međunarodna policija, mada on poriče sve optužbe. Iako nije ustanovljena nikakva veza između aktuelnih optužbi i „sistematskog vađenja organa“ od pre deset godina, mnogi ne veruju da se radi o koincidenciji.

Obrazlažući svoj izveštaj u utorak, g. Marti je dodao kako je često viđao „prestravljenost“ u očima svedoka sa kojima je razgovarao. „Otkrili smo da su ove stvari bile poznate obaveštajnim službama raznih zemalja“, rekao je on. „To su znale policije. Znali su mnogi koji su mi u poverenju rekli: ‘Da, znamo, ali smo iz političkih razloga odlučili da ćutimo.’“ Tvrdi se da su vlade zapadnih država odlučile da na nestabilnom Balkanu pre svega treba očuvati mir i stabilnost na Kosovu, pa da je zato bolje da zažmure na nekadašnje zločine novih kosovskih lidera, i da tolerišu njihovu umešanost u organizovani kriminal.

Danas je Priština potpuno različita od grada u koji su britanski vojnici ušli tog prašnjavog leta 1999. Umesto druma kojim su došli u grad, sada je tu autoput, a oko njega šljašte stakleni šoping centri. U centru grada, novogodišnji ukrasi krase ulicu nazvanu po Majci Terezi, albanskoj kaluđerici rođenoj u susednoj Makedoniji. Ali i pored svih tih novih zgrada, većina Kosovara je i dalje siromašna, ogroman broj je nezaposlen, a mnoge od njih izdržavaju porodice iz inostranstva. Kao i mnogi drugi delovi zapadnog Balkana, i Kosovo bi bilo prosperitetnije da nema korupcije. Predstavnik jedne velike skandinavske firme, koji je vodio pregovore o privatizaciji, ispričao mi je kako su mu lokalni zvaničnici otvoreno tražili novac da bi sa njegovom kompanijom potpisali ugovor. Rešio je da se ne zamajava.

U sredu su Bosanci i Albanci oslobođeni viznog režima za „šengensku zonu“, koju čini 25 evropskih zemalja. U petak je susedna Crna Gora dobila status kandidata za članstvo u EU. Hrvatska je već blizu članstva. Samo jedna balkanska država uopšte ne napreduje, već naprotiv, sve više zaostaje za ostatkom regiona: Kosovo. Jedan diplomata u Prištini tvrdi da će optužbe g. Martija samo pogoršati izolaciju Kosova. Ko će sada da dozvoli Kosovarima da slobodno putuju u Evropu? Što se tiče samog izveštaja, ovaj diplomata tvrdi da se on sastoji „od vrlo ozbiljnih slučajeva, koji se već ispituju, starih glasina koje još uvek nemaju nikakvu potvrdu, i potencijalno validnih optužbi o premijerovim vezama i poslovima“.

Najvažnije je da on ne veruje da postoje čvrsti dokazi za umešanost g. Tačija. Međutim, ako g. Tači bude uhapšen, on neće biti prvi kosovski premijer koji je završio iza rešetaka. Ramuš Haradinaj, poput Tačija jedan od vođa OVK, optužen je i suđen 2005. za ratne zločine u Hagu. Oslobođen je, ali mu se sada ponovo sudi, jer postoje indicije da je tokom prvog suđenja bilo zastrašivanja svedoka.

Širom Kosova, g. Tači i g. Haradinaj državnički se smeškaju sa predizbornih plakata. Ali prošlonedeljni događaji su oživeli spekulacije na Kosovu – sklonom teorijama zavere, poput ostalih balkanskih zemalja – da g. Marti radi u srpskom interesu i da je trenutak objavljivanja njegovog izveštaja, neposredno nakon izbora, izabran da se osujeti formiranje nove vlade. „Zašto baš sad?“ pita se jedan biznismen, koji je zatražio da ostane anoniman. „Ne podržavam Tačija, ali morate se zapitati zašto su to sad objavili.“

Opasnost za Kosovo leži u tome što ono još uvek nema sve odlike prave državnosti, nakon otcepljenja od Srbije, koje je podržala ogromna većina kosovskih Albanaca. Danas 72 države, uključujući Britaniju i SAD, priznaju Kosovo, ali Rusija, Kina, Indija i pet evropskih zemalja, među njima i Španija, ne priznaju postojanje onoga što Srbi zovu „lažnom državom“. Ako se tvrdnje g. Martija dokažu, kaže Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Rusije, koji verovatno uživa u nelagodi zapadnih pomagača Kosova, onda su one „jednake zločinima protiv čovečnosti“.

Nevolja je u tome što se ovde, izgleda, nikada ništa ne dokazuje, ni kada je tačno ni kada nije, a kosovski narod ostaje zarobljen u vakuumu – siromašan i sve više izolovan.

 
Tim Džuda iz Prištine, The Telegraph, 19.12.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 22.12.2010.

Leave a Reply