Šizofrena hrvatska dilema: kakav je mentalni profil većinskog srpskog glasača odanog Šešelju i potajno zaljubljenog u Koštunicu (proces opisan matematičkom formulom “isti qurac, drugo pakovanje”) materijalizovala se prošlog tjedna u Pirotu zahtevom tamošnjeg saobraćajnog krila Srpske Radikalne Stranke da se autobus (hrvatski: autobus), koji je kao poklon Pirotu stigao iz Holandije, odmah vrati tamo odakle je na četiri točka došao.
Uobičajeno zbunjeni Hrvat ne shvata: autobus je gradu Pirotu poklonio grad Hag – čime se, kažu radikali, putnici ponižavaju, jer nesvesno koriste vozilo kao produženu benzinsku ruku Haškog Tribunala, što nikako, naravno, nije slučajno, već samo duo šire megagalaktičke antisrpske zavere u kojoj pirotski gradski saobraćaj ima gotovo božanski značaj! Umesto da odmah u Holandiju vrate ovaj i sve druge autobuse koji su ikad poklonili Srbiji – naivni i dirljivo dementni Holanđani preko svoje ambasade objavili su priopćenje u kojem objašnjavaju Piroćancima da je autobus (holandski: jebo vas autobus!) poklon Gradske Vlade grada Haga, da ga nije sklapala Carla Del Ponte i da je on namenjen “svim građanima” ovog umilnog grada kojima glupa Holandija želi sve najbolje u “demokratskim reformama” itd.bla.bla.bla.
Ne znam šta je potrebno da se desi da Holanđani & ostali koji ovakvoj Srbiji poklanjaju tramvaje, medicinsku opremu, poljoprivredne alatke, kante za đubre – shvate da se tvrdo, patriotsko srpsko srce neće smeškati pred poklonima koji Danajci donose; možda bi napad pirotskim autobusom punim zapaljenih “tigar” guma na holandsku ambasadu osvestio one pisce saopštenja koji još veruju da Srbija ima “demokratski potencijal”, jer samo inozemna žrtva lobotomije tako nešto može da napiše u času kad se čitava Srbija, u celini i celosti, vraća svojim voljenim miloševićevsko-šešeljevskim korenima koji su se spontano pretopili u neizlečiv genetski sustav.
Posebice dražesno u ovakvoj matrici svedoči okončanje sudskog procesa protiv vranjanskog vladike Pahomija – optuženog da je godinama, kad god je našao slobodnog vremena između molitivi za srpsko Kosovo i srpsku Krajinu, u pravoslavno-pedofilskom raspoloženju guzio sve što je muški maloletno, naročito dečake koji su sa deset/jedanaest godina poverovali da ih penetrira sam Isus The Hristos koji ispod mantije, vrlo praktično, nije nosio donji veš jer bi ga pomenuti samo sputavao u procesiji guženja kombinovanog s molebanom. Oslobađajuća presuda za Pahomija čije je civilno ime Tomislav Gačić – logična je politička odluka da se zaštiti Manijak koji je pre par meseci, uspaljen erekcijom, po Vranju hodao sa dr Vojislav Koštunicom, poslavši tako javnosti poruku da mu muški vrtići mogu popušiti pijuk-svetinju u obliku mlohavog penisa; taj isti Gačić – nimalo neočekivano – pojavio se u Vladi Srbije, na sastanku ekipe koja pregovara o (izvesnoj) budućnosti Kosova, čime je koštunički amnestiran da nastavi ono što je najbolje znao da radi.
Vladika Pahomije je na sudu tvrdio da nije kriv i da su aferu napravile tajne službe Albanije, Makedonije i drugih zemalja zato što on radi na zaštiti srpskih interesa na jugu Srbije – što jeste senzacionalni alibi: što više analno prodireš, sve si veći patriota, na udaru obaveštajnih organizacija kojima je čmarna aktivnost druga Pahomija primarna u borbi protiv svetskog analnog terorizma! Ekskluzivno me je dirnulo da se Pahomijeva odbrana oslanjala na činjenicu da zbog prirode krivičnih dela “ne postoje neposredni svedoci i direktni dokazi”, čime se uvodi sveto gačićevsko pravilo da samo Pedofilija Uz 4 Svedoka (od kojih jedan navija, dvojica drže sveću, četvrti onaniše) ima snagu dokaza u neverovatno poštenom srpskom Sudu koji je – shvatili ste politički kut – odbacio svedočenja nekoliko sveštenih lica da je Pahomije i te kako guzio, jer je ista sveštena lica Pahomije raščinio (hrvatski; otpustio), te njihova svedočenja više nisu validna.
Uz metafizičko objašnjenje sutkinje da “postoji određen stepen osnovane sumnje, ali ne i stepen izvesnosti, da je okrivljeni krivična dela izvršio”, posebno me genitalno dodirnuo navod “da su veštaci vladiku Pahomija ocenili kao visokomoralnu osobu, koja nema sklonosti ka pedofiliji”. Izvesno je da su veštaci članovi DSS ili SRS, jer u njihovom analnom obzoru nema mesta za ovakve dileme: patriota svoje spolovilo koristi samo u nacionalnom interesu – bez obzira tko je meta: gologuzi dečaci, mrtvi labudovi, živi Labus, drvena figura Patrijarha Pavla, kolege sveštenici lepo zaobljenog dupeta ili sam Predsednik Vlade koji u tikovima ima nešto od onog dečijeg nestašluka sklonog razbludnoj pohoti.
Sad, kad je Tomislav Gačić slobodan da vlastiti pimpek ponovo pusti u patriotski promet – Srbija je, oslobođena traume koja je potresala pregovarački tim: s Pahomijem ili bez Pahomija, ne samo spremna da po svaku cenu odbrani Kosovo, već da se, u pahomijevskom smislu, uhvati ukoštac sa svakim autobuskim problemom u zemlji. Videli smo to i naročito čuli ovih dana, u času kad Vlada dr Kalašnjikova slavi dve godine veličanstvenih uspeha: saradnja s Hagom ukopala se u Mladićevo podzemno sklonište, ekonomski tokovi presušili, inflacija galopira, pregovori s Evropom na stand-by statusu, Crnogorci odlaze, Albanci već otišli, finansijske G17+ afere duboko zakopane, investicije nestale… jedino je najebao Bogljub Karić kojeg još samo, u ime Vlade, nije zguza uzeo Pahomije, kako bi se popovski dokazalo da je Mobtel toliko državni da se danas može prodati upola cene, samo zato da bi se ministri u Vladi namirili milionskom provizijom čije ih postojanje održava na vlasti.
Paralelno s ovakvom predivnom srpskom političkom slikom, kao rezultatom dvogodišnjice koštunjave mračne komedije, glasačko telo se već okrenulo radikalima koji bi već sutra – da su izbori – sami ili uz pomoć Miloševićeg SPS, bez problema uzeli vlast i napravili Vladu, usuđujem se da kažem ništa lošiju od ove, jer je teško zamisliti ovakvu količinu ministarski poremećenih umova (Dinkić, Labus, Stojković, Jočić, Koštunica) koji bi pod bilo kojom političkom firmom mogli opet vaskrsnuti u tako manijakalnom obliku.
Srpska suština: da je ovo neporavljivo bolesna država za koju još nije pronađen lek – osim efikasne hidrogenske bombe čiji bi efekat bio da sačuva zgrade, parking mesta, ulice i poneko fucking drvo – stavlja nas u ulogu pacijenta za čiju bolest još nije pronađen lek. Holanđani pokušali da pošalju autobus: neka budu srećni da ga ne vrate s probušenim gumama; EU pokušala da nas smiri obećanjem da će sve biti u redu ako uhapsimo Mladića, na šta smo, videli ste, žestoko reagovali, jer se “mit ne hapsi”; Amerika pokušala pretnjama, ali ništa joj ne uspeva dok je Pahomije na slobodi – Tomislav je Gačić naš štih slobode, adut i mučenik, istovremeno, Jesus from Vranje, hoćete još? Čak i ministar inozemnih poslova Vuk Drašković – u retkim trenicama kad izgleda da je potpuno zdrav – priznaje da je Srbija “samo korak do pakla, gora nego što je ikad bila u poslednjih deset godina”.
Sreća da se Pahomiju još diže qurac na mlađahne pravoslavce – srpska je nada da još nije sve izgubljeno i da se erektivna vatra iz Vranja može raširiti do svake upotrebljive genitalije kao patriotska petarda. Translated on hrvatski: sve dok guzimo decu – za Srbiju ima nade!
Feral Tribune, 08.03.2006.
Peščanik.net, 08.03.2006.
