Mađarska – paunov ples

Mađarska je mala zemlja, siromašna sirovinama, sa 10 miliona stanovnika. U njoj nema građanskih ratova, protesta ni terorizma. Nije učestvovala ni u jednom lokalnom sukobu i ne preti joj bankrot. Pa zašto je onda važno da se obrati pažnja na nju? Zato što se Mađarska, koja pripada NATO-u i Evropskoj uniji, udaljava od velikih dostignuća iz doba promene istočnoevropskih režima 1989-1990 – demokratije, vladavine prava, civilnog društva, pluralizma intelektualnog života – i otvoreno ukida privatno vlasništvo i slobodno tržište, u senci povećanih geopolitičkih tenzija u svetu.

Opsesija centralizacijom

Razmotrimo sledeću grupu zemalja: Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Češka, Estonija, Hrvatska, Poljska, Letonija, Litvanija, Makedonija, Mađarska, Rumunija, Srbija, Slovačka i Slovenija. Sve te države imale su ključnu prekretnicu 1989-1990. Pre toga su to bile države ili delovi država unutar socijalističkog sistema, pod vlašću komunističke partije. Struktura i dinamika transformacije varirali su od jedne do druge. Teški promašaji događali su se svima, uključujući Mađarsku; svaki korak napred često je bio praćen periodom regresije. Međutim, uz razne varijacije, sve ove zemlje su se do 2010. kretale u istom opštem pravcu: napredovale su ka tržišnoj ekonomiji utemeljenoj na vladavini prava i privatnom vlasništvu.

Mađarska je prva i do sada jedina članica iz ove grupe od 15 zemalja koja je napravila oštar zaokret i odlučno krenula u suprotnom smeru. Na izborima 2010. ubedljivo je pobedila koalicija koju je formirao Fidesz – Mađarski građanski savez sa Demohrišćanskom narodnom strankom (u daljnjem tekstu Fidesz), na čelu sa Viktorom Orbanom. Tako je počeo mađarski preokret.¹

Do 2010. u Mađarskoj su bile uspostavljene osnovne institucije demokratije, a onda je započelo njihovo sistematsko urušavanje, koje je u značajnoj meri već završeno.

Izvršna i zakonodavna vlast više nisu odvojene i obe su pod kontrolom Viktora Orbana. Zakoni se donose preko noći. Parlament je pretvoren u fabriku zakona, gde proizvodne linije rade punom parom: između 2010. i 2014. za najmanje 88 predloga zakona, od njihovog podnošenja do usvajanja nije prošlo više od nedelju dana; u 13 slučajeva sve je bilo završeno istog ili sledećeg dana. Svaki pokušaj istrage o pozadini nekog skandala koju bi sprovodio parlamentarni odbor uz učešće opozicije, bio je bez izuzetka osujećen. Odluke donose „pouzdani“ ljudi bliski centrima moći, čak i u organizacijama koje po zakonu nisu pod kontrolom izvršne vlasti već bi trebalo da je nadgledaju: u ustavnom sudu, državnoj revizorskoj komisiji, u fiskalnom savetu, agenciji za konkurenciju, a tu spadaju i ombudsman i centralni zavod za statistiku.

Do 2010. su bile uspostavljene osnovne institucije pravne države, a onda su ukinute ili značajno oslabljene (Bozóki 2013). Novi ustav Mađarske, koji je zamenio ustav prihvaćen višepartijskim konsenzusom 1989, napisala je grupa ljudi unutar Fidesza i o njemu nije bilo široke javne rasprave. Protesti javnosti su bili igonorisani i dokument je brzo prošao kroz fabriku za proizvodnju zakona. Ovaj tekst obiluje nedostacima, na koje su odmah (i bezuspešno) ukazivali eksperti u zemlji i van nje (Scheppele 2013. Halmai 2014). Ustav je zvanično nazvan „osnovnim zakonom“ i dorađivan je pet puta. U periodu 2011-2013. kompletiran je donošenjem 32 takozvana „kardinalna zakona“, koje će budući sazivi skupštine moći da izmene samo dvotrećinskom većinom.

Jedno od osnovnih načela vladavine prava je da niko nije iznad zakona. U Mađarskoj se to promenilo: nosioci vlasti mogu da ozakone svoje odluke brzo i bez smetnji, pritiskom na dugme. Zakoni se donose retroaktivno, iako je to praksa prokazana još u rimsko doba.

Kada je reč o pravosudnoj vlasti, mađarsko tužilaštvo je centralizovano. U teoriji je nezavisno, ali u praksi glavnog tužioca bira nosilac izvršne vlasti, posle čega ga formalno imenuje skupština, koja ni na koji način ne kontroliše njegov rad. Uz nekoliko manjih izuzetaka, sve istrage skandala i slučajeva korupcije u koje su umešani pojedinci bliski vladajućoj partiji – nisu napredovale dalje od istražne faze ili optuženja. S druge strane, tužilaštvo koristi svoja puna ovlašćenja u ekonomskim skandalima i slučajevima korupcije u koje su umešani ljudi iz sadašnje opozicije. Vrše se dramatična, spektakularna hapšenja pred kamerama. Kompromitujuće činjenice cure u javnost dok je istraga još u toku. Tajming curenja informacija i podizanja optužnica često se poklapa sa važnim događajima u političkom kalendaru, na primer izborima.

Vladajuća grupacija preuzima kontrolu i nad sudovima. Predsednik Vrhovnog suda koji je izabran pre 2010, razrešen je dužnosti pre isteka mandata. Uvedena je nova institucija, Nacionalna kancelarija za pravosuđe, koja ima široka ovlašćenja: ne samo da bira sudije, već i da odlučuje koje slučajeve će pokretati pojedinačni sudovi. Zbog protesta u Mađarskoj i van nje, nadležnosti ove kancelarije su smanjene, ali je njen uticaj i dalje veliki. Starosna granica za odlazak sudija u penziju snižena je sa 70 na 62 godine, odnosno svedena na nivo ispod prosečne starosne granice, sa namerom da iz sudova odu sudije starije generacije. Time je bilo pogođeno i više sudija na rukovodećim položajima unutar pravosudnog sistema, na koje su bili izabrani pre dolaska ove vlasti. Ta mera je poništena od strane međunarodnog suda, ali time su prevremeno penzionisane sudije dobile samo moralnu satisfakciju. Većina njih nije mogla da se vrati na rukovodeća mesta u mađarskom sudstvu.

Mnogi ljudi iz pravosuđa su podlegli merama zastrašivanja. Donose se pristrasne presude, u skladu sa politikom Fidesza. To prolazi bez analiza i komentara stručne javnosti, ali ohrabruje opšti utisak da režim ipak nije uspeo da podjarmi pravosuđe u meri u kojoj je to učinio u drugim sferama.

Do 2010. privatna svojina je bila dominantan oblik svojine u Mađarskoj. Ali onda je postala meta čestih pravnih, ekonomskih i ideoloških napada; ponovo jača uticaj državnog sektora. Nacionalizacija privatnih penzionih fondova finansiranih iz obaveznih doprinosa, sprovedena pomoću raznih pravnih trikova, nanela je težak udarac načelu poštovanja privatne imovine. Sličan oblik indirektne nacionalizacije se dogodio i u sektoru štednje i kreditiranja. Državni sektor se proširio u bankarstvu, energetici, javnim radovima, saobraćaju, medijima i oglašavanju. Izbegnute su neprijatne metode prikrivene konfiskacije: umesto toga, imovinska prava su kupovana. U mnogim slučajevima prethodni vlasnici su bili dovedeni dotle da im je jedini izbor bio prodaja imovine državi, po ceni nižoj od tržišne.

Uloga decentralizovanih mehanizama u koordinaciji različitih aktivnosti rasla je do 2010. Od početka preokreta jača tendencija centralizacije.

Ovo se pre svega odnosi na državnu upravu. Jedno od glavnih postignuća promena do 2010. je bio porast nadležnosti lokalne samouprave. Najočigledniji znak da je došlo do regresije je to da škole i bolnice više nisu pod okriljem lokalnih vlasti, već se njima upravlja iz centra. Taj nakaradni birokratski div koji donosi odluke o osoblju, nastavnom programu i finansijskim pitanjima vezanim za hiljade škola, mimo nastavnika, roditelja i lokalne samouprave, bez presedana je u savremenom svetu.

Opsednutost centralizacijom, koja je na mnogo načina isprepletena sa tendencijom nacionalizacije, pogađa sve sfere društva: o većini pitanja se odlučuje na najvišem nivou. Pojavila se i učvrstila vertikalna hijerarhija nalik piramidi, sa vrhovnim vođom na njenom vrhu. Ispod njega, spremne da izvrše njegove naredbe, su njegove pristalice koje je on sam izabrao i koje mu duguju bezuslovnu lojalnost. Spuštajući se naniže, nailazimo na sledeće nivoe piramide: na svakom položaju nalaze se ljudi izabrani zbog svoje odanosti režimu. Naređenja u uslovima u kojima se poslušnost uzima zdravo za gotovo vezuju svakog podređenog za nadređenog. Jedino lider na vrhu ne zavisi ni od koga i jedino oni na najnižem nivou nikome ne naređuju. Svi ostali su i sluge i gospodari. Njihov interes je pomeranje naviše. O njihovom položaju se ne odlučuje na izborima, već on zavisi od uspešnosti osvajanja poverenja nadređenog, uslugama, laskanjem i nekritičkom poslušnošću. Stotine hiljada zaposlenih u javnom sektoru, uključujući i one koji rade u državnim obrazovnim i zdravstvenim institucijama, su bespomoćni: malo njih se usuđuje da progovori, da protestuje, u strahu za radno mesto. Režim je stabilan, delom i zato što sa sigurnošću može da računa na strah većine ljudi koji zavise od njega, kao i na mentalitet „ćuti i slušaj“.

Civilno društvo je važan decentralizovani mehanizam sastavljen od niza netržišnih organizacija i udruženja izvan kontrole državne birokratije. Do 2010. ono se razvilo i postalo sredstvo nadzora, otkrivanja zloupotreba vlasti i borbe protiv njih. Jedna od manifestacija preokreta posle 2010. je sistematsko uznemiravanje civilnog društva. Kada se predlozi zakona pripremaju za parlament, zaobilaze se sindikati i druge relevantne organizacije. Ako se oglase deklaracijama ili demonstracijama, to biva ignorisano. Poznat je ogorčeni protest norveške vlade povodom planova mađarske vlade da osujeti norvešku pomoć mađarskom civilnom društvu.

Odnos države i tržišta – izobličena simbioza

U sferi ekonomskih aktivnosti došlo je do polu-preokreta. Do 2010. tržišni mehanizmi su postali dominantni u Mađarskoj, a tako je i sada. Svaki razuman ekonomista zna da država ne može biti pasivan posmatrač tržišnih procesa: ona postavlja zakonske okvire, reguliše finansijski sektor, utiče na raspodelu dohodaka i tako dalje. Ova neizbežna saradnja države i tržišta u Mađarskoj pod Orbanom je ozbiljno izobličena uplitanjem političkih interesa. Država agresivno kontroliše ekonomiju.

Tu se ne radi o “zarobljenoj državi”, gde grupa oligarha propisuje mere prema svojim interesima. Smer procesa je obrnut. Orban i njemu bliski ljudi donose odluke o tome ko će ostati ili postati oligarh i koliku moć mu treba dati. Nešto slično se događa i na nižim nivoima. Prirodna selekcija tržišnog nadmetanja zamenjena je političkim obzirima: „Važno je da naš čovek pobedi na tenderu za javnu nabavku, dobije dozvolu za kiosk ili kazino, pravo da koristi određeni komad državnog zemljišta“. Trafike, kockarnice i zakup zemljišta – sve to funkcioniše po kapitalističkim principima, ali uz klijentelizam, odnosno neku vrstu feudalne, gospodar-sluga zavisnosti između političara/birokrate i kapitalističkog preduzetnika.

U Mađarskoj se to zove „Fidesz-közeli cég“, Fideszova kompanija. Takve firme ne pripadaju stranci, ali je njihov vlasnik u drugarskim odnosima sa političkim centrom. Možda se znaju sa fakulteta ili od osnivanja partije. „Burazerski kapitalizam“ evoluira. Preplitanje biznisa i politike je globalni fenomen i svuda je plodno tle za korupciju. U Mađarskoj se na to nadovezuje i društveno okruženje stvoreno preokretom od 2010: organizacije koje bi trebalo da se bore protiv korupcije nisu nezavisne, već deo sistema. Korumpirani političar ili birokrata zna da će ga njegovi politički prijatelji zaštititi – za razliku od „uzbunjivača“ koji preuzima lični rizik. Uzbunjivači su često maltretirani i žrtve kampanja klevete (character assassination campaigns).

Ako je državi potrebno više prihoda, to neće ići na teret građana: nema „stezanja kaiša“. Novi porez će plaćati kompanije iz svojih profita. Sama reč „profit“ dobila je negativno značenje, kao u dobra stara vremena marksističke ekonomije. Uvode se super-takse da bi se opljačkali celi sektori, uključujući bankarstvo, telekomunikacije, osiguranje i energetiku. Efekat specijalnih taksi je doveo do smanjenja obima ulaganja privatnih kompanija. Nepredvidiva poreska politika, pravna nesigurnost i antikapitalistička retorika obeshrabruju „životinjski nagon“ (animal spirits) privatnih investitora. Vanredno poresko opterećenje obezbeđuje stabilnost budžeta, što smiruje međunarodne organizacije i agencije za kreditni rejting, ali istovremeno podriva promovisanje rasta i tehnološki razvoj. Naravno, ovo dodatno opterećenje, osim kompanija indirektno pogađa i same potrošače.

Dok se kompanije drže u statusu talaca, pojedinačni porezi građana su značajno smanjeni. Jedna od prvih mera koju je Fideszova vlada uvela bilo je ukidanje progresivnog poreza na dohodak građana, koji je zamenjen jedinstvenom stopom od 16%, dok je porez na dodatu vrednost povećan na neviđenih 27%. Ovakve poreske stope pre svega opterećuju životni standard ljudi sa niskim primanjima. Vladina propaganda se hvali smanjenjem izdataka domaćinstava za komunalije, kroz kontrolu rasta cena ovih usluga. Ali ova politika pogoduje pre svega bogatima sa većim stanovima. Svima su nam poznate posledice veštačkog depresiranja cena iz vremena socijalizma: preduzeća prave gubitke koje pokrivaju poreski obveznici.

Važna karakteristika ovog fenomena je kontrola cena: država se oslanja na privatni sektor koji kontroliše administrativnim mikro intervencijama, finim podešavanjem kontrole i prekomernom regulativom. Ekonomisti koji se bave teorijom neuspeha tržišta znaju da odgovarajuća regulativa i dobro usmerena intervencija mogu ispraviti mnoge probleme prouzrokovane nekontrolisanim delovanjem tržišnog mehanizma. Ali ova teorija podrazumeva državu u službi javnog interesa i regulative koje se sprovode profesionalno i nepristrasno. Šta ako se ovih poluga domognu nesposobni i korumpirani ljudi? Šta kada se država čiji gospodari koriste državni mehanizam za očuvanje vlastite moći – istinski umeša u ekonomiju? Dešavanja u Mađarskoj bi trebalo da posluže kao upozorenje svima koji bezuslovno insistiraju na povećanju uloge države, na proširenju i jačanju regulative, a bez isticanja opasnosti koje prate ove predloge.

Fideszovu ekonomsku politiku ne odobravaju konzervativni ekonomisti, zbog poremećaja delovanja tržišnih mehanizama i zbog načina na koji ona ugrožava privatno vlasništvo. Istovremeno, ona izaziva i opravdano negodovanje liberalnih ekonomista, koji su osetljivi na nepravednu raspodelu zarada. Pristalice kejnzijanske ekonomije ne bi trebalo da nasedaju na mađarske statistike o rasu zaposlenosti. Izlazak iz krize je spor, a privatni sektor otvara malo novih radnih mesta. To je trebalo da se nadomesti povećanjem broja zaposlenih na „javnim radovima“. Ali oni rade za niske plate (31-33 odsto od prosečne) i ne pripremaju se za tržište rada, već se lišavaju mogućnosti da traže posao i trajno ostaju u ponižavajućem statusu. Siromaštvo i socijalna isključenost povećavaju se dramatičnom brzinom. Prosvetljena društva nikada ne bi tolerisala stigmatizaciju najsiromašnijih i proterivanje beskućnika iz gradova dekretima gradonačelnika.

Pokušaj da se ekonomska politika mađarske vlade kvalifikuje kao desna ili leva je bespredmetan. Vlada nema nameru da obnovi socijalistički sistem, iako neke pojave iznenađujuće podsećaju na to doba. Orbanov režim je kompatibilan sa kapitalizmom, jer se svaki član piramide moći bori za svoj interes. Kada pokrenu napad na neku banku, oni pred kamerama odmah sklapaju dogovor sa drugom bankom ili potpisuju „strateški sporazum“ sa nekom velikom kompanijom. Zavadi pa vladaj! Umesto podele levo-desno, ovaj model postaje jasan kada postavimo sledeće pitanje: šta najbolje služi opstanku postojeće strukture moći, njenoj centralnoj volji, finansijskim i ostalim interesima viših nivoa piramide vlasti? Kada tako pogledamo stvari, sve dolazi na svoje mesto i postaje jasna svaka nova institucije ili zakon.

Zablude intelektualaca

Prijatelji Mađarske van zemlje – intelektualci, novinari, politički i ekonomski analitičari, diplomati i političari – nenamerno upadaju u različite zamke nerazumevanja naše situacije. Na primer, oni precenjuju vrednost slova zakona (Bozóki 2012. Bugarič 2014). U jednom trenutku Fideszova vlada je napravila zakon koji je propustio da garantuje nezavisnost centralne banke. Ne samo mediji, već i nadležne međunarodne organizacije vršile su pritisak na mađarsku državu da promeni zakon. To se i dogodilo. Oni koji su zahtevali promenu smatrali su da su postigli uspeh. Propagandisti u Budimpešti koristiti su to kao ilustraciju da je mađarska vlada fleksibilna i spremna na kompromis. U stvarnosti, promena ovog zakona je bila nebitna. Pošto je podneo ostavku na mesto ministra financija, György Matolcsy, koga premijer naziva „mojom desnom rukom“, prešao je na mesto guvernera Mađarske narodne banke (Barnes i Johnson 2014). Svaki član najvišeg tela centralne banke ili fiskalnog saveta bez izuzetka je izabran od strane vrhovnog vođe i njegovih savetnika; svi oni su lojalni članovi konsolidovane mašinerije vlasti.

Prema slovu zakona, izbor kandidata za neku funkciju je u skladu sa naizgled neutralnim zakonskim propisima. Na primer, premijer za neki položaj imenuje kandidata, nadležni parlamentarni odbor izražava svoje mišljenje i on se zatim bira od strane predsednika republike. Za neke položaje, sama skupština donosi i konačnu odluku o izboru kandidata. Da li je ovo bitno? Skupštinski odbor, većina na plenarnoj sednici parlamenta, pa čak i predsednik republike, svi oni su tek zupčanici iste mašinerije vlasti.

Drugi važan primer je način na koji se režim oslanja na novine, televiziju, radio i druge medije. Ovde je reč o nezavisnosti „četvrte grane vlasti“, o slobodi jednog od najvažnijih mehanizama provere balansa (checks and balances) u pravoj demokratiji. Nadležna tela Evropske unije i međunarodni mediji opširno su se bavili pitanjem da li su prava odobrena medijskom regulatornom telu, postavljenom od strane centralne vlasti, preterana ili ne. Na kraju je izmenjeno nekoliko odredbi zakona o medijima. Kritičari su to smatrali pobedom. Viktor Orban i njegovi drugari su dobro znali da je to nevažno, jer su na čelo svih televizijskih kanala i radio stanica čiji je vlasnik, kontrolor i finansijer država, postavili svoje ljude koji su sproveli čistke i pretvorili ove medije u kolektivnog glasnogovornika vlade. Vlada ili preduzetnici bliski Fideszu oglašavaju se u popularnim medijima koje poseduju. Državni mediji su obavezni da koriste materijale novinske agencije koja je pod kontrolom vlade. Domaći mediji u privatnom vlasništvu nemaju tu obavezu, ali se i njima besplatno nude vesti koje je proizvela država, za razliku od skupih vesti nezavisnih međunarodnih agencija. Mađarski mediji su svedeni na korišćenje besplatnog materijala. Autocenzura, kao oblik ponašanja dobro poznata iz vremena komunizma, opet je široko rasprostranjena.

Postoje mediji koji su nezavisni i kritični prema vladi, ali njihov rad je pun prepreka, kao što su oduzimanje frekvencija i licenci. Njihov osnovni izvor prihoda su reklame, ali vladine agencije i privatne kompanije koje žele da održe prijateljske odnose sa političkim gospodarima, uzdržavaju se od reklamiranja kod njih. Na političku pristrasnost prisutnu na tržištu reklama nadovezuje se diskriminišuća taksa na reklamiranje, koja je dodata postojećem porezu na dobit.

Bez obzira koliko se vlasti trudile da ukrote organizacije koje kreiraju javno mnjenje, IT revolucija im otežava posao. Staljin je mogao da svoju imperiju okruži skoro neprobojnim barijerama, ali je danas to nemoguće: kompjuteri, tableti i mobilni telefoni povezuju pojedinca sa svetom i stotine hiljada ljudi mogu da izraze svoje mišljenje i organiziraju se preko društvenih mreža. Fideszova vlada bi želela da to spreči. Nedavno je predložila uvođenje poreza na internet. Svaki gigabajt prenosa podataka trebalo je da bude oporezovan sa 150 forinti (oko 55 američkih centi). Došlo je do masovnih demonstracija čiji su snimci obišli svet. Viktor Orban se povukao: dok ovo pišem još se ne zna da li je njegov plan samo odložen. Ma kako bilo, slike desetine hiljada demonstranata koji podižu svoje mobilne telefone ka nebu postale su simbol današnje Mađarske.

Neke od novih mađarskih institucija ili procedura su slične ili iste kao institucije i procedure tradicionalnih zapadnih demokratija – na prvi pogled. U mađarskom pravosudnom sistemu je došlo do mnogih promena. Zašto je to loše? Sistem po mnogo čemu još uvek liči na sisteme nekih evropskih zemalja. Nekada se trgovina cigaretama odvijala preko malih radnji koje su se takmičile među sobom. Sada je jedino vladi dozvoljeno da izdaje dozvole za prodaju cigareta. Zašto je to loše? I u Švedskoj država ima monopol na trgovinu alkoholom.

Ono što imamo je mozaik, čiji su mnogi delovi originalni mađarski proizvodi, dok su ostali zaista uvezeni iz zapadnih demokratija. Ali ako pogledamo taj mozaik kao celinu, videćemo jasne obrise Mađarske Viktora Orbana. Iz blizine se vidi smer kojim se kretala svaka komponenta te mašinerije, od početne tačke 2010. Na primer, u SAD sudija Vrhovnog suda ima doživotni mandat. U Mađarskoj će uskoro svi članovi Ustavnog suda biti izabranici Viktora Orbana. Ako bi njihov mandat bio produžen sada, ovaj potez, zajedno sa drugim sličnim potezima, pomerio bi pravni status zemlje ka ireverzibilnom odnosu snaga u vlasti. Hiljade (ovaj broj nije preterivanje) diskretnih promena koje sve teku u istom smeru stvaraju novi sistem. Razumljivo je da neki dopisnik iz Budimpešte piše o samo jednoj skandaloznoj meri, van konteksta Orbanovog sistema. Međunarodne organizacije ili neka evropska vlada može opravdano da protestuje protiv neke određene mere mađarske vlade. Ovim tekstom pokušavam da plediram na sve one koji kreiraju međunarodno javno mnjenje da shvate da je u pitanju više od trenutnog događaja: formiran je sistem čija se osnovna svojstva ne mogu izmeniti parcijalnim promenama.

Još jedna intelektualna zabluda je pogrešna procena legitimiteta Orbanove vladavine: „Iako mi se ne dopada ono što se dešava u Mađarskoj, izgleda je to ono što Mađari žele“. Ovakvo mišljenje je dodatno utvrdila zvanična propaganda, koja tvrdi da je režim osvojio dvotrećinsku većinu u dva uzastopna ciklusa parlamentarnih izbora i da ne postoji nijedna vlada u Evropi koja uživa tako veliku podršku. Ipak, hajde da pogledamo činjenice.

Tabela 1. Rezultati parlamentarnih izbora 2010. i 2014. godine: udeo Fidesz-KDNP pristalica i mandata

Izvor: Ukupan broj glasova i mandata objavila je Nemzeti Választási Iroda (Nacionalna izborna kancelarija – 2010a, 2010b, 2014). Rezultati izbora iz 2014. uključuju glasačke listiće van zemlje (2010. građani sa dvojnim državljanstvom bez stalnog prebivališta u Mađarskoj nisu mogli da glasaju). Broj u drugom redu prve kolone je procena istraživačkog instituta Politički kapital (Laszlo i Krekó 2014).

Na poslednjim izborima je samo svaka četvrta osoba sa pravom glasa izrazila želju da Viktor Orban i njegova stranka upravljaju zemljom. Ostali su ili glasali za drugu političku partiju ili su apstinencijom izrazili svoj zamor politikom. Možda su neki ljudi želeli da svojim neizlaskom na glasanje pokažu svoju odbojnost prema režimu, kao i to da ne veruju da bi njihov glas išta promenio. Politički legitimitet nije binarna varijabla: nijedna vlada nije prosto legitimna ili nelegitimna – ali merena na kontinuiranoj skali legitimiteta, podrška mađarskoj vladi opada. Izborni sistem sam po sebi, uveden nakon promene režima, pružio je priliku za stvaranje značajne razlike između stvarne političke podrške i proporcije predstavničke zastupljenosti.² Taj jaz je dodatno proširen u periodu posle izbora 2010, od kada je izborno zakonodavstvo menjano sedam puta. U uslovima u kojima je Fidesz izgubio više od pola miliona glasova, a deo učešća birača koji su glasali za njega pao s jedne trećine na jednu četvrtinu, režim je koristio pravne trikove da bi održao proporciju poslanika iznad kritičnog minimuma potrebnog da bi se usvojili zakoni koji zahtevaju dvotrećinsku većinu.³

Na izborima 2010. Fidesz je osvojio dvotrećinsku većinu potrebnu za izmenu Ustava i donošenje „kardinalnih zakona“, to jest zakona od izuzetnog značaja. Iako su mu izbori 2014. osigurali prostu većinu, sa kojom je komotno mogao da donosi manje važne zakone, osvajanje dvotrećinske većine bilo je tesno. Neposredno pre završetka ovog teksta, dvotrećinska većina je bila izgubljena. Mesto koje je prethodno držao Fidesz bilo je oslobođeno, jer je osoba koja ga je zauzimala dobila drugi položaj, a na dopunskim izborima, održanim da bi se popunilo upražnjeno mesto, pobedio je nezavisni kandidat podržan od strane opozicije.

Osim na parlamentarne proporcije, treba obratiti pažnju i na promene u javnom mnjenju. Prema mesečnim anketama, na kraju 2014. i početkom 2015. Fidesz je izgubio nekoliko stotina hiljada potencijalnih glasača. Sve ovo dovodi u pitanje validnost tvrdnje da je to „izgleda ono što Mađari žele“.

Još jedna intelektualna zamka glasi: „Iako je tačno da je režim Fidesza ukinuo mnoga demokratska dostignuća, sadašnji oblik vladavine još uvek jeste demokratija“. Time započinjemo raspravu o tome šta je demokratija. O ovom pitanju nema konsenzusa među mađarskim politikolozima. Terminologija aktivnih političara prepliće se sa sintagmama iz političkih teorija. Mađarski oblik vladavine dobija ili gubi status demokratije, od strane novinara, političkih analitičara, političara ili diplomata, u zavisnosti od toga da li oni lično imaju povoljno mišljenje o sadašnjem mađarskom sistemu. Terminološka konfuzija opstaje čak i kada se uz reč „demokratija“ doda pridev koji je definiše. Izraz „ne-liberalna demokratija“ je uveden kao pežorativan, ali Viktor Orban koristi sintagmu „ne-liberalne države“ da bi samouvereno i sa ponosom opisao svoju vladavinu.

Pogledajmo kategorije mogućih režima iz novije istorije. Jedni pripadaju grupi demokratija. Članice Evropske unije pre proširenja, SAD, Kanada, Australija, Novi Zeland i Švajcarska sigurno pripadaju ovoj grupi. Kod ovih zemalja prepoznajemo osnovne karakteristike demokratije ne samo u teoriji, već i u praksi. To znači da one podležu principu checks and balances, to jest da u njima demokratija stvarno postoji i da je to moguće empirijski utvrditi. Isto važi i za poštovanje prava manjina; postoje pisana i nepisana pravila za ono što većina, ma koliko velika bila, može da učini protiv volje manjine. I tako dalje.

U grupi na suprotnom kraju spektra imamo diktature. Za mene i stotine miliona drugih ljudi to nije apstraktan teorijski koncept: to je okrutna, lično doživljena stvarnost. Pre trideset godina, 28 zemalja je imalo posebnu vrstu diktature: totalitarni komunizam.

Između ove dve krajnosti leži grupa zemalja koje nisu ni demokratije ni diktature, već imaju karakteristike oba sistema. Sklon sam da ih zajedno sa još nekim autorima nazovem autokratijama.⁴ Ovu kategoriju čini šaroliko mnoštvo: tu bih svrstao predratne režime mađarskog namesnika Miklósa Horthya i poljskog državnika Jozefa Pilsudskog, ili u posleratnom periodu argentinskog predsednika Juana Domingoa Perona. Danas, pored režima ruskog predsednika Vladimira Putina, režimi lidera Belorusije i brojnih centralno-azijskih post-sovjetskih država pripadaju ovoj kategoriji.

Pod Viktorom Orbanom Mađarska je iz grupe demokratija prešla u grupu autokratija. Pri tome ne mislim na buduće vreme i ne govorim da postoji opasnost da Mađarska postane autokratija. Preokret se već odigrao.

Orban nije diktator: Mađarska ima višestranački sistem, opozicione partije su legalne, postoje opozicioni mediji. Politički protivnici se ne hapse masovno, niti se likvidiraju. Mi znamo šta je prava diktatura jer smo je doživeli i ovo što sada imamo u Mađarskoj je nešto drugo. Ali Orban nije ni demokratski lider. Ne zanima me čak ni to da li je on u dubini duše demokrata ili ne. Neka se tim pitanjem bave njegovi budući biografi. Za nas je važno da shvatimo da Mađarska pripada velikoj grupi autokratskih zemalja koje nisu „ni demokratije ni diktature“.

Orban ne kopira Putina. Svaka autokratija je izgrađena na različitim istorijskim tradicijama, u različitim domaćim i međunarodnim okolnostima, a razlikuju se i po ličnostima i težnjama svojih lidera. Orban nije imitator već ličnost koja se samostalno opredeljuje. Ovo ne menja činjenicu da su i njegov i Putinov režim autokratije.

Mađarska je prva od post-socijalističkih demokratija koja je postala autokratija, ali možda neće ostati jedina. Odnos snaga bi mogao da se promeni i u drugim zemljama i one mogu postati autokratije. Nekim političarima je Orban uzor i postoji realna opasnost od širenja ove zaraze koja vodi ka ukidanju demokratije i vladavine prava.

Nacionalizam i “paunov ples”

Jedan od izvora podrške Viktoru Orbanu je činjenica da ga mnogi vide kao nepokolebljivog branioca suvereniteta mađarske države i nezavisnosti Mađarske. Ali Orban nije običan nacionalista.

U svetu danas uočavamo dve suprotne tendencije. Globalizacija, internet, lakoća sa kojom putujemo, pojava transnacionalne integracije, sve to doprinosi globalizaciji sveta. Istovremeno, opstaju i čak jačaju nacionalna osećanja unutar nacionalnih država ili u zajednicama van nacionalnih granica koje dele isti jezik i istu istorijsku tradiciju.

Promena režima u do tada socijalističkoj Mađarskoj je dovela do obnove društva, ali i obnove ideje o mađarskom suverenitetu. “Rusi, idite kući!” je bio slogan raskida sa Istokom i zaokreta prema Zapadu. U zemlju je počeo da pritiče zapadni kapital. Mađarska je ušla u NATO 1999. i postala članica Evropske unije 2004. U oba slučaja, učlanjenje je bilo potvrđeno referendumom, a u kampanjama koje su prethodile, sve parlamentarne stranke uključujući i Fidesz podsticale su svoje pristalice da podrže učlanjenje. Iako je uvek bilo i suprotnih mišljenja, smer promena u spoljnoj politici je 20 godina tekao u istom smeru: Mađarska je organski deo Evrope, ona nedvosmisleno pripada zapadnom svetu i treba da jača svoje političke, ekonomske i kulturne veze sa njim.

U 2010. godini je došlo do neobičnog zaokreta i u ovoj oblasti: jasnoću je zamenila dvosmislenost zvaničnih izjava. Vodeći političari su počeli da na javnim skupovima jadikuju zbog krize kapitalizma i zapadne civilizacije. Čelnici režima su počeli da podgrevaju antievropske i antiameričke stavove, poredeći direktive iz Brisela sa nekadašnjim diktatima iz Moskve. Onda bi sutradan hvalili Rusiju kao čudo sa istoka I zbunjivali ljude. Orban je ponosan na svoje Janusovo lice i smatra ga znakom svog političkog lukavstva.⁵ On menja sadržaj i ton u zavisnosti od toga da li govori članovima svoje partije ili poslovnim ljudima na konferenciji u Minhenu ili Beču.⁶ Na kraju je uspeo da zbuni sve: i svoje sledbenike i protivnike, i domaće i inostrane posmatrače.

U svetu diplomatije poluslužbene izjave često imaju veliku težinu. Mađarska je još uvek članica NATO-a i EU; nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja namere da se to promeni.⁷ Mađarska vlada rado prima izdašnu finansijsku podršku iz EU, uz zahtev da ima potpunu kontrolu nad njenom raspodelom.⁸ (Već smo spomenuli prave motivacije koje upravljaju državnim davanjima.) U isto vreme, predstavnici vladajućeg režima uredno podržavaju evroskeptične stavove.

Mađarski diplomatski kor pokušava (bez mnogo uspeha) da uspostavi poslovne odnose sa raznim azijskim autokratijama i diktaturama, od Azerbejdžana, Kazahstana, Uzbekistana i Arapskih Emirata do Vijetnama i Kine, tvrdeći da i druge zemlje čine isto: to je samo biznis, a pitanja demokratije i ljudskih prava su odvojena od toga. Ali ponekad se ove dve ravni spoje, pa je tako Orban opisao Azerbejdžan kao “državu uzor” za vreme nedavne posete njenog diktatora Budimpešti.

Razumljivo je da rusko-mađarski odnosi izazivaju interesovanje međunarodne javnosti. Oba režima su autokratije, ali među njima postoje i ekonomske veze. Postavlja se pitanje da li će suverenitet male Mađarske trpeti u odnosu sa ogromnom Rusijom. I kako će ovo partnerstvo uticati na privrženost Mađarske EU, NATO-u i zapadnom svetu uopšte.

Pomoglo bi nam da znamo više o uslovima rusko-mađarskog sporazuma o proširenju kapaciteta mađarske nuklearne elektrane Paks u januaru 2014. Ne znam da li je ovaj ugovor opravdan, niti da li je ruska ponuda zaista bila najpovoljnija u tehničkom, finansijskom i geopolitičkom smislu. Ono čemu mnogi ljudi u Mađarskoj i van nje prigovaraju, i to s dobrim razlogom, je način na koji je doneta odluka o ovom partnerstvu. Njoj nije prethodila javna rasprava među stručnjacima, a planovi vlade su provučeni kroz parlamentaru fabriku zakona bez i najmanjeg publiciteta. O ovom krucijalnom pitanju, koje će imati veliki uticaj na buduće generacije, na evropske integracije, na spoljne poslove zemlje, na njenu privrženost saveznicima, vlada je odlučila samostalno i dovela javnost pred svršeni čin.⁹

Mađarski građani koje brine Orbanov preokret, koji strahuju za demokratiju, vladavinu prava i stanje ljudskih prava u svojoj zemlji očekuju pomoć od svojih prijatelja van Mađarske: “Zapad ovo neće tolerisati”. Bojim se da su njihova očekivanja zasnovana na lažnim nadama. Proći će godine dok strani posmatrači shvate da nešto zaista nije u redu, a onda još toliko do neke konkretne akcije. U pitanju je fenomen nepoznat međunarodnim organizacijama; one ne znaju kako se jedna saveznička država tera da se pridržava pravila demokratije. Evropska unija nije spremna za slučaj kada se jedna od njenih članica okrene protiv vrednosnog sistema njene zajednice.¹⁰ Pri tome je Mađarska samo jedna tačka na mapi sveta; mnoge zemlje imaju mnogo veće probleme od nje. A pokazalo se i da samo neke od opasnih, urgentnih situacija mogu biti rešene mirnim putem.

“Ideološka” sfera

Pregled promena koje su se u Mađarskoj dogodile u “ideološkoj sferi” ostavio sam za kraj. Fundamentalna karakteristika komunističke diktature je postojanje “zvanične ideologije”. Koreni njene ideološke istorije idu do Marksa i Lenjina, a njena terminologija potiče iz marksističko-lenjinističkih partijskih seminara. Komunistička partija ju je osavremenjivala i prilagođavala u propagandne svrhe i u zavisnosti od svojih potreba. Svako ko je imao ulogu u tom sistemu bio je dužan da prihvati ovu ideologiju i da je artikuliše, usmeno i pismeno.

Nakon pada starog režima, dominacija “zvanične ideologije” zamenjena je ideološkim pluralizmom. Ali i ovde je u Mađarskoj došlo do zaokreta. Vlada pokušava da ograniči i diskredituje načelo pluralizma. Društvu se nameću teorije, uverenja i norme ponašanja koji su deo paketa vladajućih dogmi.

Ovaj režim je uspostavio institucije koje promovišu izvršavanje volje centra. U slobodnim društvima koegzistiraju razne vrste udruženja, sindikata, škola i grupa, koje se međusobno nadmeću. Režim koji je preuzeo vlast 2010. izabrao je malu grupu i dao joj moć nezamislivu u zapadnim društvima. Stožerna organizacija ove grupe je Mađarska akademija umetnosti (Magyar Művészeti Akadémia). Postoje i druge, ali ova je toliko privilegovana da se pojavljuje čak i u Ustavu. Za svoje sedište je dobila jednu od najlepših palata u prestonici i dato joj je pravo da odlučuje o raspodeli subvencija za kulturu iz javnih fondova, i o većini unosnih nagrada i priznanja.

I sa naukom je slično. Mađarska akademija nauka ima dugu istoriju i iako je njena nezavisnost bila ograničena pod komunizmom, njena autonomija je ojačala posle promene režima. Nekada je imala značajan uticaj na odluke o tome koji istraživački projekti treba da budu finansirani od strane države. Ali duga ruka centralizacije je stigla i do nje. Osnovana je Nacionalna kancelarija za inovacije (Nemzeti Kutatási, Fejlesztési és Innovációs Hivatal). Akademija i druge naučne organizacije mogu da izraze svoje mišljenje, ali dani decentralizovanog i profesionalnog pristupa dodeli sredstava su završeni – o tome odlučuje predsednik kancelarije za inovacije. A ko je on? Pa ministar prosvete iz prve Orbanove vlade.

Kada je reč o obrazovanju, promena starog režima je dovela do pojave tržišta udžbenika. Pisci i izdavači školskih knjiga su se međusobno nadmetali, a škole i nastavnici su odlučivali koje knjige će koristiti u nastavi. Sada je i tu ukinuta konkurencija: osnovana je mamutska izdavačka kuća za udžbenike koja ima skoro potpuni monopol.

Koje ideje promoviše ova sve centralizovanija, nacionalizovanija, standardizovanija mašinerija? Uočljiv je povratak u prošlost; ne na prethodni režim sa njegovom marksističko-lenjinističkom ideologijom, već u dalju ideološku prošlost, do Hortijevih ideja iz perioda od pre 1945. U raznim nijansama pojavljuju se nacionalizam, šovinizam, etničke i verske predrasude i konzervativno shvatanje porodice. Političari nikada ne daju otvoreno ekstremističke izjave, koje bi vređale uši civilizovanog sveta; to su više prikriveni nagoveštaji. Ali toj nemuštoj muzici ritam daje marširanje čizama. Ušima moje generacije taj zvuk je poznat i zastrašujući.

Slike iz kulturnog i akademskog života koje sam ovde izneo uklapaju se u generalni opis današnjeg mađarskog sistema, koji je sažeto prikazan u prethodnom delu ovog članka. Ova sfera je takođe obeležena stanjem koje nije „ni demokratija ni diktatura“. Režim sve agresivnije zaizima prostor javnosti. Postoji mnogo pisaca, pesnika, muzičara, filmskih stvaralaca, slikara, naučnika, nastavnika i slobodnih intelektualaca koji ne podležu strahu i ne mogu biti kupljeni novcem i nagradama, i koji štite svoju intelektualnu autonomiju. Svaki posetilac Mađarske može da posvedoči da intelektualni život buja: umetnost i nauka cvetaju.

Mogući scenariji

Još samo nekoliko ličnih komentara. Neki od prvih čitalaca ovog teksta postavili su mi pitanje zašto se nisam bavio periodom koji je prethodio Orbanovom preokretu. Zašto nisam objasnio njegove uzroke?

Nekoliko važnih faktora su uslovili Orbanov preokret. Tu spadaju ozbiljne greške vlada i političkih stranaka koje su delovale u skupštini i van nje između 1990. i 2010, širenje korupcije, traume od masovne nezaposlenosti, povećanje socijalnih razlika i razočaranost javnosti koja je neminovna posle velikih očekivanja koje donosi promena sistema. Sazrevanje demokratije je dug istorijski proces, a Mađarska ga je tek započela.

U potrazi za uzrocima treba otići i dalje od 1990. i trenutka promene sistema. Tu mislim na poslednji period mađarskog socijalizma, koji se na zapadu zvao „gulaš-komunizam“, kada su se ljudi navikli na paternalizam režima čvrste ruke.

Još dublji, stariji sloj istorijskog pamćenja koji oblikuje današnji način razmišljanja je nacionalistička, rasistička, antisemitska ideologija autokratije iz Hortijevog perioda 1919-1945, sa spoljnopolitičkim prioritetom revizije komadanja Mađarske posle Prvog svetskog rata, što je od Mađarske napravilo lojalnog Hitlerovog saveznika – do obostranog gorkog kraja. Kontradiktorne istorijske tradicije sežu vekovima unazad.

Nemam običaj da tretiram vrlo složena pitanja u jednom ili dva pasusa. Više volim da čitaocu iskreno kažem: ne očekujte u ovom radu raspravu o prethodnicima sadašnjeg režima. Odgovor na pitanje mojih čitalaca bi zahtevao zasebnu studiju. Najbolja osoba za pisanje takvog članka bio bi neki mađarski Tony Judt, čije su knjige i eseji dobro poznati američkim intelektualcima i čitaocima širom sveta.

Drugo pitanje koje mi je postavljeno je zašto navodim samo probleme, a ne dajem rešenja. Zato što sam ja kao onaj lekar zadužen za dijagnoze. Davanje političkih saveta je posebna profesija, koja podrazumeva drugačije pristupe: iskrivljenu sliku stvarnosti koja prikriva probleme radi zadobijanja ili zadržavanja vlasti, ili osvajanja pristalica.

Kada sam u Americi predavao o delikatnoj i složenoj situaciji post-socijalističke tranzicije, uvek su mi postavljali pitanje: kako možemo da pomognemo mi, vaši prijatelji, koji žive daleko od vašeg regiona? Divim se i poštujem spremnost da se deluje, ali nemam odgovor na to pitanje. Svrha mog rada je da objasnim problem: želeo sam da naši američki i drugi prijatelji bolje razumeju mađarski slučaj.

Šta čeka Mađarsku u budućnosti? Jedna od teorija o demokratiji zaslužuje pažnju. Ona se ne zadržava na tome koliko određeni oblik vlasti izražava „volju naroda“ ili većine. Ona demokratiju posmatra pre svega kao proceduru (Schumpeter 2010. [1942], Dahla 1971. Huntington 1991. Kornai 1998). Demokratska procedura čini mogućom smenu vlade, ne ubistvom tiranina, ni zaverom, vojnim udarom ili krvavim narodnim ustankom, nego na miran i civilizovan način, izborima, koji su u pravnom smislu dobro definisani i uključuju više partija koje se takmiče među sobom. Izvodivost smene nije dovoljan uslov za održivu demokratiju, ali jeste neophodan.

Potrebno je da prođe neko vreme pre nego što budemo mogli da sa sigurnošću kažemo da li je ovaj minimalni uslov ispunjen. U Švedskoj je socijaldemokratska vlada bila smenjena na izborima 1976, posle 40 godina. U Britaniji je konzervativna partija vladala 18 godina, od 1979. do 1997, pre nego što je smenjena. U oba slučaja pobednici u političkoj konkurenciji sprovedenoj po demokratskoj proceduri zasnovanoj na fer izbornim pravilima – koji nude priliku za pobedu svim učesnicima – zamenili su bivšu vladu. Istoričari budućnosti će dati konačan odgovor na pitanje da li je minimalni uslov za demokratiju, naime smenjivost vlasti na izborima – bio ispunjen u Mađarskoj ili nije.

Prognoza je sumorna. Viktor Orban i njegova stranka su se “zacementirali”, kako se kaže u Mađarskoj. Ponovljene izmene izbornih zakona učinjene su s namerom da favorizuju pobedu Fidesza, odnosno da je učine gotovo potpuno sigurnom.¹¹

Fidesz je pripremljen za malo verovatan, ali ne i nemoguć slučaj da ne osvoji parlamentarnu većinu na sledećim izborima. 32 kardinalna zakona se mogu izmeniti samo dvotrećinskom većinom u parlamentu, a čak i u slučaju Fideszovog izbornog poraza takva većina ne bi bila moguća bez njih.¹² Mandati za više ključnih funkcija, od kojih su najvažnije glavnog tužioca, predsednika republike, šefa centralne banke, revizorske institucije i sudijskog saveta, duži su od tekućeg parlamentarnog ciklusa; svi oni mogu da ostanu čvrsto ustoličeni, čak i ako opozicija pobedi. Fiskalni savet, telo koje je imenovala sadašnja vlada, ali koje bi nastavilo da funkcioniše čak i u slučaju njenog izbornog poraza, ima ne samo savetodavnu ulogu, već i pravo veta na budžet koji bi predložila nova vlada. Ako bi se to pravo upotrebilo, predsednik republike bi morao da raspusti parlament i raspiše nove izbore. Drugim rečima, nekoliko pažljivo izabranih ljudi lojalnih sadašnjoj vlasti mogli bi da obore narednu vladu.

Sve to dovodi do logičnog zaključka da bi verovatno bilo veoma teško smeniti vlast na izborima. U tom smislu je proces skoro ireverzibilan. Istorijsko iskustvo pokazuje da autokratiju može oboriti samo “zemljotres” koji uzdrmava same temelje sistema.

Veliki istorijski događaji se ne mogu predvideti sa matematičkom verovatnoćom; svaka konstelacija je jedinstvena i neponovljiva. Situacija bi mogla postati mnogo gora nego što je danas. Fideszova autokratija bi mogla da reaguje na rastuće proteste jačanjem represije, sledeći putanju turske vlade. Moguć je još jedan sled događaja. Jobbik, stranka ekstremne desnice, već ima značajnu snagu; nekoliko gradova već ima njihove kandidate za gradonačelnike. Oni govore nesmetano u parlamentu i na ulici. Šta bi se dogodilo kada na budućim izborima Fidesz ne bi osvojio parlamentarnu većinu? Da li bi bio spreman da formira koaliciju sa ekstremnom desnicom? U tom smislu, već postoji istorijski presedan: krajem Vajmarske republike umerena desno orijentisana konzervativna stranka ušla je u koaliciju sa Hitlerovom strankom da bi zajedno imali parlamentarnu većinu (Wittenberg 2013. Bugarič 2014).

Mogući su i povoljni scenariji. Šta ako unutar vladajuće stranke prevladaju umerene grupe spremne da se vrate na put demokratije i vladavine prava? Šta ako opozicione stranke i građanski pokreti povrate snagu? Što ako se pojave nove političke grupacije i pokreti i osvoje milione? Šta ako se nekako, uprkos izbornom sistemu, koji skoro da garantuje poraz demokratskih snaga, situacija preokrene?

Ne gubimo nadu.

Napomena autora

Zahvalan sam za korisne komentare na jednu od prethodnih verzija teksta, koje sam primio naročito od: Amar Bhidé, Bernard Chavance, László Bruszt, Zsuzsa Daniel, Zoltán Farkas, Miranda Featherstone, Benjamin Friedman, Péter Krekó, László Majtényi, Brian McLean, Zoltán UISJ, David Stark, Jan Svejnar i Martin Weitzman. Izražavam zahvalnost mojim saradnicima Reka Branyiczky, Rita Fancsovits, Ádám Kerényi, Eszter Rékasi, Andrea Reményi i Eva Szalai za njihovu promišljenu pomoć, a Dori Kalotai i Christopheru Ryanu hvala za pažljiv prevod na engleski sa mađarskog originala. Izražavam svoju zahvalnost Corvinus univerzitetu u Budimpešti na inspirativnom okruženju i „Gondolat Erejével“ Alapítvány (Fondaciji “Snagom misli”) za financijsku podršku.

Tekst koji je ovde objavljen sadrži samo manji broj fusnota i referenci. Veliki dio istraživanja zasnovan je na izvorima na mađarskom jeziku, koji ovde nisu pomenuti. Dalje napomene sa dodatnim objašnjenjima i citatima, kao i potpuniji popis referenci, uključujući i izvore na mađarskom jeziku, mogu se pronaći u proširenoj verziji teksta koja je dostupna na veb sajtu autora: www.kornai-janos.hu.

Reference

Barnes, Andrew and Johnson, Juliet (2014), “Financial nationalism and its international en-ablers: The Hungarian experience”, Review of International Political Economy, published online: May 22, 2014. http://www.tandfonline.com/doi/abs/10.1080/09692290.20 14.919336?journalCode=rrip20#.VPRBPuHNvF9.

Bozóki, András (2012), The Illusion of Inclusion: Configurations of Populism in Hungary, EUI Working Paper SPS 2012/06, Department of Political and Social Sciences, European University Institute, Florence, http://cadmus.eui.eu/bitstream/han-dle/1814/26934/EUI_SPS_2012_06.pdf?sequence=1.

Bugarič, Bojan (2014), Protecting Democracy and the Rule of Law in the European Union: The Hungarian Challenge, LSE “Europe in Question” Discussion Paper Series, LEQS Paper No. 79/2014, accessed January 28, 2015, http://www.lse.ac.uk/europeanIn-stitute/LEQS/LEQSPaper79.pdf.

Dahl, Robert A. (1971), Polyarchy: Participation and Opposition, New Haven: Yale University Press.

European Parliament (2013), “Report on the situation of fundamental rights: standards and practices in Hungary (pursuant to the European Parliament resolution of 16 February 2012)”, A7-0229/2013, 25 June 2013, Committee on Civil Liberties, Justice and Home Affairs, rapporteur: Rui Tavares, accessed October 31, 2014. http://www.europarl. europa.eu/sides/getDoc.do?pubRef= //EP//NONSGML+REPORT+A7-2013-0229+0+DOC+PDF+V0//EN.

Halmai, Gábor (2014), “An Illiberal Constitutional System in the Middle of Europe”, Journal of Human Rights 01/2014.

Huntington, Samuel P. (1991), The Third Wave: Democratization in the Late Twentieth Century, Norman and London: University of Oklahoma Press.

Kornai, János (1998), From Socialism to Capitalism: What is Meant by the “Change of System?” London: The Social Market Foundation, Centre for Post-Collectivist Studies.

Kornai, János (2011), “Taking Stock”, CESifo Forum 12 (2), 63–72, http://www.cesifo-group. de/portal/pls/portal/docs/1/1211471.pdf.

László, Róbert and Krekó, Péter (2014), “A Fidesz támogatottságának változása három-szor három választás során” [Changes in support for the Fidesz–KDNP coalition through three rounds of three elections], background analysis, manuscript, Budapest: Political Capital Policy Research and Consulting Institute.

Magyar, Bálint and Vásárhelyi, Júlia, eds. (2013 [Vol. 1], 2014 [Vol. 2]), Magyar polip – a po-sztkommunista maffiaállam [Hungarian Octopus: The Post-Communist Mafia State] Volumes 1 and 2, Budapest: Noran Libro.

Nemzeti Választási Iroda – Hungary’s National Election Office (2010a), “Adatok a FIDESZ–KDNP eredményeiről” [Data on results of Parliamentary Election 2010: Fidesz–KDNP], accessed February 27, 2015, http://valasztas.hu/hu/par-val2010/354/354_0_index.html.

Nemzeti Választási Iroda – Hungary’s National Election Office (2010b), “Adatok a FIDESZ– KDNP–Vállakozók Pártja eredményeiről” [Data on results of Parliamentary Election 2010: Fidesz-KDNP MVMP], accessed February 27, 2015, http://valasztas.hu/ hu/parval2010/354/354_0_index.html.

Nemzeti Választási Iroda – Hungary’s National Election Office (2014), “A FIDESZ–KDNP eredményei” [Data on results of Parliamentary Election 2014: Fidesz–KDNP], accessed February 27, 2015, http://valasztas.hu//hu/ogyv2014/861/861_0_in-dex.html, http://www.valasztas.hu/hu/nvb/content/kozlemeny/ovb_kozleme-ny_20100510.pdf.

Orbán, Viktor (2011), “Orban: ‘Nur toter Fisch schwimmt mit dem Strom’ (Krone-Interview)”, Kronen Zeitung, June 10, 2011, accessed February 27, 2015, http:// www.krone.at/Welt/Orban_Nur_toter_Fisch_schwimmt_mit_dem_Strom-Krone-Interview-Story-267398.

Orbán, Viktor (2012), “Fókuszban a nemzeti érdek” [Focussing on national interest]: Viktor Orbán’s speech at the conference held by the foundations Századvég Alapítvány and Széll Kálmán Alapítvány, and the publisher of the weekly Heti Válasz. May 31 Budapest, https://www.youtube.com/watch?v=0s5gzvb87ZY.

Scheppele, Kim Lane (2012), “The Unconstitutional Constitution,” posted to Paul Krugman’s blog The Conscience of a Liberal for The New York Times, accessed October 31, 2014, http://krugman.blogs.nytimes.com/2012/01/02/the-unconstitutional-constitution/#more-27941.

Scheppele, Kim Lane (2013), “Hungary, The Public Relations Offensive,” posted to Paul Krugman’s blog The Conscience of a Liberal for The New York Times, accessed October 31, 2014, http://krugman.blogs.nytimes.com/2013/04/08/guest-post-hungary-the-public-relations-offensive/?_r=0#more-34278.

Schumpeter, Joseph A. (2010 [1942]), Capitalism, Socialism and Democracy, Milton Park: Routledge.

Wittenberg, Jason (2013), “Back to the Future? Revolution of the Right in Hungary”, APSA 2013 Annual Meeting Paper, American Political Science Association, December 15, 2013, http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=2299143.

Autor je ekonomista, profesor emeritus na Harvardu i honorarni profesor emeritus na Corvinus univerzitetu u Budimpešti.

Integras, 04.09.2015.

“Hungary’s U-Turn“, Capitalism and Society, vol. 10: iss. 2, article 1, 2015, Columbia University

Prevela Ljiljana Petrović

Peščanik.net, 10.09.2015.

Srodni linkovi:

Social Europe – Mađarski referendum

Social Europe: Mađarska – prinudni rad

Jan-Werner Müller: Mađarska – Izvinite zbog našeg premijera

VIKTOR ORBAN

1. Nekoliko meseci nakon što je Fidesz preuzeo vlast, napisao sam članak pod naslovom „Számvetés“ (Obračun, objavljen na mađarskom 2010; za engleski prevod pogledati Kornai 2011), koji daje opšti pregled osnovnih karakteristika promena koje su se desile i koje se mogu očekivati. Obim literature o promenama u Mađarskoj raste iz godine u godinu i uglavnom je na mađarskom jeziku. Želeo bih da ukažem na zbirku studija, u dva toma, koju su uredili Bálint Magyar i Julia Vásárhelyi (2013, 2014) koja sadrži eseje nekoliko eminentnih mađarskih poznavalaca ove oblasti.
2. Stranke dele među sobom oko polovine svih mesta, i ta podela je u direktnoj vezi sa proprcijom dobijenih glasova. Druga polovina zavisi od rezultata u svakoj izbornoj jedinici, gde se postupa po principu „pobednik uzima sve“ (first past the post); to je „većinski izborni sistem“, najpoznatiji u britanskom sistemu. Ovaj sistem obezbeđuje veliki broj mesta za stranku koja u više okruga ima samo malu relativnu prednost nad svojim rivalima.
3. Uporedite ove brojke sa nemačkim podacima iz 2013. CDU/CSU je dobio 29,7 odsto glasova svih sa pravom glasa (41,5 odsto birača sa pravom glasa su stvarno glasali). To je tek neznatno niže od rezultata Fidesza. Ali parlamentarne proporcije u Bundestagu predstavljaju stvarne proporcije dobijenih glasova. Tako Merkel nije mogla imati većinu i sada u koalicija sa socijaldemokratima upravlja zemljom.
4. U Mađarskoj, u debatama na ovu temu, pozivajući se uglavnom na međunarodne izvore, u upotrebi je bilo različitih izraza: na primer upravljačka demokratija (managed democracy), firer-demokratija (Führer-democracy), ili izborni despotizam (elected despotism).
5. Viktor Orbán (2012) je rekao sledeće: „U međunarodnoj diplomatiji se pleše rutinski. Ali naš ples je paunov ples. Plešemo kao da smo prijatelji. To su stilske vežbe iz umetnosti diplomatije. Tako prihvatimo dva ili tri od sedam predloga, one koje smo već ranije prihvatili, samo što oni to nisu primetili, a odbijemo dva koja ne želimo i kažemo: „Ma hajde, prihvatili smo one druge“. To je složena igra. Ne bih vas više zabavljao lepotom detalja, osim ako baš ne insistirate.“
6. Karakteristična scena iz „paunovog plesa“ je dvoličnost koju Fidesz ispoljava prema Jevrejima. Vlada je više puta saosećajno izjavila da neće tolerisati antisemitizam i ako bude bilo potrebno da će odbraniti jevrejske građane od svake vrste napada. Istovremeno, nekoliko vladinih mera ozbiljno povređuju bolne istorijske uspomene mađarskih Jevreja. Na primer, lažno se na različite načine sugeriše da je deportacija stotina hiljada mađarskih Jevreja bila prisilno nametnuta od strane nacističke Nemačke, dok je u stvari Hortijeva državna mašinerija aktivno učestvovala u tome.
7. Izuzetak vredan pažnje: predsednik parlamenta, jedan od osnivača Fidesza jednom se prilikom javno pozvao na mogućnost „povlačenja“ Mađarske iz EU.
8. Spektakularni novi projekti koji su inaugurisani od strane političkih lidera na pompeznim ceremonijama, uglavnom su finansirani od strane Evropske unije i multinacionalnih kompanija.
9. Elektrana Paks nije jedini slučaj u kojem se javio ovaj problem. Vlada vrlo često bez opravdanog razloga proglašava neke procedure tajnim i u više slučajeva je značajno produžila period njihove tajnosti, sprečavajući time svaku otvorenu raspravu i isključujući transparentnost u javnim poslovima.
10. U izveštaju Tavares koji je naručio Evropski parlament ističe se da reforme uvedene u Mađarskoj od 2010. ne poštuju zajedničke osnovne principe i vrednosti EU, naročito osnovne zahteve demokratije, vladavine prava i podele vlasti na grane, iako je obaveza, zasnovna na ugovoru EU, svih zemalja članica da ih se pridržavaju. Među brojnim problemima o kojima se detaljno raspravlja u izveštaju pominju se i novi izborni zakoni. Izvještaj sugeriše da bi proces monitoringa trebalo razraditi, ne samo za Mađarsku, već i za druge zemlje, u slučaju da ne ispunjavaju evropske norme. Taj proces bi otkrio probleme i olakšao reparatorne mere (vidi Evropski parlament 2013). Iako je izveštaj Tavares skrenuo pažnju na problem, nije usledila nijedna efikasna mera EU.
11. Kao što smo pomenuli, u februaru 2015. na delimičnim izborima izabran je nezavisni kandidat umesto prethodnog predstavnika Fidesza, čime je vladajuća stranka izgubila dvotrećinsku većinu. Iako je ovo važna promena, Fideszovi glasnogovornici tvrde, ne bez razloga, da oni još uvek čvrsto drže vlast.
12. U jednom od intervjua datom nakon stupanja na funkciju, Orban je izjavio: „Ja ću proširiti krug dvotrećinskih zakona samo u jednom domenu: u oblasti ekonomskog zakonodavstva. I dozvolite mi da ne skrivam činjenicu da bih voleo da vežem ruke sledećoj vladi u tom pogledu. I ne samo sledećoj, već i sledećih deset vlada“. (Orban, 2011).