Deluje prilično obeshrabrujuće što je predsednik Srbije Boris Tadić nedavno na televiziji (B 92) više puta naglasio da će navalu na državne položaje i korupciju u državnom aparatu praktično smanjiti finansijska kriza i Vladine antikrizne mere, jer „jednostavno neće biti para“.
To je za trenutak sigurno tačno, jer sama orijentacija Cvetkovićevog kabineta da se ne lati administrativno lakšeg, a navodno „održivog rešenja“, koje bi se sastojalo u tome da se stalno rastući budžetski deficiti, stalno pokrivaju „solidarnim“ oporezivanjem penzija i plata svih zaposlenih građana – već da krene u štednju na samom aparatu i u pokušaj njegove racionalizacije, suziće, možda, broj onih koji su „korumpirani“ samom činjenicom što su dobili nepostojeće poslove u nevidljivim državnim institucijama – za pristojne plate. Ali neće smanjiti glad za koruptivnim profitima, niti može u većoj meri razvrći famoznu „spregu politike, privrede i kriminala“.
Možda je Tadić mislio na nešto drugo – da će se kompanije koje imaju sve manje novca, sve teže odlučivati da svoje poslove sa državom ubrzaju „podmazivanjem“ onih mesta u državnoj administraciji gde ti poslovi najviše zapinju (a takvih mesta ima previše). I ova procena deluje logično samo na prvi pogled, jer je i svetska i naša ekonomska istorija pokazala da su krize doista „razvojna šansa“ onim preduzimačima koji u njoj znaju da pokažu najviše bezobzirnosti, pohlepe i praktičnosti – i koji se ne libe da korumpiraju „po vertikali“ državnu administraciju, koja u kriznim vremenima svuda ima dodatne prerogative.
Hajde da samo karikiramo i treći, od sve sile mogućih drugih pravaca Tadićeve izjave – da će tokom krize i korupcija onemoćati, jer neće biti para. Možda je, na primer, mislio da će se smanjiti i profiti kriminalnih i parakriminalnih grupa, jer će se te grupe suočiti sa padom tražnje u osiromašenom narodu, pa će se njihovi bosovi okanuti ozbiljnijeg „investiranja“, kako u realnu ekonomiju, tako i u svoje saradnike u državnom aparatu. Ni taj pravac analize ne može nas dovesti do nekog uverljivog zaključka, jer nas (opet) ekonomska i društvena istorija uče da poroci u svakoj krizi rastu dok sve ostalo pada, to jest, da su ljudi baš u kriznim vremenima spremniji da se napijaju, drogiraju, kockaju i tome slično (o čemu su ispevani bećarci) makar koliko novca nedostajalo za normalan život.
Dakle, sva je prilika da će volumen „prljavog kapitala“ koji se i inače u velikim talasima valja Srbijom (sve od zamene nemačkih maraka, početka privatizacije i silnog porasta kamata kod Narodne banke Srbije), u kriznim vremenima biti verovatno i veći. To se mora očekivati, makar premijer Cvetković i ne ukinuo famoznu državnu Komisiju za ispitivanje porekla kapitala, koja je, ako me sećanje ne vara, za proteklih osam godina dva puta reagovala na pojavu takvog kapitala. A sve ostalo je izgleda bilo čisto. Evo, sada se i na televiziji debatuje otkud kapital investitoru u beogradski CK i prateći šoping mol – ali niko se nije setio da nešto pita spomenutu Komisiju za prljavi kapital – kladim se da je i po njenim saznanjima sve tu čisto i po zakonu, kao što je navodno čisto u tucetu već prozvanih gradskih institucija Beograda.
Voditeljka gore spomenute TV emisije (Olja Bećković) nije štedela predsednika Tadića ni oko svih drugih sistemskih, „ambijentalnih aspekata“ naše korupcije, pa ga je pitala i da nije nekim slučajem korupcija u vezi sa stranačkim „nagurivanjem“ u državne institucije, koje najviše stenju pod teretom novih kadrova posle svakih novih izbora i posle formiranja sve širih stranačkih koalicija. Predsednik Tadić je, otprilike, odgovorio da kada je u pitanju njegova Demokratska stranka, on lično čini sve što može na smanjivanju ambicija njenih viđenijih aktivista da se udome u državnu službu, pa je kao primer ličnog opredeljenja za profesionalnost, a ne partijsku pripadnost, naveo i svoju odluku da premijersko i neka ključna ministarska mesta poveri nestranačkim ličnostima. Izgleda da se druge članice koalicije nisu utrgle da mu se u tom naporu pridruže.
Problem je, zapravo, veoma star, pa zbog toga deluje i kao nerešiv. Evo, u prilog ove teze ovde ću navesti jedan poduži citat iz „Srpske zastave“, lista Narodne stranke (liberali), od 18. avgusta 1908. godine, iz nepotpisanog uvodnika (a znamo da je te uvodnike pisao Voja Veljković, čuveni stručnjak za finansije). U tom uvodniku piše:
„Izgleda nam da ni klub samostalski nije sišao sa onog stanovišta, na kom su stajali fuzionaši, a sa koga su prešli u krajnju korupciju, naime, da činovništvo srpske države prvo treba da služi svojoj partiji, pa onda i srpskoj državi. Sama ta osnovica kobna je za pravilan razvitak države u toliko što ona stvara u činovništvu državnom labave karaktere bez određenog čvrstog načela, koji za ljubav položaja i klasa lako prelaze u bezakonja i nasilja, samo ako im se s vrha uporave zato da agija. U tome upravo leži uzrok korupciji, koja zaražava masu srpskog činovništva. Tu se nema vere u spremu i sposobnost, tu nema svesti o dužnosti koja se prima, tu se i ne pomišlja na odgovornost za neuspeh u radu, tu se samo računa s partijskom kartom, koja je diploma za napredovanje i zaštita za sve neuspehe i počinjene grehove. Gde se tako radi, tu ne može biti savesnog i dobrog činovništva, tu će korupcija večno carivati“.
Tako je bilo u Srbiji pre 100 godina, a tako je i danas.
Danas, 17.04.2009.
Peščanik.net, 19.04.2009.
