Pustio sam i vas, pustio sam i mnoge druge. To je bio odgovor Aleksandra Vučića na pitanje Jovane Joksimović o tome da li bi TV Informer mogao da radi da „nije dobio sve dozvole“.
Pokojni Bora Jović bi na ovom mestu rekao: „Ne slažem se sa pitanjem.“ Informer je dobio dozvolu iako nije prošao sve procedure. Pa se i Vučiću, nenaviknutom da sasluša, pa i da čuje, pričinilo da se Jovana ohrabrila i prigovorila Vučićevom omiljenom, najprofesionalnijem i, za sada, nažalost, neodlikovanom medijskom izvršiocu koji se naziva novinarom. A ona je samo htela da se složi da je strašno to što ovi CIA-CNN-Šolas-Đilak mediji postoje, iako im sigurno fali jedan papir, da nabaci loptu u šesnaesterac ili, da upotrebim drugu sportsku metaforu i sipam so na ranu, da nabaci „alley oop“ za zakucavanje.
Dobila je loptu u lice, jer je među onima koje je „pustio“ verovatno njen TV Tanjug. A ko su mnogi drugi možemo da nagađamo, mada ne vidim čemu to.
Nije tajna niti novost da se propisi ne poštuju, da se otvoreno krše. Meni je novost, možda sam propustio neki prethodni čas, da se Vučić time ovako otvoreno hvali. Bilo je, naravno, bezbroj slučajeva kada nije krio da izlazi van okvira svojih ovlašćenja, čak i da vrši krivična dela poput trgovine uticajem.
Sada gotovo idilično, kako kakva romantična pastorala, deluje ona njegova priča o dva čoveka u kafani i trećem koji uđe pa im dadne novac da uplate priloge Srpskoj naprednoj stranci, a sam Vučić se ograđuje da se to možda tako zbilo, on ne zna, nagađa, ali to bi moglo biti rešenje misterije.
Nije bio siguran. A mi smo danas sigurni da znamo ko bi mogli biti ljudi koji razvaljuju kafane, izloge, radnje ljudi koji podržavaju protest protiv Vučića. Pa i dvojicu-trojicu što se unutra zateknu. Istina, ne baš onu dvojicu-trojicu što su uplaćivali za SNS.
Pa šta?
Pa, ništa.
Uz paramilitarni kamp u centru grada, horde kriminalnih nasilnika na ulicama, stadionima, čak i na utakmicama košarkaške reprezentacije u inostranstvu, bestidne abolicije, tužioca koji kliče u znak podrške obustavljanju postupka koji je on započeo, zar bi trebalo obrazlagati kako je ko dobio dozvolu. Bilo bi sasvim „normalno“ da je odgovorio „kakve dozvole, kakvi bakrači“. Mada, ovako je pokazao koliko je moćan i kako on odlučuje koja TV će raditi, a koja neće. Pri čemu je trenutno fokusiran na ovo drugo.
Nije, dakle, neobično i nepoznato da je svakojako kršenje zakona normalizovano. Ne samo to. Kao standard javnog života nametnuta je (uz svesrdnu i presudnu pomoć onih što su dobili dozvole ili su „pušteni“ da rade) bahatost i osionost. Pristojnost i solidarnost su – znak slabosti. A strogo poštovanje zakona, pravila i propisa – znak ludosti.
Nije stoga čudo da Vučićeva ministarka, prva na listi SNS-a pre tri godine, sada izbeglica u suverenistički „opozicioni“ kamp, Danica Grujičić otvoreno priča kako je trgovala uticajem, odnosno kako je na poziv Vučića i drugih funkcionera intervenisala „da se neko njihov primi, da se pogleda“.
I to priča u „ispovestima“ čiji je cilj da se, kako bi se to nemedicinski, ali higijenski, reklo – „opere“. Ne od nezakonitosti kojima je svedočila i koje opisuje oprezno, kao Vučić onu scenu iz kafane, pa ne čak ni od Vučića. Jer, dalo bi se zaključiti da je ona prevarena, da je „pala na foru“ jer je verovala Vučiću. A sad su je Vučić i SNS prevarili. Kako – nije baš jasno. Naslućuje se da nije zadovoljna odnosom prema Rusiji, prema Kosovu ali, opet, nije ni Vučić kriv. Naterali su ga oni koji su ga doveli na vlast. Ko? Pa – Zapad. Cinik bi dodao – pa šta.
Ništa novo. Grujičić nije veverica, decenijama je u politici. I ne priča iz naivnosti priče kakve se mogu čuti od ljudi u redu za suhomesnato. Ušla je, veli, u esenesovo kolo jer je htela da pomogne, „jer je znala da je urađeno sve za zdravstvo“. Čist altruizam. Iako pri kraju intervjua konstatuje da nedostaje 10.000 lekara i da je strašno što praktično gotovo da ne postoji državna stomatologija. Nema veze, sigurno nije Vučić za to kriv. Ni ona. Ni Lončar. Ona je s tim raskrstila, hoće da okuplja suvereniste, da podrži studente. Ali, kanda, nije sigurna da je Vučić gotov, pa bi da se preporuči drugima, ali da se ne zameri ni prvima.
Nije, međutim, bitna dr Grujičić, niti njene moralno-političke dileme. Ona je ovde samo ilustracija mentalnog sklopa čitave armije vučića i vučićevaca.
Slede moćnog vođu jer mu iskreno veruju (i „padaju na foru“ ili na propagandu) ili se prave da veruju, kako bi se materijalno ili politički ugradili u sistem raspodele moći ili milostinje. Ne mare za zakone, procedure, njihovo kršenje („neka idu nabavke i preko Fonda, samo nek se ljudi leče“, „sve strogo poverljivo, meni se to ne sviđa, ali neka ide“), još manje mare za ljudska prava, pravnu državu i slične „zapadnjačke izmišljotine“, između vođine slike i ikone visi Putinov portret, kunu se u kosovske mitove i legende.
To je dijagnoza Srbije. Stanje koje nas možda neće ubiti ali sa kojim je, uverili smo se kroz decenije, život škrt i tegoban. Teško ga je lečiti, ali se ne može i ne sme ignorisati.
Peščanik.net, 15.09.2025.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Sve po zakonu - 02/07/2026
- Dva saveta i tri saveza - 17/06/2026
- Ciganska unija - 28/05/2026
