Zvuči kao letnji hit, Lambada, recimo, može se pevati na Crven fesić, nano. I istovremeno, to je jedini mogućni spontani odgovor na ono što bivši predsednik republike radi. Koja analiza može da se pozabavi njegovim odgovorom na logično pitanje kako zna podatke o ljudima koje osuđuje – „Tako što znam!“ Mamulimumilu, milu-lu…Nema više mogućnosti da se bilo šta kaže, da se slučajno ne bi rekla ista reč koju melju on i njegovi izmećari. Ostaje samo stid posmatrača, čak i žrtava. Ostaju samo udarci nikada dignutih pendreka i trikovi dostojni stočne pijace, uz advokate sa iste pijace. Robokapi, državni ili privatni, izbace u gluvo doba okupante iz zgrade SKC: koje spremanje, koje uzimanje ličnih stvari! Samo batine, psovke, ponižavanje i zatvor. Ko zatim brlja i krade, nije poznato. Pa onda još dođe novinarka koja uz uzvike „Joj!“ valjda o nečemu obaveštava. Robokapi, prvo privatni pa državni, izbace u gluvo doba okupante iz zgrade novopazarskog univerziteta, ne hajući za „opasne hemikalije“ zbog kojih su kao došli, očas iz Kraljeva, i eto odmah zatim izjava u oči naroda sa najvišeg mesta, kako je policija primenila najmanje od najmanjih sredstava. Naravno, okupanti su ostavili nered i svinjac, i onda još nešto jezivo, skoro kao nacizam 1933-38: psovke! U Srbiji, neko psuje Boga! Meni se čini da sam čula i nešto o božjoj materi; no dovoljno je strašno što se pojavila srpska majka. Tu odlično pada i etnički sukob, koji je izmišljen da bi se odmah ponudila (krvava) ruka pomirenja. Bivši predsednik države izjavljuje da mnogo voli Bošnjake, i u istom dahu da se to ne odnosi na Sarajevo, Srebrenicu da i ne pominjemo. I kori ministra za pendreke što je pominjanje Alaha odmah povezao sa terorizmom; ne, čovek koga upravo odvode u zatvor ima pravo da pominje svog Boga, koga će uskoro i videti u društvu robokapa.
Vrhunac je verovatno „inspekcija“ koja sledi Filozofskom fakultetu u Beogradu zbog pitanja o aktualnosti na prijemnom ispitu: ne sme se pominjati ništa, ako nije izrečeno propisanim jezikom. Šta će tek biti sa predavanjima, studijama, knjigama? Sa ljudima – ne bi li brnabonauka zauzela taj prostor? I to je rešeno po jednostavnom pravilu da su pare naše, ko god ih dao: nema povraćaja. Država se odriče državnih univerziteta: u svetu se države bore za univerzitete, a oni opet ponekad reaguju na toliku ljubav. U svakom slučaju, ukidanje državnih univerziteta nezamislivo je varvarstvo sa dubokim posledicama – socijalnim, kulturnim, psihološkim. To je naprosto ukidanje budućnosti zemlje. Ili možda želite da vas leči dr Ćaci?
Sve to bi bez teškoća istračala bilo koja „zembiljarka“ o kojima je pisala Ksenija Atanasijević u svojim sjajnim antropološkim crticama za novine između dva rata. Ove današnje zembiljarke imaju, međutim, mnogo ozbiljnije unutarnje i spoljne probleme: one hoće vlast, a svoj pogani jezik nisu u stanju ni toliko da učenjem i čitanjem osposobe da bi ga izolovale u dosadni politički lingo. Kombinacija zembiljarskog prostaštva i krvave sile nepodnošljiva je. To ne može zajedno, ne može se ni slušati ni gledati. Jedino što može narod, jeste da se neposredno obrati nižim predstavnicima vlasti, izmećarima, jer je triumvirat (Daca, Aca i Brnaba) savršeno zaštićen. Kako, ako su institucije i ljudi nedostupni? Birači imaju samo jedan način – da se izabranima obrate neposredno, na adresama na kojima bi inače pristup glasača morao biti uvek otvoren. Patnje rodbine deo su političkog uspeha, obaška neuspeha… čitajte Nušića.
I opet, rasprava o budućim politikama, savezništvima, idejnim okvirima, istraživanjima i nužnoj smelosti ide u drugi plan, dok se svako telo buni i odupire. No pobunjeno telo još bolje misli. Buduće tužbe postaju sve duže, detaljnije i brojnije, hvala svima koji sada rade taj posao. Hvala i svima koji snimaju, beleže, pišu poeziju, plešu, pevaju, kuvaju i govore.
A u međuvremenu, nestade Sandžak. Toponomastička čarolija? Ne, Mamulimumilu, milu-lu!
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
