Provela sam preko četrdeset godina u nauci i, nadam se, značajno doprinela razumevanju odnosa između naših gena i bolesti, naročito u Dišenovoj mišićnoj distrofiji. Ali umalo da od toga ništa ne bude.

Kada sam diplomirala na Oksfordu, rešila sam da predajem. To je, kako su me savetovali, bila jedina naučna karijera koju bih mogla da uklopim sa muževljevom: on je bio naučnik koji će prelaziti iz jedne u drugu instituciju pa se od mene očekivalo da ga pratim. Srećom, profesor kod koga sam konkurisala za posao nije tako mislio. Predavanje bi, rekao je, predstavljalo traćenje mog talenta. Nagovorio me je da umesto toga uradim doktorat.

Profesor je bio u pravu. Istraživanje je bila moja prava strast i otpočela sam uspešnu naučnu karijeru.

Međutim, naučna karijera nikad nije lak izbor, naročito ne za ženu 1970-ih. godina. Na razgovoru za posao predavača na Oksfordu, gde je radio moj muž, savetovali su mi da bi prikladniji izbor bilo neko niže mesto koje bi mi omogućilo da odlazim kući i spremam večeru. Kad sam rodila dete, više nisam mogla da radim toliko sati koliko se očekivalo. Bez podrške partnera – i, što je ključno, bez razumnog poslodavca – moja karijera bi bila kratkog veka.

Izazovi sa kojima sam se susretala nisu pogađali samo mene i ni danas nisu potpuno nestali. Okruženje se popravilo, ali izveštaj koji je upravo objavio Wellcome Trust pokazuje da još mnogo toga treba da se uradi: još uvek više žena nego muškaraca odustaje od istraživačkog posla, i to ranije u karijeri. Razlozi koje navode poklapaju se sa mojim iskustvom.

Poput mnogih profesija, nauka zahteva mnogo truda. Po svojoj prirodi zahteva i veliki napor od vaših kolega. Međutim, ovo se često pretvara u kulturu koja izjednačava dugo radno vreme i produktivnost, i gde se nagrađuje mačističko i ratoborno ponašanje. To ume da bude naporno za istraživače bez obzira na pol, ali u izveštaju se navodi da i muškarci i žene smatraju da su žene u nepovoljnijoj situaciji.

Nauci je potrebno radno okruženje koje bolje prepoznaje da se lične okolnosti i pristupi istraživača razlikuju i da se to ne mora odraziti na odlične rezultate. Saradnja je ključna u nauci, ali to ne mora uvek da podrazumeva sastanke rano ujutru ili odlazak na piće posle posla, kad treba da dovedete dete iz škole. Kad je moje dete bilo malo i kad sam morala da putujem iz Oksforda u London, dokazala sam da je moguće postizati odlične rezultate u istraživanju bez rada do kasno u noć. Često se pogrešno pretpostavlja da je to nemoguće.

Ženama u nauci je takođe potreban pozitivan uzor i, što je presudno, mentorska obuka i podrška u karijeri. Pokušavam da dam savet kad god mogu. Budite svesni svojih ograničenja, kažem im, ali pre svega verujte u sebe i pokušajte – skoro uvek uspeva. Mi koji smo pokazali šta može da se uradi treba da podelimo svoje iskustvo. Mlada istraživačica koja se bori da uspostavi ravnotežu između karijere i porodice često samo treba da vidi šta je moguće, i treba joj podstrek da ne odustane. Njen entuzijazam i volja će se pobrinuti za ostalo.

Nauka je uzbudljiva i fascinantna oblast. Potrebna joj je raznolikost talenta da bi pružila raznolikost razmišljanja. Ja sam imala sreće što sam živela i radila sa ljudima koji su me podržavali i ohrabrivali. Želim da to imaju i današnji naučnici.

 
Kay Davies, New Statesman, 26.10.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 06.10.2013.