Baš sedam dana uoči sastanka Borda direktora MMF-a u Vašingtonu (11. maja), na kome bi trebalo da se usvoji stend baj aranžman o antikriznoj pomoći Srbiji u visini od tri milijarde evra, u ovoj i idućoj godini, koalicija SPS-PUPS-JS je počela svoju izbornu kampanju u Zemunu praktično sa parolom – „Mi smo rekli istorijsko ne Međunarodnom monetarnom fondu“.
Istog dana prvi put su se pojavile vesti da će projektovani pad BDP-a Srbije ove godine od dva odsto biti daleko nadmašen i da će se od MMF-a verovatno morati tražiti priznanje značajno većeg budžetskog deficita u 2009. godini od onog koji je dogovoren marta ove godine.
Preciznije rečeno, najviši funkcioneri Dačićeve koalicije su prekjuče „belom lađom“ stigli u Zemun da bi u srpskom političkom „zalivu svinja“ istakli da se oni ne plaše ekonomske krize i da, kako je naglasio Ivica Dačić, „Vlada Srbije i Skupština grada nisu zid plača“. U tom pravcu glavnu ulogu je dobio Jovan Krkobabić, lider PUPS-a, koji je pred šačicom pristalica i pred kamerom RTS-a, zaurlao da je upravo on rekao „Ne“ MMF-u i da njegova stranka neće dozvoliti da „vlast sporovede socijalni genocid nad penzionerima“. Još detaljnije rečeno, ovaj igrokaz pred kamerama javnog servisa Srbije, sa svim udžbeničkim elementima farsične groteske, za poentu je imao upravo to „istorijsko Ne“, jer Krkobabić je tako i najavljen: kao „čovek koji je rekao ne MMF-u“. Ovaj svojevrstan sukob koalicije SPS-PUPS-JS sa elementarnom logikom i sa egzistencijalnim interesima i njene sopstvene izborne baze (a da ne objašnjavamo koliko je on suprotan interesima građana Srbije), zaslužuje nešto opširniju analizu, jer se upravo na malim primerima najbolje može uočiti raskol koji se u Srbiji otvorio između interesa partitokratije i naroda.
Prvo treba postaviti hipotezu da je možda reč o najvulgarnijoj gluposti ili pretežnoj izlapelosti koja je nenadano zavladala glavama Dačića, Krkobabića i Palme Markovića, to jest glavama vođa spomenute koalicije, koja se, kako čujemo, ne plaši svetske krize i prkosi onima koji hoće da pomognu poveriocima Srbije – pa, dakle, i samim građanima Srbije. Jer, građani Srbije, nažalost, teško mogu opstati i na ovom bednom nivou životnog standarda ako nas poverioci napuste zbog prevelikih deviznih i ostalih rizika. Ipak, da su glupi ne bi se dokopali učešća u Tadićevoj vladajućoj koaliciji, to jest do značajnog parčeta vlasti u Srbiji, u suštini daleko većeg od parčeta biračkog tela koje su osvojili na prošlogodišnjim izborima. Uostalom, ako je Jovan Krkobabić i počeo da vetri zbog odmaklih godina, mogli su ga stišati mlađani ministar policije i vitalna „ćelava pevačica“ srpske politike iz Jagodine. Pod njihovim pritiskom valjda bi razumeo da je penzionerima „ostavio“ jesenju povišicu penzija od 10 odsto upravo MMF, prihvatajući drugi scenario državne štednje, koji su smislili premijer Cvetković i ministar Dinkić, umesto onog koji bi „solidarnim porezom“ pokosio većinu siromašnih (u kojoj glavni korpus predstavljaju baš penzioneri).
Znači, oštar napad na MMF koalicije SPS-PUPS-JS nije logično objašnjavati nekim idiotskim savetom neke agencije za politički marketing, koju su olako prihvatili Miloševićevi siročići, ili podmuklom idejom da je sam dolazak u Zemun „belom lađom“ proizvod podsvesti nekoga ko gleda televizijsku seriju „Bela lađa“, a u kojoj se, gotovo cirkuski, parodira današnja politička elita u Srbiji. Vrag je očigledno u nečem drugom.
Možda su, da postavimo drugu hipotezu, Dačić i drugovi istog dana doznali da je preko 90 članica MMF-a prihvatilo da pismeno glasa o ulasku Kosova u ovu međunarodnu finansijsku instituciju, što su u Prištini logično razumeli kao najavu svog novog diplomatskog uspeha na putu legalizacije samoproglašene državne nezavisnosti (jer onaj ko je protiv, obično ne pristaje ni na glasanje). To bi, nadalje, moglo da znači da je moguće da Bord direktora MMF-a na istom sastanku, 11. maja, odobri Srbiji pomoć od tri milijarde evra i proglasi Kosovo najnovijim članom MMF-a? Elem, Dačićeva koalicija možda računa sa takvim scenarijem, pa veruje da u, dosad, radikalskom Zemunu ima šanse za dobar izborni rezultat ako pokrene kampanju protiv MMF-a, koju niko u Vašingtonu ionako ne uzima ozbiljno. Problem ostaju gore spomenute tri milijarde evra pomoći, jer, tri milijarde su tri milijarde. Nadajmo se da Dačić i njegovo društvo u takvom slučaju neće otići i korak dalje „ne plašeći se krize“ – da od svojih partnera u Vladi Srbije zatraže da se pomoć MMF-a odbije zbog priznanja nezavisnosti Kosova. U takvom slučaju, penzije i plate u Srbiji bi morale nadole, u prvom koraku, najmanje za 40 odsto, a verovatno i više. „Kineski most“ Zemun-Borča, koji je sada lansirao gradonačelnik Đilas, tu ne bi bio od velike pomoći, a ne treba imati iluzija ni o „ruskih pet milijardi“, o kojima sanja Koštuničin DSS.
Sva je prilika da Dačićeva koalicija govori da je rekla istorijsko ne MMF-u, a, u stvari, tako hoće da pošalje poruku predsedniku Srbije i šefu vladajuće koalicije ZES Borisu Tadiću da ne računa na bilo kakav potez koji bi potkresao pozicije ove političke grupacije u Skupštini, Vladi, ministarstvima, državnom aparatu, itd. Ako se cena te njihove pozicije mora otkinuti sa golog interesa celog građanstva Srbije da preživi duboku ekonomsku krizu – nema veze.
Dačić i Krkobabić (ali i Koštunica i Nikolić i ko sve ne) ponose se „državotvornim karakterom“ svojih stranaka, što malo ko stvarno razume, ali većina zamišlja da je reč o nečem ozbiljnom, važnom i dobrom. A u stvari je reč o jednoj staroj „ustavobraniteljskoj“ koncepciji koju je još Svetozar Miletić lapidarno formulisao kao „konceciju Srbije kao spahiluka birokratskog aparata“. Program Cvetkovićevog kabineta, koji je na kraju poslat MMF-u, krenuo je u potpuno suprotnom pravcu, pa se, verovatno, zbog toga i osporava.
Danas, 06.05.2009.
Peščanik.net, 07.05.2009.
